Biljana Đurđević (slikarka)

Ne bih mogla da kažem da imam u vidu nekog koji bi bio moj alter ego, ali možda alter ego i ne mora da bude određena osoba, možda neko muzičko delo može da odigra tu istu ulogu.

Muzika  koja me leči onda kada dan nije preterano lep, to je ono što bih volela da bude moj alter ego. Da mogu da budem pesma na jedan dan, bez razmišljanja bih bila kompozicija La belle Vie Sachae Distela. Ona je moj bensedin, bila i ostala, i iznova me vodi u maštu, na plažu s prstima zarivenim u pesak, u dubinu mora i popodnevno dokoličarenje u seni borovine.

Da, definitivno bih svoje dane provela kao „lep život“, a možda i šire kao čitav album, Back to Jazz iz 1969. koji je nastao u saradnji s orkestrom tromboniste Slidea Hamptona. Šlageri po kojima je Sacha Distel poznat široj javnosti nikad me nisu privlačili, ali njegovi jazz albumi u saradnji sa američkim muzičarima Johnom Lewioms i Slideom Hamptonom, ili fenomenalni album sa Stéphaneom Grappellijem uvek me iznova oduvaju i pruže mi mir od svakodnevice. To su dobre misli i još bolje vibracije. To sam ja.

Bogomir Doringer (vizuelni umetnik)

Moj alter ego je 3D avatar španske umetnice Claudia Mate. 

Ona iz svog video dnevnika, snap chata, crpi inspiraciju za umetničke narative. Njene slike inspirišu se iz društveno medijski nametnutih mutiranih standarda najčešće žena. Moj alter ego nosi lice umetnice. Portret umetnice aplicira se na različite telesne forme koje podsećaju na figure zvezda, kako muzičkih, tako i porno. Avatar je zavodljiv i obožavan, ali nam kontekst istog nije jasan. Na čudan, perverzan, način uživamo u njemu iako se to čini pogrešnim. Moj alter ego je eksploatisna zena koju konzumiramo očima i želimo. Njeni surealni fantastični momenti ipak drže distancu i strahopoštovanje. Ona se njiše uz udarce elektronske muzike. Igra sama, dramatično u mračnom klubu i svojom koreografijom menja prostor, vreme i percepciju na sebe. Njen moto je I DANCE ALONE. Ona igra u klubu neispričanih narativa. 

Muzika uz koju igra nema reči, zato što ne želi da joj se govori šta treba da oseća. Elektronska muzika je otvorena forma koja zavisi pre svega od nje same. 

Lazar Sakan ( vlasnik/direktr galerije New Moment)

Ljudi koji me poznaju najviše me povezuju sa Morrisseyjem, a ljudi koji me ne poznaju kažu da ih podsećam na Antonyja Kiedisa. (fotka u attachu)

Istina je da sam tokom svojih teenage dana slušao RHCP i ložio se na njihov fazon, ali srećom Smithse sam otkrio dosta rano te sam uz njih mogao da prođem kroz razne životne faze kako bih zaista mogao da kažem da mi je Morrissey omiljeni muzičar. 

Teško mi je da verbalizujem ono što njegova muzika budi u meni, jednostavno osećam kao da je ona deo mene, kao nijedna druga. Kada je o umetnosti reč, takve stvari i ne mogu da se objasne, makar ja ne mogu. 

Ja nisam Morrisseyjev fan, ne zanima me šta radi privatno, najviše voli sebe, to znam. Znam i da je vegetarijanac, a ja nisam, mislim da je dobro jesti meso. 

On nije moj alter ego, ali njegova muzika i njegovi tekstovi jesu. 

Sanda Simona (kreatorka)

Nije lako odabrati jednog izvođača ili bend i proglasiti ga svojim alter egom, ali po ženskoj liniji izdvajam Azealiau Banks, rođenu Njujorčanku iz Harlema, čija me ličnost i muzičko stvaralaštvo posebno fasciniraju. U moru neharizmatičnih ženkica muzičke mainstream produkcije, Azealia je zablistala svojim singlom 212, sa EP-ja pod nazivom 1991. Uz osetan uticaj Crystal Waters i Missy Eliot i sa neverovatnim talentom za „bacanje“ rima brzinom svetlosti (za šta mnogim reperima treba dosta vremena i vežbanja), Azealia je s pravom dobila epitet najuticajnije ženske figure u hip-hopu.

