Postavši ambasadorka brenda L’Oréal Paris, Philippine Leroy-Beaulieu započinje novo poglavlje svog života. U intimnoj ispovesti za ELLE, glumica deli lične rituale i istine koje su joj pomogle u životu.
Otvoriti se prema drugima
„Verujem da prihvatanje sebe počinje onda kada razvijemo saosećanje i otvorimo se prema drugima – kada shvatimo koliko smo svi zapravo slični, sa svojim svetlim i tamnim stranama. Režiserka Coline Serreau mi je jednom rekla: Svi smo mi napuštena deca. I to je tačno. Kad jednom to razumemo, manje osuđujemo druge, ali i sebe.“
Pronaći svoje mesto
„Mislim da iskrenost i integritet čine ljude lepima. Najvažnije je da budemo u skladu sa sopstvenim željama. Da bismo ih prepoznali, treba sebi postaviti pitanja: Zašto sam ovde? U čemu sam najbolja? Šta me ispunjava? Meni lično je najvažnije ono što mogu da pružim – svojoj ćerki, ljudima oko sebe, onima koje srećem. Osećaj da si na pravom mestu oslobađa.“
Osloboditi se etiketa
„Veoma sam buntovna kada su u pitanju etikete! Mi smo mnogo promenljiviji nego što mislimo – stalno se menjamo, ponekad i tokom jednog jedinog dana. Za mene je izbegavanje kalupa važan korak ka ličnoj slobodi.“
Dozvoliti sebi oduške
„Poput dece, i mi odrasli moramo imati neku strukturu da bismo mogli da se oslobodimo. Iako sam tvrdoglava i oduvek sam mrzela autoritet, veoma sam disciplinovana – volim tačnost, volim da jedem zdravo… Ali kada poželim da gledam u plafon i jedem čokoladu, dozvolim to sebi, bez trunke krivice! Takvi ventili su neophodni.“
Uzeti distancu
„Ne treba sve shvatati ozbiljno – a najmanje sebe. Uhvatim sebe kako preuveličavam beznačajne stvari, i važno je da to primetimo. Te negativne misli kvare život, zatvaraju nas za druge i za svet. One brišu lepotu. Ali srećom, s vremenom, nešto se u nama smiri. Postanemo manje narcisoidni i shvatimo da nam više nije stalo do tuđeg mišljenja. I tada smo spašeni! (smeh) Kod mene se to dogodilo ne tako davno. Pomislila sam: Ranije bih u ovoj situaciji paničila, a sada me više uopšte nije briga. To mi je donelo neverovatnu radost.“
Tekst: Anna Fonters
