Ljubavi,
Hajde da razgovaramo o nečemu neprijatnom.
O tome kako mi žene
ponekad budemo najgore jedna prema drugoj.
I kako to nazivamo kritičkim mišljenjem,
odgovornošću ili objektivnošću.
Smešno?
Pre bih rekla opasno.
Primetila sam obrazac.
I umesto da je čujemo,
mi je merimo.
Da li je dovoljno kredibilna?
Kako je govorila, šta je obukla?
Da li zaslužuje da joj poverujemo?
Zašto nije ranije?
Zašto baš sada?
I najgore od svega.
Ovo pitanje često dolazi od nas, žena.
Problem nije u tome što imamo pitanja,
to je ljudska priroda.
Problem je u redosledu.
Prvo ide: Vidim te. Verujem ti.
Tek posle: Razgovarajmo.
Ali mi radimo suprotno.
Prvo sumnjamo.
I nazivamo to pameću.
Blamantno. Primitivno. Razarajuće.
Poznajem žene.
Pametne, dobre, uspešne, progresivne.
Sve govore o feminizmu.
Sve su solidarne.
Ali kada druga žena progovori.
One kažu: „Ma nije ni ona naivna“.
I pitam se.
Zašto mislimo da nas izdizanje i distanca
čine mudrijim?
Istina je mnogo jednostavnija.
To je strah.
Kukavičluk.
Izostanak empatije.
Emocionalna nepismenost.
Skriveni patrijarhat.
Opšti razor društva.
Srca.
I ženskog prijateljstva.
Nasilje ne pita za diplomu.
Ne pita šta si čitala,
da li si dovoljno artikulisana.
Jednostavno se desi.
I kada vidimo da se desilo drugoj ženi.
Imamo izbor.
Da stanemo pored nje
ili da napravimo korak unazad
i damo sebi pravo da procenjujemo.
Ali pitanja u pogrešnom trenutku
jesu nasilje.
Ljubavi,
Pomisli na sve žene koje su pokušale da govore
i vratile se u tišinu.
Jer su shvatile da će sva ta pitanja
biti glasnija od njihovih odgovora.
Da će sumnja biti važnija od njihovog bola.
I mislim, koliko smo puta mi žene,
sa našim „kritičkim mišljenjem“ bile razlog
što su odustale.
Svaka organela i molekul u telu me boli
jer ne znam odakle dolazi ideja
da empatija i inteligencija ne idu zajedno.
Ljubavi,
Ovo što pišem nije poziv da budemo slepe,
već da budemo svesne
moći naših reči u trenutku kada neko krvari.
Mi ne pomažemo.
Mi povređujemo.
I kada ta povreda dolazi od nas žena,
koje bi trebalo da razumeju.
To je najgore.
Jer gubimo prostor za sledeću ženu
koja razmišlja da li da govori.
Zato predlažem nešto jednostavno:
Pre nego što o drugoj ženi kažete bilo šta naglas
zapitajte se:
Da li je moja potreba da budem pametna
vraća nazad u tišinu?
To nije teško pitanje,
ali zahteva da zastanete pre nego što govorite.
Ja biram da uvek verujem drugoj ženi.
Ne zato što sam posebna,
već zato što želim da živim u svetu
gde stojimo jedna uz drugu.
A ti?