''NISAM KAO DRUGE DEVOJČICE'' I OSTALE ZAMKE PATRIJARHATA: Pročitajte tekst Jelene Riznić o rivalstvu među ženama

Često imam osećaj da je razgovor o feminizmu ili raznim temama iz feminističke perspektive sličan kvantnoj mehanici. Da odmah pojasnim - o kvantnoj mehanici znam onoliko koliko mi je obrazovanje Filološke gimnazije to omogućilo, ali ovde mislim na onaj najpopularniji deo kvantne mehanike koji svi znamo, o Schrödingerovoj mački koja je istovremeno živa i mrtva. Razgovor o feminizmu je sličan utoliko što su neke teme istovremeno i teške i lake, i bolne i izvor ogromnog olakšanja, i zdravorazumske i naizgled najdalje na svetu od iskustva svake od nas. Razgovor o ženskoj solidarnosti je utoliko više sve to - ona je metatema, o njoj mislimo i kada govorimo o mnogim drugim stvarima koje imaju veze sa feminizmom, ali i sa našim odnosima uopšte. 

Šta je sa ženama koje sve to rade? Nije čudno kada to rade oni koji time štite svoje privilegije; čudno je kada to rade žene kojima to šteti, sa nadom da će teret bivanja ženom u patrijarhatu biti manji ako budu verni kerberi i sačuvaju taj sistem po svaku cenu. I ako je ženska solidarnost princip koji mi je u život doneo toliko lepih stvari, reč je i dalje o principu koji važi i onda kada je teško. Zato priča o solidarnosti kreće upravo tu - kad je teško.

O ženskoj solidarnosti češće se govori onda kad se želi staviti do znanja da je ona nemoguća. Nije samo do one ,,žena je ženi vuk“ mantre koja rano tokom odrastanja svake od nas kreće da oblikuje naše mentalne mape i da zadaje oblik i boju našim svetovima. Stvar je u tome da te ,,plodove“ patrijarhata mi svakodnevno beremo i konzumiramo više-manje (ne)kritički svuda, od porodice, preko obrazovnih institucija i medija, do sopstvenih soba.

Poreklo tog ukorenjenog i široko rasprostranjenog ubeđenja da je najgora stvar na svetu koja može da ti se desi da se rodiš kao žena, ostaneš žena i veruješ drugim ženama leži u patrijarhatu.

To je i dobra i loša vest - nema ničeg prirodnog u tome, ali je toliko dugo tu nas onemogućava da maštamo o drugačijem. Žene nikada neće reći da mrze druge žene, ali će koristiti mnoge druge načine da ostale žene unize. Jer žene mogu da se prilagode muškim standardima ili da trpe posledice svog prkosa. Jer je nekad reprodukcija mržnje prema sopstvenom polu ono što se čini kao brana od mržnje sveta prema nama samima.

Sećam se da sam kao mlađa često na mrežama viđala odlomak iz neke knjige koji je išao otprilike ovako: „Zašto ne možeš da budeš kao ostale devojčice? Zato što je svet pun ostalih devojčica.“ Ne sećam se da li sam objavljivala ovaj citat zvanično na svojim profilima, ali se živo sećam da nisam želela da budem kao ostale devojčice. Njih sam se podjednako i plašila i želela sam da me prihvate takvu kakva sam nekada bila - kao nesnađenu štreberku. Kada danas gledam slike mlađe sebe, iz viših razreda osnovne škole ili iz čitave gimnazije, sve o čemu mislim jeste to kako ni ostale devojčice, a ni ja, nismo postavljale standarde prihvatljivog koje smo jurile često mrzeći jedna drugu. Nisu ni dečaci oko nas, iako su oni bili ti čija je pažnja bila glavno merilo toga koliko smo popularne ili poželjne i koji su reprodukovali takođe mnoge od tih loših standarda. Istina je da su nas ti standardi zajedno dočekali jer su tu mnogo duže nego što smo mi bili; mi smo samo odigravale te male igre patrijarhata u kom ne dobijamo ni ostale devojčice, ni ja.

Sa tim ,,ja nisam kao ostale devojčice” stavom otići ću u Petnicu i postati jedna od devojčica koja je tamo preživela nasilje. Proći će još neko vreme dok ne shvatim da, dok se ja branim od toga da budem kao druge žene i devojčice, patrijarhat i nasilje u raznim pojavnim oblicima mene već čine jednom od tih ,,ostalih“ devojčica. Međutim, podmuklost ove prakse koja nas ubeđuje da su nam druge žene prirodne neprijateljice jeste upravo u tome što nas izoluje i još gore - osuđuje na ćutanje. To ćutanje kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha - od prezira, osude, nekakvog uništenja. Ako drugu ženu vidim kao prirodnu neprijateljicu, nikada nećemo doći do tačke povezivanja u kojoj ćemo shvatiti da delimo ista iskustva - nasilja, straha, bivanja ženom u sistemu koji suštinski ne voli devojčice i žene. Tu bolnu istinu osvestiću onda kada su počele da mi se javljaju tada već odrasle žene iz Petnice koje me nisu volele i koje nisam volela - da mi pruže podršku i kažu da nisam sama. Svaka od nas mislila je da jeste sama u tome i to je bio jedan od mehanizama kontrole kako da se o nasilju nikada ne govori jer one koji ga trpe misle da su u tome potpuno jedinstvene i da nisu kao druge devojčice. Čvrsto verujem da sam zbog te podrške danas na strani žena.

O muškoj solidarnosti se ne govori jer je ona neupitna; ona je metaistina koju ne moramo izgovarati svaki put da bismo znali da je tu. O ženskoj solidarnosti se ćuti jer je ona opasna; ženska solidarnost menja naše mentalne mape i ne samo njih. Ženska solidarnost dovodi u pitanje same temelje patrijarhata, naglašavajući da saradnja među ženama postoji oduvek; žene su zajedno započinjale velike društvene revolucije i možda još važnije - žene su pomerale planine jedna za drugu, menjajući stvarnost za svaku od nas, volele se ili ne. Nije problem u odsustvu solidarnosti; problem je u tendencioznom skrivanju istorije zajedništva među ženama; u tom lečenju delova svake od nas koju je slomio patrijarhat.

I zato me iznova zaboli kada vidim s koliko lakoće žene govore da ne podržavaju ili ne veruju drugim ženama; kada o borbi za naše glasove, tela i živote, a protiv nasilja govore kao o performansu bez dubine.

Zaboli me jer znam da korist od ove borbe koja se dovodi u pitanje imaju i žene koje je dovode u pitanje; jer da te borbe nije bilo, ne bi to ni mogle da rade javno. Suštinsku korist od takvih izjava i vrednosti iza toga nemaju ni same žene koje govore takve stvari. Nema ničeg novog i revolucionarnog u tome jer nas društvo odmalena uči da opasnost vreba sa svih strana, ali da nam se neće verovati onda kada govorimo o svojim bolnim iskustvima; ujedno, nema ni dubine u tome već samo golog nasilja. 

Revolucionarno je verovati ženama i praviti prostor za naše glasove; i onda kada ti glasovi drhte; i onda kada neke od tih glasova ne volimo. Sećam se kada smo na instruktaži za konsultantkinje na SOS telefonu Autonomnog ženskog centra dobile zadatak da zamislimo ženu sa kojom bi nam bilo teško da razgovaramo o njenom iskustvu nasilja. Ja sam odmah imala živu sliku pred očima; bila je reč o ženi koja ideološki ima potpuno neprihvatljive stavove, za mene. Dok ovo pišem, pored mene stoji izdanje knjige Elene Ferante, ,,Moja genijalna prijateljica“ na kojoj je posveta moje nekada najbolje prijateljice koja me je povredila (sigurna sam da se i ona oseća kao da sam ja nju povredila). Ali ženska solidarnost se ne tiče naših ličnih osećanja u tom smislu.

Verovanje u princip ženske solidarnosti za mene je počelo onog momenta kada sam shvatila da bih svakoj od ovih žena koje iz nekog razloga ne volim, koje su me povredile ili izdale, ipak verovala onda kada je važno jer postoje stvari koje prevazilaze naše lične animozitete. Te žene ne moraju da mi budu prijateljice i neće ni biti, ali ja jesam prepoznala sebe u njima, u njihovima iskustvima koja su i moja i za koja sam mislila da nisam kao druge devojčice.

Ovaj tekst zato i pored mnogih velikih i malih izdaja nosi jednu temeljnu ideju u koju verujem iz sve snage i za koju ponekad mislim da mi je spasila život: to je ideja da ženska solidarnost, kao princip, ima smisla. Smisao tog principa se ne meri i teško bi i mogao da se meri nekim direktnim, opipljivim dobicima; njegov smisao leži u postepenom, upornom i često teškom popravljanju realnosti za sve žene i devojčice. Realnosti u kojoj devojčice i žene trpe nasilje, a potom im se o tome ne veruje. I to posebno onda kada je teško iz ko zna kog ličnog razloga. Suština tog principa nije u fizičkom obimu - koliko je dobrih drugarica, poznanica, koleginica, žena, već u samom njegovom postojanju i težnji da se ostvari kad god je to moguće. Kada podržavamo druge žene i verujemo im, mi stvaramo kontratežu sistemu koji nas je učio da naša iskustva nisu važna. Ženska solidarnost postoji ne tamo gde su žene, već gde se žene usuđuju da prave promene i grade sopstvene prostore u kojim se osećaju sigurno i lišeno straha da će biti preglasne, da će preterati, da njihov/naš bes nije opravdan.

,,U više navrata sam“, kaže Hélène Cixous ,,bila zadivljena pred onim što mi je jedna žena opisivala kao svet koji je samo njen i koju ju je pohodio od najranijeg detinjstva.“ Dodala bih - podjednako, ako ne i češće bila sam i tužna, povređena, ponižena zbog stvari koje su druge žene izgovarale ili radile. Princip ženske solidarnosti ne znači negiranje da žene mogu biti loši ljudi; ovaj princip u stvari vraća na nultu tačku i podseća da je imenica čovek ona koja opisuje i žene, tj. da su žene ljudska bića kojima pripadaju određena prava po tom elementarnom osnovu. Kada verujemo ženama, to ne znači da im verujemo za svaku pojedinačnu stvar koju izgovore ili urade; to znači da osvajamo prostor u kom o iskustvu nasilja mogu da govore bez straha od osude ili daljeg nasilja.

Nijedna od nas neće biti solidarna u 100 odsto vremena i situacija. Ali, svaka od nas od ovog trenutka može da krene da preispituje situacije u kojima možemo da biramo da li ćemo nekoj ženi, metaforički rečeno, zalečiti slomljenu butnu kost i podržati je da nastavi dalje nakon nasilja ili ne. I već će to preispitivanje biti korak ka stvaranju ideje o tome da je drugačiji svet moguć.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.