Oni i one koji ne čitaju ili malo čitaju („a i to što čitaju, krive stvari čitaju“, kaže Pesnik) uvek imaju zgodne izgovore za to, a najčešći je onaj večiti: „Nemam vremena.“

Za svakakve druge besposlice nađe se vremena i u najpretrpanijem rasporedu, ali knjige, eto, nekako izvise, ostanu prve ispod crte... Srećom, tu je leto i godišnji odmori kad će se, je li, svi zaostaci nadoknaditi. Tvrdo verujete u to sve dok ne stignete na tzv. destinaciju, naoružani knjigama-koje-se-moraju-pročitati, a onda – šta vam bog da. Iskušenja su brojna...

Razvio se u međuvremenu i nekakav mit da je leto zgodno za čitanje „lakih“ stvari, jer ko da smara mozak na ovu vrućinu? Tu priču šire oni koji bi voleli da im verujemo kako zimi čitaju Kanta, Nietzschea i Schopenhauera, mada se to po njima nikako ne vidi.

Fora je u tome da mit o „lakoj letnjoj literaturi“ otkriva pritajeni strah onih koji su se odvikli od pravog čitanja, ili ga nikakda nisu ni naučili. Naprotiv, svako doba godine podjednako je dobro za čitanje svega što vredi, a duhu je potrebna stalna vežba da ne zakržlja, isto onako kako je telu potrebna stalna aktivnost. 

Zato ovaj „top 8“ mojih predloga za stavljanje u kofer kada odete na letnji odmor nije sastavljen ni od „lakih“ ni od „teških“ knjiga – nisu knjige bokseri pa da im merimo težinu i po njoj ih razvrstavamo u kategorije – nego dobrih i važnih.

Karl Ove Knausgård : Moja borba (tom I i II); Booka

Nikakvo prethodno čitalačko iskustvo ne može vas pripremiti da susret s bespoštednom iskrenošću ovog fascinantnog Norvežanina, koji kao da je svu svoju intimu rešio da ispovrti pred nas, pa kako mu i kako nam bude. Ali, šta je „iskrenost“ u književnosti? Računa se samo dobra priča, dobro ispričana. I tu je ono pravo Knausgårdovo majstorstvo: on je u stanju da najbanalniji događaj iz svoje svakodnevice razvuče na deset ili dvadeset strana, a da ga čitate napeto kao vrhunski triler. Osim toga, teško da je iko drugi tako zastrašujuće dobro i tačno pogodio duševno i mentalno stanje savremenog liberalnog muškarca zapada (i „mi“ tu spadamo, ne zavaravajmo se) kao pisac Moje borbe.

Michel Houellebecq: Pokoravanje; Booka

Svašta se pričalo o Houellebecqu, da je prorok i vizionar, ili da je samoreklamerski bezveznjak, ili čak da je fašista, ženomrzac i islamofob. Ništa od toga nije tačno, mada Houellebecq s većinom toga voli da koketira, reklo bi se da ga trajno zabavlja ljudska površnost. A Pokoravanje nije, kako ste negde sigurno čuli, o „opasnosti od islama“ nego, naprotiv, o tome kako nije teško zamisliti mnogog savremenog muškarca kako pod izvesnim uslovima pristaje na islamizam jer – ko ne bi voleo da ima legalne četiri žene? I razne druge svinjske muške privilegije. E, o tome je ova knjiga: o želatinoznoj, pihtijastoj, pohotnoj i potkuplivoj muškoj svinji. Sve drugo je samo parada.

Milan Kundera: Svetkovina beznačajnog (Buybook)

Kad me već krenulo to s muškarcima: niko nije bolje proniknuo u stanje tog roda u kasnom XX veku od Milana Kundere. Čiča je već u vrlo ozbiljnim godinama, ovaj tanušni romančić je tek senka njegovih velikih knjiga, ali i u njemu prosevne odsjaj stare veličine, oseti se ruka majstora. I blesne neka od onih rečenica koje ozareno podvučete, pa vam se uvuku negde pod kožu, i usvojite ih zauvek, a da u nekom trenutku i zaboravite odakle vam.

Mario Vargas Llosa: Riba u vodi (Laguna)

Memoari peruanskog genija, paralelno intimni, književni i politički, oduševljavaju mnogo čime, a njegove stare čitaoce i time što pokazuju koliko je mnogo sumanutih divota iz njegovih romana zapravo prepisao iz sopstvenog života. Hrabrost je živeti tako, a jedino hrabrije jeste pisati o tome...

Aleksandar Tišma: Vere i zavere (Akademska knjiga)

Baš sada kada na TV Vojvodina ide odlična serija po ovom romanu, nije loše uhvatiti se ove knjige koja ne spada u najrazvikanija dela velikog Novosađanina, ali se i novim čitanjem potvrđuje kao je dostojna čoveka koji je ostavio neke od najboljih stranica na srpskom jeziku o tome koliko čovekom upravljaju tamne, potmule strasti i žudnje, i koliko je zbog njih spreman da uništi i samog sebe, a druge utoliko pre.

Bekim Sejranović: Tvoj sin Huckuelberry Fin (VBZ)

Bosanski, riječki i norveški (i slovenački, i zagrebački, i beogradski, novosadski...) vagabund, po mišljenju mnogog zainteresovanog ženskinja „najbolji frajer među piscima u ex Jugi“, kao da uvek piše jednu te istu knjigu, onu o sebi i svojim lutanjima, od ranih jada i mladićkih trauma pa do ljubavnih zanosa i brodoloma, svakovrsnih poroka, sklonosti životu kao neprestanom putovanju koje cilj nema niti ga zaista traži. Tako je i sa novom knjigom, a opet, bez dosade i zasićenja, jer kome neko kao Bekim dosadi, tome je valjda i život dosadio.

Umberto Eco: Nulti broj (Vulkan)

Svetska je književnost ove godine ostala bez starog, lucidnog profesora, a njegov testamentarni roman govori, uglavnom, o tome kako je i zašto propalo novinarstvo: ubili su ga površnost i jeftinoća, kužne bolesti koje ne praštaju ničemu što dodirnu. Sumoran, a briljantan oproštaj sa svetom čoveka koji je postao „mlad pisac“ skoro u pedesetoj, s „Imenom ruže“. 

Oya Baydar: Izgubljena reč (Dereta)

Gle muške svinje: preporučuje samo knjige muškaraca! Slučajno je tako ispalo, časna reč, ali završavam – ne zbog „političke korektnosti“ – izvanrednom knjigom Turkinje Oya Baydar (nedavno je gostovala u Srbiji), romanom o savremenoj Turskoj između Evrope i Azije, vere i sekularizma, patrijarhalnosti i seksualnih sloboda, kosmopolitizma metropole i turobne zatvorenosti palanke, između elita i plebsa, Turaka i Kurda... Ali i o teško savladivom jazu između supružnika, i između njih i njihovog sina, koji nije krenuo putem ostvarenja njihovih „visokoklasnih“ ambicija. Delikatno, promišljeno, pametno, a priča se razvija natenane, kao da se pripoveda uz pravu, dakle tursku kafu i rahat-lokum.

Tekst: Teofil Pančić

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija