Duška Jovanić: Visoka moda je umetničko delo

Duška Jovanić otvara nam vrata svog prelepog doma u crnoj tube mini haljini i lakovanim crnim baletankama, sa kosom ležerno pokupljenom u rep i mačkastim kreonom oko očiju.

Kao, kako sama kaže, opsesivna članica intimne dramske sekcije, Duška preferira filmsko kostimiranje u svakodnevnom izgledu: „Moja već vintage Gucci haljina, kumina damska kroko tašnica, indijskim perlama ukrašen kaputić, poklon čarobne Denise Hale, Jacobsove čarlston cipelice, purpurni libade ili, pak, Pradina safari jakna od pitona za teške dane, kada u slučaju gladi treba nešto i uloviti. Teram tako, makar i u mislima, sve dok ne stignem do dead linea. E, onda sav taj smart glamour pada na kolena pred iznošenim farmerkama, baletankama i Gap potkošuljom, vapeći za produženjem roka za predaju rukopisa.“

Dok razgledamo sve njene cipele i razgovaramo o zajedničkom obožavanju aksesoara Miu Miu, saznajem da je njen modni stil inspirisan pre svega šezdesetim godinama: „To je jedna neobična istorija šiški, ravne, poludivlje kose, minija, kreonisanog pogleda, nadurenih usana boje pudera, baletanki, lakovanih čizmica preko kolena, kaprijevskih japanki na preplanulim stopalima nevaljalih devojčica. Moje nežno obožavanje tog stila preti da upropasti tezu da je elegancija privilegija zrelosti. Okej, tu bitku zaista treba voditi filozofski, ali uprkos tome što duboko poštujem modnu industriju, mirne duše prestajem da je pratim onog časa kada ona nepotrebno produži suknju, kada nas zbog mira u svetu tera da nosimo etno skalamerije ili sumanuti grundge, koji žene mojih godina može da ponizi na mrtvo ime.“ Duška je rasla i modno sazrevala u vremenu kada je bila aktuelna zaljubljenost u Italiju: „Ne mislim pritom“, dodaje ona, „samo na one diverzantske akcije odlaska u Trst po Madras cipele i farmerke, ali to oduševljenje svakako mora da se ubeleži u naš generacijski modni karton. Moja majka negovala je kvalitetni, pomalo utegnuti stil i umereni šik iz radionice Jugoeksporta. Sve se to krčkalo nekako temeljno, toliko puta smo išli utabanim stazama Burdinih šnitova, a onda je i do nas stigao Vogue. Prepredena Candace Bushnell bila je prokleto u pravu – njegove lakovane stranice u studentskim danima ‘ladno su mogle da zamene topli obrok. I danas kada prođem Madison avenijom, zastanem ispred Condé Nast Buildinga i ritualno se prekrstim, a propusnicu za ulazak u taj medijski hram još držim u kutiji za nakit“, zaključuje Duška.

Zatim odlazi da se presvuče u svoju izvezenu Dior haljinu, u kojoj se fotografiše za radnim stolom sa šoljicom kafe u ruci na kojoj je drška u obliku burme. Koja kap ironije i cinizma nikada nije na odmet, konstatujemo uz smeh. Od modnih uspomena iz detinjstva Duška se najpre priseća revija legendarnog Aleksandra Joksimovića. Na njegove spektakularne, konceptualne revije vodila ju je tetka, koja je tada radila u Centrotekstilu. Sedela je blizu Simonide, Vere Nigrinove, Ptica, Ane Karenjine i verovala da će se udati u venčanici A kroja od najfinije bele nape, sa kožnim trakama umesto rukava, sa visećem muzejskim primerkom minđuša i šubarom od polarne lisice umesto vela, koju je teatralno nosila nezaboravna Maja Štajner. „I sada bih vrisnula od divote! Ta devojka je u ono vreme izgledala fabulozno, kao Isabelle Blow“, kaže Duška, i dodaje: „Od Ace Joksimovića mi je ostala fora, koju mi je ‘prodao’ dok smo mnogo godina kasnije sedeli u njegovom stanu sa plišanim teget zidovima, a to je da su crno i bež (ne vulgarno belo) najotmenija kombinacija.“

Mada danas najradije šopinguje kod Katje i Anje, koje je „smišljeno mame“ u svoju galeriju Pierre Premier francuskog rafinmana i svedenog ukusa (a i lanac radnji D.O. joj je baš u komšiluku), u doba Simonide, Duška je pre posećivala šnajderke nego butike. „U to analogno stilsko doba živele su čuvene beogradske šnajderke, kod kojih su se redovno šili neizostavni modni favoriti, uz neophodnu dozu gradskih tračeva. Uf ! Kada sam se nacrtala u prodavnici štofova da pazarim sve što mi je bilo potrebno za taj mali komad suštine, bezobrazno istrajna u tome da se u školi pravim važna, taman kada su u ovaj deo sveta dofurale prve Brooks cipele!“, priča ona.

