Ne znam da li ste gledali film 21 Grams sa Naomi Watts i Seanom Pennom? Sjajan, ali briljantan film Alejandra Gonzáleza Iñárritua provlači jedan mit o potencijalnoj težini duše koji se oslanja na eksperiment američkog doktora Duncana MacDougalla iz 1907. Naime, pomenuti lekar želeo je na vagi da izmeri telo šest pacijenata na samrti, pre i posle smrti. Odabrani su bili pacijenti koji su smrtno bili ugroženi, i nakon smrti utvrđeno je kako je kod svih, tik nakon smrti, pad mase iznosio 21 gram. Etički standardi tog vremena dozvolili su MacDougallu da izvede eksperiment i da sačeka da pacijent „ispusti dušu“. Iako eksperiment nikada više nije ponovljen, a brojka je postala mit, pitala sam se, ako duša „teži“ 21 gram, koliko teži naša sreća? I kako se i da li se uopšte može odrediti stepen sreće pojedinca, a kamoli nekog naroda?
Nedavno sam gledala putopis sa Islanda, jedne od evropskih zemalja koja ima visok stepen osećaja sreće na mesečnom nivou (pored Danske i Finske), i sećam se kako su ispitanici komentarisali da imaju visoku stopu samoubistava i da se dosta ljudi muči sa depresijom i koristi antidepresive. Pa kako neki narod koji je toliko „srećan“ ima problem sa depresijom? Gde je tu sreća? Poučena ovim, počela sam ova i slična istraživanja da gledam više kao indeks sreće koji je možda najviše usko povezan sa mogućnostima koje neka zemlja pruža da pojedinac u njoj bude srećan i bezbrižan. Tipa, sjajan sistem obrazovanja, beneficije za samohrane roditelje, podsticaj za mala i srednja preduzeća, odlično zdravstvo, pasoš koji vam otvara vrata svih zemalja, uređen sistem prevoza, zaštitu okoline… Ako pogledamo u neku opšte prihvatljivu definiciju sreće Vikipedija nas uči da je sreća objektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom, povezano sa osećajem radosti, ispunjenosti, uživanja, veselja i sl. I to onda može nekako da se poveže sa tim da vam standard zemlje i sistem dosta utiču na to i kakva će vam biti životna situacija.
Ali, da li je to zapravo dobro merilo za titulu „najsrećniji“ narod i da li onda, ako živim u zemlji sa dobrim standardom, nemam pravo da budem tužan?
O svemu ovome počela sam da razmišljam kada je objavljeno da su mladi u Srbiji (do 30 godina) treći u svetu po osećaju sreće. Moram priznati da sam pomislila kako je Njuz Net ili pak studija koju je naručila neka politička stranka, dok nisam videla BBC post. Naši mladi najsrećniji? Priznajem, ružno je sumnjati u jednu ovako lepu vest koja se tiče tvoje zemlje, ali ukoliko ste rođeni u ovoj zemlji i stalno komunicirate sa svim generacijama, te imate zrelost da posmatrate svet oko sebe na jedan objektivan način, čini vam se da je to zasigurno neka greška.
Ova vest desila se baš negde oko godišnjice NATO bombardovanja, kada sam gledala prilog na jednoj lokalnoj televiziji gde je određena gospođa na pitanje kako pamti taj period od četiri meseca tokom kojih su se sirene stalno oglašavale, a životi nam bili ugroženi, odgovorila: „Meni je bilo super, ali baš, baš super.“ Da li je to odbrambeni mehanizam, želja da se potisne nešto što je bilo strašno ili da se baš poput one Gabine pamte samo srećni dani, ne znam. I ja sam usred NATO horora gledala najnovije američke filmove na tv Politika, bila srećna što ne idem u školu, izbegavala da sa roditeljima idem u sklonište, ali taj period nikako ne mogu da podvedem pod „super“. Sa druge strane, verujem da sreću na individualnom planu tada nismo mogli „ispustiti“. Nekome se tada rodilo dete, neko je tada magistrirao, dobio prvi posao, kupio prvi stan, proslavio zlatnu godišnjicu braka. Ukratko, držao se tih „srećnih“ trenutaka u mračnom periodu sopstvene zemlje. Uostalom, Paulo Coelho jednom je rekao kako nikada nećemo znati šta je prava sreća, ako je ne budemo imali sa čime uporediti, te imati i malo tuge u životu.
Sa druge strane Hermann Hesse smatra da smo srećni samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam donosi.