Konačno i potpuno osvojila me je u londonskoj Sheperd's Bush Empire areni, nastupom u okviru Fantasea, turneje oktobra 2012. godine. Tada je svoju muziku nazvala witch rap. Njena harizma je jedinstvena i lakoća sa kojom „baca“ rime nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Azealia važi za kontroverznu i konfliktnu osobu. Poznata je po javnim obračunima sa Iggy Azaleaom, koju optužuje za krađu identiteta i ističe njenu privilegovanu poziciju u medijima jer je belkinja. Zatim sa Kanyeom Westom, Ritaom Oraom i na kraju sa Zaynom Malikom, zbog čega su joj ukinuli Twitter nalog jer je „prešla granice“. Zabranjena je u mnogim medijima i na mnogim festivalima, ali ne prestaje da se bori.

Njena sloboda da kaže šta misli, a koja joj baš i ne ide uvek u korist, jeste za svako poštovanje, posebno u današnjem šou biznisu u kome su svi diplomatični i uplašeni da će izgubiti followere na Instagramu. Azealia je personifikacija crne ratnice, a kako bi jedan antifan na njenom kanalu rekao: „I came here to hate, but instead I became a fan“.

Ana Ljubinković (kreatorka)

Moj alter ego definitivno se odražava najviše u mojoj modi, pa onda nemam mnogo prostora da ga pronađem i u muzici, ali za modu i to moje drugo ja, veoma je značajna muzika koju slušam dok kreiram.

Za mene je u odnosu na muziku škotskog benda Cocteau Twins sva druga manje bitna. Bez preterivanja, kada sam se prvi put dokopala svih njihovih albuma, ravno dve godine slušala sam samo njih. Otkrila sam ih u osnovnoj skoli kada su se njihovi spotovi vrteli na MTV-ju, a njihova prva pesma koju sam čula i snimila video rikorderom jeste Iceblink Luck iz 1990.

Onda sam pojačala televizor i snimila ovu pesmu na kasetofon. Jedna od najvećih želja bi mi bila da čujem Cocteau Twinse uživo, ali pošto oni odavno ne postoje, nadam se da ću slušati Elizabeth Frazer, što bi bilo dovoljno. Zaista osećam veliku povezanost sa muzikom ovog benda, a pošto sve njihove albume vrlo dobro znam, sada sakupljam audio snimke Cocteau Twins koncertnih nastupa i uživam u njima. Ne znam mnogo o njihovoj istoriji i članovima benda, bitna mi je njihova muzika. Ne znam čak ni nazive svojih omiljenih pesama, jednostavno, prija mi atmosfera i energija koju stvaraju i ako bih nešto bio moj soundtrack, moje muzičko ja, to bi bila muzika Cocteau Twinsa.

Nenad Janjatović (kreativni direktor Elle magazina)

„So while you’re imitating Al Capone, I’ll be Nina Simone And defecating on your microphone.“ Repuje Lauryn Hill u Ready od not. I ja to osećam, takođe. Da sam u stanju da uzmem pištolj u ruke i da pretim kasirki kako mora da mi zameni cipele koje sam nosio jer to tako treba. Da prekinem koncert jer neko priča za vreme moje pesme i ne poštuje me. Da govorim šta mislim, iako će me proglasiti ludim. Da pucam u vazduh jer se komšijska deca deru dok pokušavam da se odmorim (a obožavam da spavam). Da uzmem pesmu i da je napravim svojom.

Da napustim zemlju koja me ne tretira kao svog punopravnog građanina. Da pravim velike pauze za vreme izvođenja jer tako hipnotišem i očaravam publiku. Da ne dozvolim da mi uzmu najvažniju stvar koju imam - slobodu. Da uradim stvari na svoj način jer drugačiji ne postoji. Da izovem na revoluciju jer je neophodna. Da učestvujem u njoj jer u nju verujem. Da budem neustrašiv. Da kažem ono što drugi ne smeju. Da sečem jače i dublje od ikoga. Da BUDEM Nina Simone!

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija