Ivana Živić: Ne može umetnost da "zastrani", ona je ogledalo svega oko nas, svet je zapravo zastranio!

Kada sam pre nekoliko godina u jednoj maloj galeriji nadomak Andrićevog venca otkrila slike Ivane Živić imala sam utisak da sam "uronila" u jedan tako umirujuć, nadrealan svet sličan Dalijevom senzibilitetu ali opet nekako "ženski"...

Ko je Ivana?

Ivana Živić je diplomirala (2004) i magistrirala (2006) slikarstvo na FLU, od kada je prisutna na internacionalnoj sceni sa više od 17 samostalnih i 40 grupnih izložbi. Od 2006. je stalna članica Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).

(Vojislav Radovanović o umetnosti koja se rađa iz korova i novoj renesansi koja umetnike odvodi putem L.A.)

Dobitnica je većeg broja nagrada za slikarstvo i crtež, te učesnica brojnih umetničkih rezidencija Cite Internationale des Arts Paris u Francuskoj, 2009, GLO’ART, Belgija, 2015 i 2017. 

U razgovoru za ELLE otkrila je kako umetnost na nju deluje kao SPA za mnoge žene, zašto svi imamo utisak da je umetnost "zastranila" i ko su njeni kupci.

(Vladimir Lalić: Dobitnik prestižne slikarske nagrade o Parizu, uspehu i umetnosti)

Da li pamtiš taj momenat kada si shvatila da želiš upravo to - da budeš neko ko će živeti u svetu slika i od toga zarađivati? 

Danas živimo u vremenu u kom je čini mi se skoro pa nepodnošljivo i gotovo nemoguće raditi nešto što ne volite, da ne kažem "mrzite". Sve žrtve, zalaganja, borbe, istrajavanja moguće je izdržati jedino iz ljubavi prema profesiji koju ste izabrali. Kako biti strastven, domišljat, snalažljiv, kako opstati na duže staze u ovakvom (instant) vremenu i sredini ako to nije ljubav za ceo život? To, da ću biti slikar, je možda jedino pitanje, koje me nije namučilo, jedino "pitanje" na koje sam oduvek znala odgovor, nikada dovodila u sumnju, nikada imala dilemu... "Zarađivati" lepo zvuči, ali prevazilazi skromni kliše prosečnog srpskog umetnika koji se bori za goli život.

(Najuticajnija art ostvarenja: 10 slika koje su ostavile dubok trag u istoriji umetnosti) 

Šta te najviše inspiriše da "zaroniš" u svoj slikarski svet? Da li ti je bilo lako da pronađeš svoj stil ili si se borila u početku?

U početku sve me je zanimalo, i u takvoj poziciji nisam umela da odredim neki svoj jasni ”identitet" pa sam se baš dugo borila. Umetnost koja kritikuje, koja je angažovana socijalno i politički, koja je elitistična i intelektualna, te elemente sam htela, ali sam u biti esteta i hedonista. U prvo vreme te dve krajnosti su se naizmenično smenjivale u mojim rešenjima, da bi definitivno dala prednost onom lepom i senzualnom... Proces slikanja za mene je kao spa za neku drugu ženu. Blagotvoran, umirujuć i isceljujuć. Jedno veliko uživanje. I apsolutno transcedentalno iskustvo. Sve borbe, i grube kreacije dešavaju su u procesu pravljenja skica. U produkciji materijala za novu sliku. Na kompu. Kada stignem do četkice, ostaje samo muzika. Oseti se to, valjda.

(Apsurd slikarskog genija: 10 najskupljih slika Vincenta Van Gogha)

Šta misliš da danas čini tu razliku između dobrog slikara i prosečnog? Kako se pozicionirati, prodati svoju umetnost? Svedoci smo velikog broja slikara koji imaju dobar crtež, sjajnu anatomiju, specifičan stil ali ne uspevaju da prodaju svoje radove... Zbog čega misliš da je to tako?   