Da, sreća je očito veoma individualna, vrlo varljiva, tren, nešto što nije opipljivo, materijalno (iako ima nas podosta koji se obraduju poklonu i kada sebi kupe nešto, ali mislim da smo saglasni kako su materijalne stvari instant sreća). Takođe, sreća se menja, odnosno ono što nas je možda činilo srećnim nekada, više nam nije važno pa čak i ako je prisutno u našem životu. Tu možda mogu da razumem mlade, i da shvatim kako i zašto bi oni danas mogli da budu srećni u Srbiji. Kada sam se prvi put zaposlila, sam momenat prvog zaposlenja i zarađivanja dao mi je vetar u leđa, bila sam ponosna na sebe i činilo mi se da sve ide kako treba. Oko mene su bili prijatelji, počela sam više da putujem, da ne tražim novac od roditelja. Ti momenti za mlade su krucijalni, kao i mogućnost da izađu i provedu se. A kako se kod nas i dalje zadržao bar neki vid socijalizma, odnosno nije nam nametnuta zapadnjačka ideja da je sve u novcu, mladi ljudi i dalje ovde žive za taj izlazak, za druženja, festivale i putovanja. Plus, ove generacije mladih su, nažalost ili na njihovu sreću, dosta okrenute sebi i ne trpe neke društvene narative koje su prethodne generacije usvajale ili prihvatale bez pogovora
Mladi će danas pre reagovati na burnout, mobing i nenapredovanje unutar firme, nego millennialsi i boomersi, a opet shvataju da posao nije sve i da se ne treba davati sto odsto i ginuti na poslu, posebno ako se to ne ceni.
Naravno, neko će reći da mladi ovde žive o trošku roditelja, ali ne bih se u potpunosti složila sa tim. Da, ima i toga, ali ja danas poznajem više mladih koji žive samostalno i zarađuju i plaćaju svoje račune, nego pre kada sam ja bila u njihovim mladim godinama. Ono što možda nas razlikuje od mladih danas kada smo bili u njihovim godinama jeste svesnost da nismo samo mi bitni, odnosno da je za potpunu i pravu sreću potrebno i zdravo i srećno društvo, a rekla bih da mladi u Srbiji nisu svesni neuređenosti ove zemlje i koliko će ih glavobolja i živaca „koštati“ naredne godine kada im mnogo bitnije stvari za sreću od izlazaka i putovanja budu izmicale i falile. Posebno kada dođe momenat da zasnuju porodicu, da imaju decu i brinu za više ljudi.
Ako izostavimo nas i naše podneblje, zanimljivo je koliko je sreća i kulturološki momenat. Dok je u Evropi i generalno na zapadu sreća često taj momenat standarda i mogućnosti da individue sebi omoguće sreću, nasuprot tome, azijski deo sveta je u velikom delu studija opisan kao onaj u kome je individualna sreća više isprepletena s drugima, odnosno da lična sreća zavisi od pozitivnih veza i konekcija u socijalnim krugovima.
Na primer, jedno istraživanje pokazalo je da su Korejci skloniji od Amerikanaca da spontano spomenu reč „familija“ kada im se postavi pitanje šta im je asocijacija na pomen sreće. Osim toga, istočnjački pogled na sreću daje prednost nižem nivou emocionalnog uzbuđenja i ekstaze. Niže uzbuđenje može obuhvatiti i pozitivne i negativne emocije, pri čemu su ravnoteža i sklad više cenjeni od visokog nivoa pozitivnog prema negativnom afektu. Tu je i taj momenat u kojem jedna kineska studentkinja za svoj osećaj sreće vrlo visoko kotirati status i imidž svoje porodice, dok će nasuprot nje to velikom broju američkih studenata biti nebitno merilo za sreću. Veliki udeo u ovakvom razmišljanju i stavu imaju istočne ideologije budizma, taoizma i konfučijanizma koje naglašavaju međusobnu povezanost svih i svega, dajući prioritet harmoniji i ravnoteži nad individualnim postignućima.
A da li je moguće sreću „istrenirati“ ili „dozvati“ nevezano za kulturu? Ekspert za sreću sa Harvardskog univerziteta dr Robert Waldinger smatra kako su ljudi koji su izvrsni u povezivanju sa drugima i pružanju pomoći drugima uvek bili najsrećniji i otporniji na izazove u životu. Ova se veština često naziva social fitness, što je zapravo čin doslednog preispitivanja načina na koji doprinosimo svojim odnosima i poboljšavamo sve neravnoteže kako bismo postali bolji prijatelji i partneri. Po mišljenju Waldingera svako od nas trebalo bi da pazi gde i ka kome usmerava svoju pažnju i da je, kad može, usmeri prema ljudima do kojih mu je stalo. Na primer, ako znate da vas neke stvari, poput neprestanog „skrolovanja“ po profilu bivših prijatelja i partnera, čine nesrećnim, trebalo bi da se trudite da to uopšte ne radite. S druge strane, ako vas razgovor sa bliskim prijateljima o vašim snovima i težnjama motiviše da postignete te ciljeve, trebalo bi da to činite češće.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti