Till Death Do Us Part: Kako se nositi s razvodom i prevazići bol - piše Ana Dodig u novoj kolumni za ELLE

Kada sam sestri rekla da ću za novi broj da pišem o razvodu, imala je jednu sjajnu rečenicu. Parafraziraću, ali izjavila je otprilike kako bi na razvod trebalo gledati kao na prihvatljiv deo života, težak ali realan, te da smo ljudi koji u raznim situacijama i odnosima u životu prave greške, pa i onda kad je reč o braku, uz napomenu kako se, kako odrastamo i sazrevamo, svaki odnos, a posebno onaj bračni, menja i da je, ukoliko nema podrške, ljubavi i razumevanja, razvod neizbežan. Ono što mi je nekako ostalo najviše u glavi jeste taj momenat kako bi razvod trebalo da bude prihvatljiv deo života, i da smo svedoci njegovog sve češćeg događanja i prihvatanja u savremenom društvu. Možda on u velikim sredinama više ne predstavlja sramotu (nažalost u manjim, tradicionalnijim i dalje to jeste, jer je i njima još ukorenjena društvena norma koja promoviše trajnost braka po svaku cenu, odnosno trpi i ćuti) i možda je u celebrity svetu svakodnevica koja ne šokira (priznajte kako ste se pitali kada će Jennifer i Ben shvatiti da ne mogu dalje zajedno), ali koliko parova može da postigne Conscious uncoupling razvod koji su 2014. godine patentirali Gwyneth Paltrow i Chris Martin, gde se par prijateljski razveo i često praktikuje zajednička putovanja? Iako mi je ova terminologija i dalje nejasna, divim se mogućnosti da se iz jednog (intimnog i intenzivnog) odnosa izađe bez emotivnih, finansijskih i drugih „posledica“, posebno kada znamo koliko stresan i iscrpljujuć razvod može biti, i koji je na skali stresa odmah ispod gubitka bliske osobe.

Nada je mišljenja kako razvod, koliko god prihvatljiv bio, jeste vrlo stresogen i nikada lak proces. „Osećanja šoka, tuge, depresivnosti, ljutnje, bavljenje preteranom analizom toga šta se sve dogodilo - sve su to očekivana osećanja i faze na koje sebi moramo dati pravo u ovom procesu. Zato je tada na prvom mestu dozvoliti sebi emocije, prepoznati ih, osvestiti. Ključno je prihvatiti emocije bez potiskivanja, ali važno je održati određen stepen emocionalne kontrole - što znači suzdržati se osvete, nasilja, uvreda, vređanja, naročito preko dece. Ako ne možemo da uspostavimo emocionalnu kontrolu, to može biti odraz emocionalne nezrelosti. Jedno je biti ljut, tužan i to obraditi kroz razgovor sa bliskima, na kreativne načine - kroz umetnost, na terapiji ili kroz sport, kroz pisanje; a drugo je imati potrebu da povredimo drugog zato što smo ljuti ili razočarani. Osveta, povređivanje i slično, nikada ne donesu fantazirano olakšanje, samo prodube krivicu i umeju da izazovu niz takvog ponašanja sa obe strane (kod oba partnera), te se možemo naći u mučnom, začaranom krugu. Posebno je važno obratiti pažnju na bes - šta zapravo osećamo kada smo besni?

Bes je često sekundarna emocija koja prikriva tugu i povređenost. Umesto da se bes usmeri ka bivšem partneru, korisno je razmotriti koje neispunjene potrebe stoje iza tih emocija i kako ih drugačije zadovoljiti. Rad na osećaju neuspeha može se postići postavljanjem realističnijih ciljeva i uviđanjem da razvod nije merilo vrednosti, već samo jedna faza u životu. A otpuštanje besa znači otpuštanje nade da će druga osoba ikada osetiti kajanje, videti našu perspektivu ili nam se vratiti. Konstruktivni načini za suočavanje sa emocijama uključuju razgovor sa bliskim osobama ili terapeutom, pisanje dnevnika, umetničko izražavanje ili fizičku aktivnost koja pomaže oslobađanju napetosti. Fizička aktivnost, poput trčanja ili joge, može pomoći ne samo u izbacivanju nagomilane energije, već i u regulaciji raspoloženja. Zrele osobe prihvataju činjenicu rastave, kraja braka i usmeravaju se na reorganizaciju svog života nakon razvoda postavljajući realistične ciljeve i razvijajući osećaj sopstvene vrednosti nezavisno od braka ili bivšeg partnera.“

Spomenuvši decu, Nada se dotakla meni vrlo delikatne teme koja nekako, čini mi se, nikada nije toliko deo priče o razvodu, a trebalo bi da bude. Deca.