Devedeset posto trgovine slikama i drugim umetninama odvija se u sivoj zoni jer poreski sistem do te mere ne podržava realnost da je nemoguće poštovati ga. To stvara haos, pad kriterijuma, prosperitet amatera. Onemogućava spoj privrednog sektora i umetnosti. Onemogućava prava ulaganja bilo koje vrste sa bilo koje strane... Izvoz i uvoz slika je toliko komplikovan i skup da se većina kolega ni ne usuđujeje upustiti u to. Galerije takođe grcaju. Kolekcionari nemaju herca, a ni sluha da kupuju radove mladih umetnika, ili za početak onih koji još nisu umrli. Trguju "leševima". Ne postoji niti jedan stručni časopis koji nudi prostor umetnicima da se predstave, a i medijski prostor je vrlo ograničen i minimalan. Likovna kritika gotovo da ne postoji. Kako se pozicionirati? To je odlično pitanje, za razvijene zemlje Zapadne Evrope, a ovde to  nažalost znači zaposliti se na nekom od fakulteta umetnosti kao profesor. Tako opstaju mnogi. Ipak, ne smemo da zaboravimo da umetnici i dalje stvaraju zbog velike ljubavi prema svom radu i da imaju tu satisfakciju, smisao, razlog... koji kod onih pravih, svakako nije novac. Takođe, ni u jednoj profesiji nije dovoljno biti samo dobar, a dobra umetnost često nema nikakve veze sa biznisom i uspehom. Treba se oslanjati na institucije i njihovu kulturnu politiku ali pokušavati i sam. Suština je biti vidljiv, odnosno stalno prisutan na sceni i raditi mnogo. Ne samo na slikama, već i na svom stavu. 

Mnoge tvoje kolege otisnule su se putem Amerike, Pariza..., ti si ostala. Da li to znači da je moguće u Beogradu živeti od umetnosti?

Moj cilj je da se moje slike i radovi otisnu put Evrope, Amerike, Azije...a ne ja. Da li može da se živi u Srbiji od umetnosti? Ovo pitanje bi adresirala onima koji su omogućili ili bolje reči onemogučili umetnicima normalno i dostojanstveno, ekonomsko funkcionisanje, uvođenjem degradirajućih zakona. Umetnost u svetu je sektor sa najvećim procentom ekonomskog rasta!! Većim od IT sektora!  

Tvoje slike mahom odlikuje jedan vrlo sanjiv nadrealni svet prepun vode, fluidnih pokreta i začaranih motiva. Retka si osoba koja je odlučila da zaobiđe neprijatne teme i slika prikaze koji imaju jednu prefinjenu estetiku, te podstiču ljude na poetičnu i vrlo pozitivnu introspekciju. Kako bi ti opisala svoj stil?  

Slikam ono što bih volela da gledam. A gledati znači videti, ali i osetiti, doživeti… Moje slike su visoko estetske figuracije u jednoj akvarističkoj atmosferi. Snažan crtež, kompozicija, visoka likovna pismenost, i mnoštvo nekakvih mini inovacija, ne dopuštaju tako zavodljivoj temi da sklizne u banalno. Vidim ih i kao priče o životu, ženi, ljudima, emocijama i slobodi, te duhovnom traganju, pronalaženju a i gubljenju sebe.  One nisu pozitivne, prosto su lepe. A mi imamo sklonost da lepo i šareno izjednačimo sa pozitivnim. 

Šta je po tebi uloga umetnika danas? Mogu li umetnici da menjaju svet ili su samo tu da budu hroničari svog vremena? 

Svako može da menja svet u dometu svog uticaja. Ja verujem da se svet menje iznutra, od pojedinca, a ne sa velikim dogmama, revolucijama, umetničkim pravcima. Promene nam se dešavaju svakodnevno manje ili veće. Od malih uticaja mogu proisteći velike promene. Uloga umetnika je da iskreno izrazi svoju verziju istine. Današnje vreme nudi velike izazove na svim poljima počev od ličnosti, odnosa, porodice, društva, sredine, politike, religije. Umetnost je uvek bila i ostala ne samo hroničar, ne samo intelektualna oblast koja uočava situacije i relacije, postavlja pitanja i kritikuje več i oblast koja nudi rešenja, koja leči ili bar amortizuje sadašnjost.

Veliki broj tvojih kolega igra na kartu provokacije, mračnih motiva i scena, te uznemiravajuće umetnosti koja je na ivici bizarnosti i morbidnosti. Da li je tvoj utisak da je umetnost “zastranila“?  

Pre bih rekla da je svet "zastranio", a da je umetnost njegovo ogledalo. Mi još uvek živimo u isfrustriranoj i bolesnoj sredini, gde je najveća zabava naroda rijaliti, odnosno da gleda tuđe živote, tuđi lažni luksuz. Nemoral nije morbidna i bizarna umetnost. Takva umetnost je reakcija na količinu nemorala! Veličina umetnosti jeste njena sloboda, ne cenzura. Umetnost nosi kako nekad, tako i danas moć katarze, elemente pročišćenja i oslobađanja. Bez tame, svetlo ne bi bilo svetlo...  Umetnost ne može da zastrani, ali pojedinci i njihova dela mogu. A da toga ima mnogo na sve strane, ima. I da bi se sprečilo ili razlikovalo potrebno je više znanja i više razumevanja za umetnost. Više stručne priče, podrške, više medijskog prostora.

Koji svetski muzeji su po tebi na listi pet najboljih, onih čije stalne postavke moramo da vidimo? 

Pa kod nas definitivno Narodni i Savremeni koji su skromni ali ipak imaju šta da pokažu. Što se tiče svetskih muzeja glupo je praviti listu jer svaki od njih ima bogate zbirke koje pokrivaju svačiji ukus. Razlikuju se i po koncepcijama. Na mene su ostavili utisak: Persija u Luvru, zatom ceo Muzej afričke umetnosti u Parizu, potom Goja kolekcija slika u muzeju Prado, te Vermer i Rebrant u Rijksmuzeju, Brojgel u Nacionalnom muzeju istorije u Beču, Olafur Eliasson u Tejtu…

Kada bi imala opciju da poseduješ samo jedno delo, koje bi to delo bilo?

Kada bih imala uslove da priuštim neko delo koje vredi više miliona, radije bih pomagala nastajanje nove umetnosti. Svoje i tuđe. Jer umetnost koja nastaje sada, daje odgovore na goruća pitanja današnjice i pomaže živim ljudima. Sve više umetnost vidim kao lek, pre nego kao neku intelektulnu tvorevinu...

Ko su po tebi najveći slikari u istoriji i šta po tebi čini nekog slikara velikim?

Postoje oni slikari koji savršeno vladaju svim elementima: formom, kompozicijom, idejom, zanatom, likovnošću, bojom, stilom… kao Leonardo, Mikelanđelo, Mone ili Pikaso. Ali meni su uvek bili draži oni neki drugi, malo skromniji, ali ličniji, orginalniji, čudniji kao Vermer, Boš iz prošlosti, Bonar, Difi i Magrit na primer. Volim i Fridu Kalo jer je slikala  iz ženskog ugla. Nisu je se ticale velike političke teme i ideje, njen nadrealizam nisu kolektivni snovi kao kod Masona i Salvadora Dalija već lična priča. Žena je slikala svoja osećanja i to vrlo precizno.

Jedna si od troje sprkih umetnika koji su imali prilike da svoje radove predstave na NordArtu, međunarodnoj izložbi savremene umetnosti u Nemačkoj - poznatoj i kao "severno Venecijansko bijenale". Koliko ti je ovaj nastup značio u karijeri i da li si ostvarila neke kontakte koji bi mogli da tvoju umetnost promovišu i van naših granica?

NordArt u Nemačkoj, GloArt u Belgiji, Cite u Parizu, i ostale izložbe napolju, pomogle su mi svaka na svoj jedinstven način da zauzmem svoj stav i podesim kurs za dalje. Sad u martu učestvujem na sajmu umetnosti The Other Art Fair u Londonu koji se realizuje u partnerstvu sa Saachi artom, najvećom online platformom za prodaju umetnina, kao jedini srpski umetnik. U aprilu bi trebalo da budem deo srpskog tima koji će se predstaviti francuskoj publici preko jedne aukcijske kuće.

Jedan slikar je našoj koleginici otkrio da su njegovi najveći kupci homoseksualci i inžinjeri. Ko su tvoji najveći kupci?

(Smeh). Ako izuzmem kolekcionare i one koji investirajuju u umetnost, to su obično ljudi hedonisti koji žele sliku za sebe ili svoje. Često su to ljudi koji po prvi put imaju dodir sa umetnošću i po prvi put u životu kupuju sliku. Jednom mi je došao mlad čovek kojem je čerkica punila godinu dana. Nije hteo da joj pokloni lutke, plišane mede i igračke. Želeo je poklon koji će nadživeti taj prvi rođendan, koji će pratiti i bojiti ceo njen život, biti uvek tu negde u pozadini i imati vrednost. Jako mu se dopala  jedna moja slika pa je nju odabrao za tako lep povod. Isto tako, jedna starija gospođa nakon što su joj se deca povenčavala i otišla, preuredila je jednu njihovu sobu za sebe, i nazvala je Soba uživanja. To je postala njena soba za meditaciju, mir i kako ime kaže - za uživanje, njeno svetilište. Svaki predmet koji je tu unela, birala je sa posebnom ljubavlju pa je tim povodom stigla i do mog ateljea. Takva iskustva me dirnu.

Tekst: Ana Dodig

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE>>>https://www.instagram.com/elleserbia/