Iako nije Dan zaljubljenih, naša tema je najljubavnija od svih, ona o pravoj, velikoj ljubavi, zbog koje sve ima smisla i zbog koje sve gubi smisao.

Ponekad, baš u trenucima kada nam život sruči na pleća borbu kao jedini izbor, važno je podsetiti se zbog čega se borimo.

Niko nam to na nežniji i u isto vreme ubojitiji način, ne može bolje predočiti od voljenog i nikada prežaljenog vojvođanskog pesnika: Miroslava Mike Antića.

Antić je pisao pesme za decu, kao i pesme svojoj deci i govorio o bezuslovnoj ljubavi koje se oseća prema detetu. Pisao je o prijateljstvu, ljubavi, ali i smrti.

Njegove reči vrlo jasnim jezikom, bez komplikacija i dodatih epitita pogađaju direktno u srž, ali upakovano, nežno, sneno i uvek iznenađujuće ogoljeno i iskreno, ponekad čak i šokantno.

Teško je definasiati pravu ljubav, ali čini se da je Antić to uspeo.

Kroz samo nekolicinu stihova on je u stanju da vas osvesti, podseti, a ponkead naposletku i rasplače.

U njegovim rečima nalazi se suština jednog predanog odnosa dvoje ljudi, onih zbog kojih se pišu pesme, zbog kojih se pokreće svet.

Bilo je više nego teško izabrati deset stihova koji će ovu emociju najvernije preneti, te smo uz stihove dodali i pesmu koja zaokružuje ono što je pisac hteo reći o ljubavi kao takvoj.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana. Zubi ujedaju za trenutak, a usne za ceo život.

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi uz mene kad odem.

Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede, živi se svaki put ispočetka.

Čudna je ta zemaljska ljubav, rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju

Nisam osećao da diram u tuđe ni kada te prvi put videh i poželeh. Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj, i više nego si i sama svoja.

Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

Sad me, valjda, razumeš: ljubav je -kad nekog umeš, ali kad kroz tog nekog i sebe predivno umeš.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano.

Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni, il beli,

ma bili putevi hladni, il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronadješ sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.