Let's talk about sex: Zašto se i dalje stidimo svoje seksualnosti i da li je seks postao zabava, a ne istinsko uživanje?

Kada se prvi put pojavila serija Sex and the City, bila sam srednjoškolka i samo smo ja i još dve drugarice iz naše grupe (kao razred bili smo podeljeni, a u jednoj grupi nas je bilo dvadesetak) smele da gledamo seriju. Ostalima to roditelji nisu dozvoljavali jer, po njihovom mišljenju, serija nije bila podobna za tinejdžerski uzrast. Danas, kada se bližim četrdesetoj, ne verujem da je to uticalo da se žene u mom okruženju osećaju nelagodno unutar svoje seksualnosti, ali ako je američka serija o četiri drugarice koje su seksualno vrlo aktivne i povezane sa svojom seksualnošću veliko „ne“ u periodu kad se kod mladih seksualnost već ispoljava i ispituje, kako onda možemo da objasnimo deci nešto ozbiljnije? Jer, iako se čini da je seks sveprisutan, bilo da pršti sa naslovnica magazina, sa malih ekrana i reklama, on je i dalje tabu.

 Kada pričamo o seksu i okidačima za sram da pokažemo i izrazimo svoju seksualnost, ne smemo da zaboravimo ni na faktor iskustva. Dr Marija Ranić, tantra terapeut iz Spirit Level Centra, koja već neko vreme sa Kristinom Marković drži tročasovne radionice Let's Talk About S*x, sa ciljem da kroz razgovor nauči učesnike da pričaju o granicama, željama, ali i generalno o jednostavnoj formuli dijaloga koju svako treba da obavi pre upuštanja u bilo kakav seksualni kontakt sa drugim bićem, smatra da su razlozi za sram mnogobrojni, ali da iskustva i traume u velikoj meri mogu da obeleže nečiji stav prema sopstvenoj seksualnosti. „Kada kažem trauma, ne mislim isključivo na zlostavljanje, trauma može da bude u prvom trenutku neopažena, a da nas obeleži za ceo život. Prvo seksualno iskustvo može da bude najlepše, ali i veoma ružno. Nakon nekih iskustava u koje smo potpuno dobrovoljno ušli, sa puno optimizma, mogu da ostanu ožiljci do kojih je zapravo jako teško doći. Nekad je potrebno mnogo godina rada na sebi da dođemo do određenih odgovora, šta je zapravo to što nas koči i što nam ne dozvoljava da živimo punim plućima.“

 U svojoj knjizi Girls & Sex autorka i novinarka Peggy Orenstein takođe je istražila zašto je seksualno zadovoljstvo još uvek tabu, posebno gledajući na žensko zadovoljstvo. Naime, Peggy je otkrila kako mnoge mlade žene koje su seksualno aktivne nemaju uopšte fokus - niti ga čak traže - na svoje zadovoljstvo. Da mlađe generacije seksu prilaze kao nekoj sporednoj zabavi dosta površno i bez uživanja, bar ne onog istinskog, dubokog i da je i seks postao žrtva jednog brzog, instant života slaže se i Marija Ranić. „Ranije generacije bile su potpuno zatvorene, bilo je ‘sramota’ pominjati s od reči ‘seks’, a onda se nekako sve preko noći preokrenulo i preplavilo nas na svakom koraku savetima za najluđi orgazam, kako imati savršeni seksualni život, koju pozu zauzeti, kako se našminkati za postizanje vrhunca, koliko je idealno kilograma imati, itd… Nivo površnosti i instant seksa dostigao je vrhunac i sa platformama za ‘idealan spoj’... Pritom, svaki dodir ima konotaciju, svaki zagrljaj vodi u krevet. A da li je to baš tako? Možda smo danas naizgled opušteniji i otvoreniji, ali sve više je usamljenih, a bez alkohola i/ili rekreativnih droga ne kreće se u akciju, sve se ubrzalo do krajnjih granica. Mislim i da je mnogo ‘glumatanja’ oko nas, da se ljudi plaše da će biti odbačeni ako su to što jesu, prirodni, nenašminkani, ako reči i dela izlaze bez cenzure i poze.“

Šta je rešenje?

Moje sagovornice i ja saglasne smo da su edukacija, razgovori, ali i svesnost onoga što osećamo i želimo, a potom i spremnost i znanje da to iskomuniciramo, najbolji put da se otvorimo kad je reč o seksualnosti. Kako Marija ističe, prvi korak ka razbijanju tabooa i osećaja neprijatnosti vezanih za seksualne interakcije jeste upravo to da se osećamo prijatno sa sobom i svojim telom. „Idealno bi bilo kada bismo bili u bezuslovnoj ljubavi sa sobom, u stanju zdravog unutrašnjeg ‘braka’ naše muške i ženske strane. To ne znači da nekritički obožavamo sebe i nalazimo opravdanja za svoje postupke, naprotiv. Da bismo ostvarili kvalitetan odnos sa drugom osobom, potrebno je dobro se zagledati u sebe i ‘počistiti’ prethodna uverenja, zablude, očekivanja. Više puta nismo ni svesni šta zapravo želimo? Kakav odnos želimo? Vreme je da zaboravimo Walta Disneyja, on je možda čovek koji nam je napravio najviše zbrke i štete u životu.“

Naravno, nekad je vrlo teško da pojedinac dopre do svoje seksualnosti sam, te je po mišljenju Nade Marjanović uloga društva vrlo bitna karika u tom osnovnom koraku ka prihvatanju svoje seksualnosti. „Pojedinac ipak treba da ima podršku društva u tom otkrivanju. Potrebni su mu sagovornici da bi seksualnost uopšte i postala tema. Jedna osoba ne može sama pričati na ovu temu. Tako da je važno da se na edukaciji radi na nivou društva i sistema. I dece i roditelja i prosvetnih radnika i vaspitača. Da se ova tema normalizuje na društvenom pa i na ličnom nivou. Naravno, ako osoba odbacuje ili se odriče seksualnosti i dalje, preporuka je da radi na sebi na psihoterapiji ili da o tome razgovara sa profesionalcem.“

Možda nije naodmet da se za kraj podsetimo kako seks nema samo reproduktivnu funkciju, pa ni onu rekreativnu čija je svrha osećaj prijatnosti, rasterećenja i koja zauzima veći deo naših seksualnih iskustava. Kao što je Marija istakla, seks može imati i restorativnu i transformativnu funkciju, u sklopu kojih se seksualna energija koristi kao izvor za regenerisanje i podmlađivanje duha, tela i uma; uspostavlja se potpuno jedinstvo sa drugom osobom i svetom oko nas, te samim tim poboljšava ukupno zdravlje i blagostanje. Ključ se možda krije baš u tome da osvestimo i shvatimo da seks ne mora da bude nešto komplikovano i kompleksno, već prisutno i udobno iskustvo.

Izvor: ELLE/ A.D.