PageBreak

Njena današnja wish lista, koja, kako kaže, nema ni uslova a ni pretenzija da se ostvari, izgleda ovako: Chanel, Balmain, Givenchy, Lanvin, Balenciaga, Marant, Rodarte, Céline, Proenza Schouler, Costume National, Alaïa... nabraja Duška nameštajući slike koje su naslonjene na zid, a koje joj je nacrtao i poklonio Momo Kapor.

Za treći deo fotografisanja, pored Mominih slika i omiljenih modnih knjiga, Duška je izabrala basic look – belu košuljicu, koju opisuje kao dečju zbog pufnastih rukavića, džins, slamnati šešir i superkul sandale od zelenog antilopa – „blogerski fazon“. Tako se opet dotičemo stranih, ali i naših modnih blogerki i beogradskog modnog sveta. „Godinama sam se bojala da će nas, osim po najboljim tulumima i provodima na planeti, svet upamtiti i po devojkama u ložačkim haljinama, doduše, malo napetim, ali vrhunski napucanim kako bi se sve završilo kao u priči.

Onda su nas Nataša Vojnović, Danijela Dimitrovska, Đurđa Stojiljković, Roksanda Ilinčić, Ana Šekularac, Marko Mitanovski i taj kalibar cura i momaka potpuno dokusurili. Yeah!“ Započinjemo priču o zavidnim, ekstravagantnim ormarima drugih žena i prvo ime kojeg se dotičemo je ime Carine Roitfeld. „Bivša urednica francuskog Voguea stvarno zna šta će s godinama, a i nogama“, mudro primećuje Duška. „Dopada mi se i crafty opuštenost Kate Moss. Orobila bih i orman Marine Abramović. Rado bih joj maznula one Givenchy ankle boots, u bilo kom broju da su! Sviđa mi se stav Biance Brandolini da preko dana treba biti skockana pretty lady, a uveče jeans carica.

Razmotrila bih i ormar Dite Von Teese, ali filtrirano. Kada sam je upoznala u Beogradu, gde je na poziv srpskog Playboya pre nekoliko godina došla da nam otkrije sve tajne burleske, završile smo na nekom rejvu na Sajmu i odlično se zabavile uz pivo i male modne razgovore“, završava Duška. Pitam je za najekstravagantniju stvar u njenom ormanu, što je, ispostavlja se, unikatni vintage komad: „Scarlett O’Hara korset od platna sa fišbajnima koji mi je jednog jutra On doneo sa pančevačkog buvljaka. Ribala sam ga dva dana u koritu, četkom i sapunom, kao u vreme kad su ga krojili. Baš po mojoj meri!“ Nakon tri sata fotografisanja, pijuckanja šampanjca i ćaskanja o modnim blogovima i ispravljanju kose, konstatujemo da je najneozbiljnije što jedna žena može da izjavi – da joj nije bitno šta će da obuče i da ne zna ni da isprži jaje.

Duška modu shvata vrlo ozbiljno, prema njoj gaji istinsku strast i prepoznaje je u najrazličitijim sferama života i društva. „Da moda uopšte nije naivna stvar, po ko zna koji put sam se uverila gledajući dokumentarac o terorističkoj grupi Baader-Meinhof. Reč je o ozloglašenoj ekipici koja je i bukvalno žarila i palila po Evropi sedamdesetih, otimala avione, podmetala bombe i sejala strah, ali je njihova članica Gudrun Eslin, umesto u nekoj od zastrašujućih akcija, uhapšena u kabini nemačke robne kuće dok je probala svilenu bluzu.

Ne samo što tom prilikom nije pružala otpor, a bilo bi logično, jer su je omeli u jednoj tako važnoj stvari, nego je, povrh svega, tražila da joj se na suđenje donese crvena kožna jakna neke tada vrlo popularne marke“, priča mi Duška pred rastanak sa posebnim žarom u očima.

P&O

Štikle ili ravna obuća? Kraljica ravnog na ulici, vamp u štiklama za po kući.
Cipele ili torbe? Miu Miu!
Koji komad iz vašeg ormana najbolje reflektuje vašu ličnost? Tuce belih košulja.
Svoj modni identitet formirala sam kada... sam obukla svoju prvu mini suknju. Od tada je ona za mene politika, a ne samo obeležena krpa.
Ono što najviše volim kod svog izgleda je... što nije tetkast.
Najbolje izgledam u... haljini. Tako kažu.
Nikada ne mogu imati previše... kožnih jakni i balon mantila.
Moja ikona stila je... Audrey, zauvek. Gwyneth Paltrow u filmu Velika očekivanja.
Moja najveća inspiracija je... Marina Abramović. Često pokušavam da se ponašam kao njena nesuđena pripravnica.
Kada bi moja odeća govorila, rekla bi... Hajde da se igramo!

Tekst: Ana Stefanović