Ja jednostavno nisam rob klasičnih ženskih potreba. Shopping me, recimo, izluđuje. Potraga, premeravanje, biranje, odlučivanje i na kraju posebno mučno: isprobavanje. Ovo poslednje me toliko frustrira, da većinu stvari kupujem isključivo odokativnom metodom, po cenu da taj odevni komad sutradan vratim. Jednostavno, ne vidim uživanje u tom čitavom procesu.

Na ovaj stav, neretko nadograđujem i priču o  dragoj prijateljici kojoj sam jednom ne tako davnom prilikom, naivno pristala da pravim društvo u njenoj potrazi za tim očigledno nedostižnim parom savršenih farmerica. Važno je napomenuti i da ih ima barem 20. 

Činjenica zbog koje sam u startu platila danak naivnosti! Misleći kako će to biti lako i brzo, pa da posle idemo na kafu sa divnim  pogledom na krovove grada. Zbog čega sam inače i pošla.  Međutim, da je vrag odneo šalu, shvatila sam vrlo brzo, već u prvoj radnji.

Samo izbor modela koje će eventualno da proba bio je proces sam po sebi.

U toj odluci sam, naravno, učestvovala i ja, sa sve razumnim argumentima. Kada smo konačno odlučile koji su to modeli vredni truda koji podrazumeva krugove svlačenja i oblačenja, stigli smo do još mučnije odluke: kako joj stoje?

Ove ipak previše ističu kukove, one druge bile bi bolje da su svetlije, treće su preskupe - to je ipak samo jeans.

Nakon sat vremena napustile smo radnju savladane svaka svojim razočaranjem: ona porazno lošim izborom, a ja sa mišlju o neodlučnosti kao takvoj, evoluciji ženskih prijateljstava i potreba, žrtvama zarad istih i ponajviše aksiomu koji podrazumeva da žene obožavaju shopping. 

U ovom konkretnom slučaju nisam zaista osetila baš ništa vredno uživanja, a činilo se da mi je  prijateljica ponajmnje bila zadovoljna ovim prilično nesretnim iskustvom. Dok sam se bavila mišlju o tome kako je zaista svako iskustvo individualno, te da su šopingholičarke verovatno žene sa ogromnim iznosima na karticama, savršeno izvajanih tela i besprekornog ukusa - znaju šta žele, sve im sjajno stoji i mogu to sebi da priušte, sele smo u obećani kutak sa pogledom i naručile  omiljeni caffè latte. 

Vrlo brzo otpočele smo razgovor o malopređašnjem, za obe frustrirajućem iskustvu. Ona je krivila lošu ponudu i svoje preduge noge, a ja njenu neodlučnost i sopstveno nerazumevanje za ovakav vid „druženja“. 

Međutim, na scenu tada stupa drugi deo priče, koji uglavnom prećutim, sa ove distance vrlo verovatno, jer sam prilično nepokolebljiva pri stavu da izuzetak ne čini pravilo. Kažem prilično, ali evo, priznajem, ne i nepovratno.

Naime, nakon ove mini shopping terapije odlučile smo da pružimo još jednu šansu lošoj ponudi tržnog centra i pokušamo da izlečimo moju malodušnost, a njoj pronađemo to perfektno parče teksasa koje se sigurno samo dobro krije.

I tada sam je ugledala! Savršeno crna, besprekorno ukrojena, sa sve čipkanim detaljima na rukavima, bluza koja ističe ono najbolje na mojoj figuri i govori sve što bih želela da jedan komad odeće kaže, moćan, sofisticiran i pomalo seksi. Zanemela sam. Prizor me je oduvao, srce mi se steglo zbog jedne bluze! 

Otrčala sam do kabine sa tim dragocenim parčetom odeće kao da me jure horde šopingoličarki do zuba naoružanih zlatnim master karticama. Ta bluza imala je sve što želim i ostala je još samo jedna u mojoj veličini, jasno je kao dan da mi je bila suđena i da mi je više niko ne može oduzeti, grozničavo sam razmišljala užurbano otkopčavajući svoju staru košulju. Obukla sam je i krv mi je jurnula u obraze. Da, znala sam: to je moja crna bluza sa čipkom.

Izlazim iz kabine nasmejana, dok mi  drugarica sa zadovoljnim smeškom saopštava da je gotovo sigurna kako je i ona pronašla odgovarajući par jeansa, samo još da proba.  Duboko udahnem, naoružam se strpljenjem i krenem sa njom na bolni put ka kabinama. I dalje omamljena zahvalnošću zbog blaga koje držim u ruci. 

Ali ista pesma, ona izlazi sa nesigurnim izrazom lica za koji ne vidim baš nikakav razlog, model je praktično krojen za nju - duboki struk ističe njenu besprekornu liniju, nogavice su idealne dužine, a nijansa niti preterano tamna, ni svetla, upravo ono što traži. Nije oduševljena, jer možda su ipak preuske. Tada odlučujem da je dosta. Žučno i argumentovano stupam na scenu, objašnjavajući joj razloge zbog kojih preteruje, skrećući joj još jednom pažnju na to da se dobro pogleda u ogledalu. Uspevam.

Praktično razgaljene odlazimo do kase. Neverovatno. Ovaj shopping ipak je uspeo, pritom nam još popravivši raspoloženje, na potpuno neočekivan način. 

Ali surova rečenica prodavačice me vraća u bolnu stvarnost. 

U opštoj ushićenosti nisam ni pogledala kolika je cena bluze. Poraženo shvatam da toliko novca nemam kod sebe. Zapravo, ni približno. Razočarano odustajem od posedovanja ovog besprekornog komada odeće. Nisam se ni okrenula,  a moja shopping partnerka mi je uručila kesu sa dragocenim sadržajem u ruke i sa osmehom konstatovala  da bih sada mogla da je odvedem na neko mesto sa dobrim koktelima, jer druga polovina dana je uveliko na snazi, vikend samo što nije počeo i ovakav ulov zaista zaslužuje da se proslavi. A novac ću joj svakako vratiti.

I to je vrlo verovatno to na šta se misli kada se priča o radostima shoppinga i toj ženskoj kupovini. Iako možda poput mene, niste od onih koji su u stanju da čitav dan provode tumarajući po radnjama, odmeravajući, birajući i isprobavajući u začaranom krugu klasične šopingholije, sasvim je preživljivo ako krenete u ovaj pohod sa dobrom drugaricom sa kojom vam se zapravo samo pije kafa. Možda vas izluđuje njena neodlučnost, ali ceniće vašu brutalnu iskrenost. Ubediće vas da kupite nešto zbog čega biste se sigurno kajali da niste. Kada sednete na tu kafu zbog koje ste i pošli, prećutaće vam prethodnu malodušnost i zahvaliti na strpljenju, trenutak kada ćete obe shvatiti da možda ipak malo preterujete, svaka u svom dijapazonu šopingholičarenja. 

Iscrpljeni, ali prilično zadovoljni, vratićete se kući sa zaključkom da nije sve tako crno, crnja je možda samo ona delikatna čipka na rukavima vaše tako savršene bluze.

Tekst: Maja Bunčić