Prikazivanje najznačajnijih filmova španskih autorki je sastavni deo redovnog programa Instituta Servantes i odraz je želje da se istakne specifičnost ženske vizure u različitim oblastima španske fimske produkcije. Iz tog razloga, ovaj program obuhvata dva igrana filma i dva naslova koji istražuju izražajne mogućnosti dokumentarnog filma.

Španska filmska produkcija je poslednjih godina doživela drastičan pad koji se pripisuje prinudnom pregrupisanju njenih kreativnih i produktivnih sposobnosti usled kinematografske krize u savremenom društvu, a ujedno i krize u načinima finansiranja. U tom kontekstu, ženska produkcija pretrpela je jak udarac i broj godišnjih ostvarenja znatno je opao.

Španski film gradio je svoj identitet na razmeđi dva pola, između filmske industrije i nezavisne produkcije, koji je vremenom postao tesan. U ovim okvirima, kostumbrističke teme i priče o običnim ljudima, bile su mahom oblasti filma u kojima su stvarale žene, i u kojima su se, istorijski gledano, uvek osećale ugodno.

Ukoliko pogledamo špansku filmsku produkciju iz 2014. godine, od sto pedeset devet filmova registrovanih u Institutu za film (ICAA), samo su dvadeset dva realizovale žene reditelji. Primetno je da su iskusne rediteljke uspele da održe svoj kreativni profil. Neke od njih su se okrenule dokumentarnom filmu, što je dokaz odgovornosti koju je preuzeo ovaj žanr u prikazivanju svakodnevnih priča, što konvencionalnom filmu više ne uspeva. Tako su Ćus Gutijeres i Isijar Boljain režirale dokumentarne filmove („Sakromonte. Mudraci plemena” i „Na tuđoj zemlji”). Međutim, druge rediteljke iz te generacije takođe su stvarale filmove konvencionalne produkcije, poput Marije Ripolj (Rastrers de sandal), Terese Pelegri (Amor en su punto), Mersedes Gaspar (Huidos), ili Isabel Koišet (međunarodna produkcija Mi otro yo).

Ipak, kako bismo dobili celovitu sliku, neizbežno je osvrnuti se na uspon dokumentarnog filma. Nove rediteljke razvile su se kroz produkciju ovog žanra, u kojem se ističu društvena hronika ili dokumentarni filmovi o politici, posebno u katalonskim ostvarenjima.

Program „Ženski ugao“ predstavlja četiri ostvarenja koja oslikavaju raznovrsnost stvaralaštva ovih rediteljki. Obuhvata dva igrana filma i dva dokumentarna. Prva dva su ostvarenja već proslavljenih rediteljki koje se poigravaju dvema temama koje pozivaju na razmišljanje o svetu adolescenata i njihovim teškoćama pri socijalizaciji.  Grasija Kereheta, u filmu „Petnaest godina i jedan dan“ govori o tinejdžeru kojeg majka šalje da živi sa dedom, kako bi ga izvukla iz njegovog okruženja i ponudila mu dedu kao uzor. Sa druge strane, Patrisija Fereira u svom filmu „Divlja deca“, ulazi u svet troje tinejdžera i u njihovo školsko okruženje, u kojem se reflektuju njihovi problemi u prilagođavanju na zahteve nastave, ali i na poteškoće u odnosu sa roditeljima.

Drugu grupu čine dva naslova koji su pravi primeri pluraliteta u trenutnoj produkciji dokumentarnih ostvarenja u Španiji. Sa istorijskim dokumentarnim filmom „Učiteljice iz doba španske Republike“, Pilar Lopes oživljava trud koji su, zarad obrazovanja i obnove, uložile mlade učiteljice u ovom periodu, u cilju unapređenja i modernizacije države koja se teško budila iz dubokog sna zaostalosti i širom rasprostranjene nepismenosti. Na kraju, „Pošast“ rediteljke Neus Baljus, predstavlja očigledan kreativni pečat, nazvan „ne-igranim“ filmom kroz isprepletane priče različitih, svakodnevnih likova, koji, na kraju, formiraju realan portret našeg savremenog društva.

Program:

10. mart u 18h: DIVLJA DECA, Španija 2013 (igrani film, )
10. mart u 20h: POŠAST, Španija 2013 (dokumentarni film, 85 min)
12. mart u 18h: 15 GODINA I JEDAN DAN, Španija 2013 (igrani film, 96 min)
12. mart u 20h: UČITELJICE IZ DOBA ŠPANSKE REVOLUCIJE, Španija 2013  (dokumentarni film, 63 min)

Za više informacija posetite zvaničan sajt Instituto Cervantesa.