Da, razvod naravno najviše pogađa osobe koje se rastavljaju, ali kako on utiče na decu iz tog braka?

Nekako sam stekla utisak da se u tim trenucima, zanemaruje efekat tog razvoda na decu, da se misli „preguraće“ to deca, ona ništa i ne znaju. Kako da zaštitimo decu i budemo uz njih u tim trenucima? Nada veruje kako se razvod mora objasniti deci na način koji je primeren njihovom uzrastu, i to ubrzo nakon što se par odluči na razvod. „Najbolje je razgovarati zajedno kao porodica, uz jasno naglašavanje da oni nisu krivi za ono što se događa i da ljubav oba roditelja prema njima ostaje nepromenjena. Dobro je osvestiti da je razvod za odrasle pitanje partnerske relacije, neslaganja u braku, pitanje ravnopravnosti, a za decu je on uvek duboko egzistencijalno pitanje. Deca se ne razdvajaju samo od jednog roditelja, već i od redovnog fizičkog prisustva jednog člana u porodici koje utiče na funkcionisanje iste, ponekad se razdvajaju i od mesta života, svoje sobe; možda menjaju način putovanja do škole ili i samu školu/vrtić/ društvo, status u društvu, a sve ih to plaši i sve to utiče na osećaj sigurnosti i stabilnosti koji su imali. Deca se razdvajaju od do tada uobičajenog doživljaja identiteta porodice i načina funkcionisanja. Zato im je neophodno jasno objašnjenje nove rutine života, kao i stabilnost, doslednost u ovoj novoj rutini. Važno je objasniti im činjenice koje su im važne - gde će živeti, ko će ih pokupiti iz škole, kada će se tačno videti sa drugim roditeljem - tako da znaju šta da očekuju. Uz adekvatan odnos roditelja prema deci mnogi efekti razvoda na decu bivaju kratkotrajni i nestaju u roku od godinu ili dve. Ali, ukoliko ovo nije slučaj, efekti mogu biti dugotrajniji i odraziti se u kasnijim stavovima prema romantičnim vezama. Zato je dobro što više ohrabrivati decu da izraze svoje emocije - bilo kroz razgovor, crtež, igru - jer je to njihov način da obrade tešku situaciju. Takođe, decu je važno poštedeti razgovora u kojima jedan roditelj iz bilo kog razloga ocrnjuje drugog, čak i komentarisanje drugog roditelja sa nekim drugim pred decom. Važno je da roditelji shvate da deca, u procesu razvoda, ne smeju biti stavljena u situaciju da „biraju stranu“, već treba da osećaju da su oba roditelja prisutna i posvećena. Istraživanja pokazuju da život sa jednim roditeljem ne utiče nužno nepovoljno na njih, dok porodični sukobi mogu dovesti do borbe sa mentalnim zdravljem, samopoštovanjem, školom i budućim vezama. Što više roditelji rade na smanjenju sukoba, to će deca biti u boljem položaju.“

Iako je razvod vrlo stresan i emotivno iscrpljujuć proces separacije, imam osećaj da nije baš toliko nemoguće imati dobar razvod i traumu svesti na minimum. 

Šta psiholozi imaju da kažu na temu dobrog razvoda?

Da li je realno moguće ostvariti takav raskid ili je to samo holivudska bajka i svojstvenost ekstremno osvešćenih, zrelih osoba? „Ključ za ʼdobar razvod’ nije u pronalaženju univerzalnog recepta, već u negovanju emocionalne zrelosti, u poštovanju granica i traženju odgovarajuće podrške.

Zato, iz ugla psihoterapeuta, moj predlog je da osobe koje se razvode nađu dobru podršku za sebe, da se suzdrže od osveta, eskalacije (erupcije) besa i ljutnje, kako verbalno, tako i fizički, da krenu na psihoterapiju i prorade sve ove emocije na ʼbezbednom mestu’. Da bismo ʼkonstruktivno krenuli napredʼ dobro je usmeriti se na sopstvene ciljeve i ʼoprostiti se od bivšeg partnera’. Sve dok mi, čak i na negativan način, održavamo neku vrstu emocionalne povezanosti sa partnerom, to je pokazatelj da emocije nisu obrađene, da vezanost i dalje traje, a to otežava da se život nastavi funkcionalno i konstruktivno nakon razvoda. Isto tako, dobro je čuvati svoje dostojanstvo (negovati svest o njemu), ono ipak mnogo vredi. I to možemo ako sačuvamo civilizovane odnose sa drugom osobom (osim kada je nasilje prisutno, jer tada je na prvom mestu važna zaštita i udaljavanje žrtve od nasilnika). Na kraju, ʼdobar razvod’ nije nužno onaj bez bola, već onaj u kojem se trauma svodi na minimum kroz aktivan rad na sebi, čuvanje ličnog dostojanstva i rešavanje konflikata na zdrav način. Održavanje ovih principa ne samo da pomaže u procesu oporavka, već postavlja i temelje za mirniji i ispunjeniji život nakon razvoda.“

Znamo da faze tuge, izbegavanja društvenih aktivnosti i bezvoljnosti mogu trajati dugo i „oštetiti“ osobu, te da je taj prvi period kada osoba tek počinje da shvata posledice razvoda i najteži, jer tada se osvešćuju duboki i iznenađujući gubici. „Za roditelje, provođenje manje vremena sa decom često najviše pogađa, kao i ograničenje učešća u njihovom svakodnevnom životu. Osim roditeljstva, ljudi mogu da osećaju da su izgubili svog najboljeg prijatelja, porodičnu tradiciju, finansijsku sigurnost i viziju za budućnost, određena zajednička ulaganja, pa čak i kuću ili stan; dakle svoj dosadašnji identitet. Suočavanje sa samoćom, promenama u životnom stilu i gubitkom svakodnevnih rutina mogu izazvati osećaj praznine. Da bismo došli do (željene) faze prihvatanja separacije važno je da dođe do priznanja ovih gubitaka. Tokom razvoda oba partnera moraju da se pomire sa ʼneuspehom veze’ kako bi uspostavili dalje emocionalno funkcionisanje, kako bi nastavili finansijski nezavisne živote, a prošlu vezu čvrsto ostavili u prošlosti. Do napretka dolazi kada osoba počinje da razmišlja o vlastitoj odgovornosti za sopstveni život, o samostalnoj budućnosti i ponovnom pronalaženju svojih ciljeva, o svojim opcijama, i svojoj ličnoj snazi. Tokom tog perioda važno je fokusirati se na sebe umesto na bivšeg partnera, na nove mogućnosti i lični razvoj. Dobra misao je ona vodilja koja nas pomera od shvatanja razvoda kao problema ka posmatranju razvoda kao nove prilike: Ovo je prilika za novi početak! Traženje podrške od prijatelja, porodice i stručnjaka može ubrzati proces isceljenja kod oba partnera i pomoći da krenu dalje sa obnovljenim samopouzdanjem. Podrška, razgovor, zdrava ʼevakuacija’ i obrada emocija, vreme, prihvatanje, reorganizacija sopstvenog života, reorganizacija stana, kuće u kojoj smo živeli zajedno, svest o novom početku - mogu biti deo svesti koja je od pomoći kada je reč o isceljivanju.“

Što me dovodi do zaključka da nije bitno samo prihvatiti razvod kao deo života, kao jednu fazu, već shvatiti da nas on ne definiše, i da ne postoji univerzalni recept kako da se nosimo sa njim, već da je ključno dati sebi vremena za emotivni oporavak i u tome poštovati svoj ritam.