„Kada si počela da izlaziš?“, upitala me je skoro draga i mlada koleginica nakon što smo obe oko jedan noću počele da zevamo u jednom prestoničkom klubu, dole u Beton hali. To je bilo to. Do pola jedan nam je bilo super, ali smo posle toga sanjale krevet i već lovile barsku stolicu da predahnemo. Ja na pragu četrdesetih, ona u srednjim dvadesetim. Ja koja sam počela da izlazim u srednjim dvadesetim, ona koja je krenula u prvom razredu srednje. Ja koja i dalje imam želju da povremeno odem u neki noćni izlazak, bilo u kafanu ili u klub, ona kojoj se želja polako gasi. Nekoliko dana kasnije, dok sam sedela u generacijskom društvu, desio se razgovor sa drugaricama na temu da li više bilo ko izlazi do sitnih sati i kada smo mi same poslednji put ostale negde do jutra. Počelo je prevrtanje očima, pa ček da vidimo, jer nam je u mozgu amnezija. Nijedna nije mogla da se seti kada je konkretno to do sitnih sati bilo poslednji put. Pre korone? Posle korone? U svakom slučaju, konstatovale smo da bez obzira na to, danas jednostavno nemamo kapacitet za te sitne sate, kao ni želju. Third Girl se nadovezala kako je baš skoro i bila na rejvu do neka tri sata noću, ali da joj ništa nije prijalo, te da se šokirala kada je videla nekoliko poznatih faca iz davnih dana, koje i dalje ne staju već izlaze svaki vikend, kao pređašnjih dana. A to kao pre, značilo je da počneš kod nekog u gajbi, onda odeš u pab na zagrejavanje, pa se otkotrljaš u klub, gde nakon nekoliko sati plesanja i skakanja još uvek imaš dovoljno energije da razgovaraš sa ljudima dok ne izađe sunce. I naravno, posle zajedno svratite do Staklenca ili Bucka po turu masne, jake hrane. Danas? Danas gledamo prvo do kada traje neki događaj, pa tek onda odlučujemo da li idemo ili ne, a često se desi da kada vikend i dođe, nemamo želju ni da izađemo, već da se prepustimo čarima doma ili sednemo u neki kafić, ispričamo se i nazad kućici.
Sećam se kako sam se „picnula“ skoro na nekom rođendanu jer je posle trebalo da idem sa dve dobre drugarice u jedan zemunski pab sa živom svirkom, da bi oko 22:00, kada sam se već uputila ka njima, toliko zevala u autobusu i pitala se kako ću da izdržim. Tešilo me jedino što sam blizu kuće, pa ne moram da lovim taksi ili čekam jutarnji. Srećom, drugarice su me obradovale kada su mi javile da su umesto u pab, sele u lokalni kafić jer nemaju snage da odu do paba, niti da ostanu duže od ponoći. Jednostavno, više nemamo snage da idemo negde gde dešavanja počinju posle ponoći. Nema te sile, tog „omiljenog“ di-džeja i imena koji će nas ubediti da izađemo, probijemo bubne opne i sutradan ceo dan provedemo u horizontali sa glavoboljom. S tim što moram da naglasim kako izlazak i do jedan po ponoći, uz ispijanje isključivo kisele vode, takođe može telo da ošamuti, a dušu pošalje na spavanje. To je ono kad želja i dalje postoji, ali telo govori da više ne može da prati kao pre. Što je sasvim u redu.
I nije ovo „sve u svoje vreme“, jer svako ima „svoje“ vreme za sve, ali ima toga, kao što moja draga Zemunka kaže, da jednostavno krštenica ne laže i da nas više „ne radi“ ono što nas je „radilo“ pre, a čak i da nas „radi“, mi to ne možemo da pratimo na isti način kao ranije.
Sećam se tačno koliko me je godinu dana pre pandemije obradovala jedna rejv ekipa koja je osmislila i organizovala gostovanja stranih di-džejeva po poznatim beogradskim lokacijama, a koja su počinjala oko sedam i završavala se u ponoć. Idealno! Prosto, kako sam se bližila četrdesetim, više nisam mogla da ispratim to da moj omiljeni di-džej kreće oko tri u Barutani ili da, ukoliko se negde pojavim oko 11, budem među prvima jer se klubovi pune tek posle jedan. Da, jednostavno više nije bilo bitno ni koliko je žurka super, niti da li ima dovoljno alkohola, niti ko će da dođe, samo da krene i završi se u neko normalno vreme da mogu posle da obavim beauty sleep od minimum osam sati, ako mislim sutradan da funkcionišem.
Da li to znači da niko ne izlazi do kasnih sati ako moje društvo i ja ne izlazimo?
Teško. Klinci sigurno izlaze, mi smo prosto prestali, smanjili i nemamo uvid u to koliko se izlazi i gde. A opet Beograd nije više toliko živ nakon jednog sata noću. Leti splavovi, Barutana i ostatak klabing scene drže tempo i nakon sitnih sati, ali u ostalom delu godine dosta je „mrtvo“. Plus, nekako mi se čini da Gen Z i nije toliko die for a party tip ljudi. Tako je i u Velikoj Britaniji izgleda. Još u februaru ove godine britansko izdanje magazina Dazed objavilo je istraživanje prema kojem se tvrdi da će klubovi izumreti na Ostrvu do 2030. Dva meseca kasnije, novi izveštaj udruženja Night Time Industries Association (NTIA) otkrio je kako se svake nedelje zatvori pet klubova u Velikoj Britaniji i kako za razliku od klubova, pabovi i barovi opstaju, te da je 60 odsto učesnika pomenute ankete izjavilo kako su upravo ta mesta najčešća mesta gde se okupljaju i druže sa prijateljima. Razlozi za zatvaranje? Renta i generalno troškovi života. Evidentno jeste da se klupska scena nije oporavila od pandemije, ali isto tako, činjenica je da se mlađa generacija menja.
Mladi jednostavno ne vole više toliko da izlaze u klubove, i takva atmosfera provoda do sitnih sati i opijanja ih ne zanima. Da ne pričamo kako danas izlasci nisu toliko pristupačni kao pre, posebno ne u Velikoj Britaniji gde ulazak u „prosečan klub“ košta oko 30 funti, a klasičan koktel iznad 15 funti i više. Molim lepo, nisu ni u Beogradu izlasci više jeftini, ako znam informaciju da je u jednom klubu na Dorćolu čaša prosecca 990 dinara, a malo pivo 650! Tu je naravno i mindset koji se kod velikog broja ljudi dosta promenio nakon pandemije, kada su ljudi shvatili koliko je socijalizacija bitna, ali ne ona „površna“, već ona koja nam omogućava da se sa nekim povežemo na dublji način i u mnogo bitnijim segmentima života. Stručnjak Nicholas Long smatra kako mladi imaju mnogo zdravija i iskrenija prijateljstva danas jer smatraju kako prijateljstvo nije samo hajde da se zabavimo, već hajde da pričamo, hajde jedno drugom da se otvorimo i hajde da budemo tu jedni za druge na dubljem nivou. Ne znam za to, ali znam da mi je sasvim u redu ako ostanem negde do ponoći i stignem na poslednji dnevni. Zapravo, sasvim mi je okej da s vremena na vreme izađem i izđuskam se dva do tri sata, a onda pravac kući. Zore nek dočekuju drugi.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti