Mračna, ali i komična ljubavna priča, u kojoj je pronalaženje ljubavi pitanje života i smrti. Ljubavna priča smeštena u blisku budućnost, gde sve ljude koji su samci, prema pravilima Grada, hapse i odvode u Hotel.

Tamo imaju obavezu da pronađu partnera u roku od 45 dana. Ako ne uspu, pretvaraju ih u životinju po njihovom izboru i puštaju u Šumu. Jedan očajan čovek beži iz Hotela u Šumu, gde živi grupa pobunjenika koji sebe zovu Samci, i konačno se zaljubljuje, iako je to protiv njihovih pravila. To je, ukrtako, “Jastog” (“The Lobster”).

Za početak, neka poruke filma ostanu po strani i pogledajmo poražavajuću veštinu sa kojom reditelj Jorgos Lantimos (Yorgos Lanthimos) uspostavlja pravila svog sveta.

Kao sve snažne satire, “Jastog” je dovoljno blizak stvarnosti da nas realno zaplaši svojim konotacijama – lako mu poverujemo. Ali, zamislite na trenutak težinu uspostavljanja granica jednog ovako specifičnog sveta. Kao reditelj, dužni ste da se situacija vašeg zamišljenog univerzuma jasno vidi u svakom kadru.

Kada, kao Lantimos, izabarete da ne gradite futurističke setove i dizajnirate vizuelno vanzemaljske svetove da bi gledalac lakše shvatio vaše namere – to je uvek linija manjeg otpora – onda ste zaista pred zadatkom koji od vas traži promišljenost i akutnu brigu.

Setovi su ovde sasvim realni: hotel u Irskoj (u filmu ne znamo da je Irska, tamo su samo snimali), šuma, auto-put, grad – i to je sve. Pravila sveta, koja boje temom realne savremene lokacije na kojima je film sniman, dolaze iz dijaloga, postupaka i odnosa među likovima, spoljašnja sredstva su zato suvišna.

Na sledećoj strani pogledajte trejler!

PageBreak

Onaj početak, u kojem vidimo ženu kako se vozi anonimnim ruralnim krajevima, sva van sebe i ubilački ustremljena ka nepoznatom cilju, da bi zaustavila auto, izašla pred nekolicinu magaraca i pucala jednoj od životinja u glavu, jedan je od najbolji otvaranja filma koji ćete ikad videti. Šta jednoj ženi magarac toliko može skriviti da mu puca revolverom u glavu? Znajući Lantimosa, verovatno mu je ova scena prva pala na pamet, pa je svet “Jastoga” razvio mentalnom gimnastikom zamišljanja mogućih svetova u kojima bi ovaj postupak imao smisla.

Iz ove egzekucije, ako je gore rečeno i bilo slučaj, izašao je svet za koji možemo pretpostaviti da je osuda socijalnih konvencija zaljubljivanja, ljubavi i ljubavnog odnosa. One su često nevidljive, ali, u suštini, deluju kao dekreti – nametnuti spolja i samonametnuti, načešće suvereni i neoborivi. Verovatno je potrebna satira poput “Jastoga” da raskrinka mehanizme ovih konvencija i da ocrta prostore njihovog delovanja, samo da bi mogli znati ograde na koje bi se eventualno mogli nasloniti i zagledati se u sve što može da leži izvan njih.

Ali, “Jastog” ne staje kod jednostrane osude konvencije parolikog združivanja. Pravila Samaca, odmetnika koji su se pobunili državnoj politici nasilnog združivanja, ne pripadaju ništa manje opterećenom, ništa manje fašističkom svetu. Koliko god zvanični zakoni države bili rigidni i kratkovidi, toliko je i asketizam samovanja krut,

Ono što se dešava sa likovima koje igraju Colin Farrell i Rachel Weisz govori nam da se ljubav uvek kreće između konvencija. U trenutku kada je podelio pravila svog sveta na dva kampa i ljubavnike poslao u pobunu protiv obe binarnosti, Lantimos je stvorio moderne Romea i Juliju. Monteki i Kapuleti, dve zaraćene porodice, ovde su Parovi i Samci, a Colin i Rachel su Šekspirov par.

Ono na šta se i Šekspir i Lantimos naslanjaju je ideja romantične ljubavi, koja je relativno kasna pojava na svetskoj sceni. Istorijska linija ideje romantične ljubavi, ideje da je ljubav dvoje ljudi važnija i snažnija od svih društvenih konvencija i da će se dvoje mladih odmetnuti u ljubav, rušeći time svoje svetove, stigla je u Evropu iz Arabije. Od arapskih pesnika, preko osvajanja  Pirinejskog poluostrva, do Provanse i trubadura, koji su izmislili ovu vrstu romantične poezije, ideja romantične ljubavi stigla je do nas. Ovo ne znači da se ljudi i ranije nisu zaljubljivali i rušili svetove svojih predaka radi svoje ljubavi, već samo to da nije postojala takva umetnost, da nisu postojali korpusi fikcije, da nisu postojali takvi junaci, da nisu ovako uporno i detaljno bili opevavani i svetkovani, i time sankcionisani unutar jedne kulture. Tristan i Izolda su možda i bolji primer od Romea i Julije.

Kao i Šekspirov par, i Lantimosovi ljubavnici moraju završiti tragično. Jer, na kraju, čini se, ljubav je slepa, i otrov od otrova ne razlikuje, život od smrti, sklona zabludi i vatri, pa u slepilu mora i završiti – makar da opravda veličinu svoje tragične ambicije.

Toliko i mnogo više stalo je u jedan od najboljih ljubavnih filmova 21. veka, koji je svojom bizarnom satirom dostojan svog vremena.

Pogledajte trejler!

Izvor: Bosonoga

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/