Knjiga vs. film: Može li ekranizacija ikada verno preneti emociju i dubinu pisanog dela?

Roman i film aktuelni su od vremena nastajanja, koje i nije tako davno, zbog pitanja koja postavljaju. Film i knjiga dotiču se teme razvoja deteta putem lika glavne junakinje, Astrid Magnussen. Bez obzira na to da li je dete odrastalo u hraniteljskim porodicama, kao junakinja, ili u biološkoj porodici, razvoj deteta je u prvom planu. Pored toga, važne teme u romanu i filmu su građenje sopstvenog identiteta pod uticajem narcisoidnog roditelja, predatorska veza sa starijim muškarcem i preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. Uz sve dominantne teme, glavno pitanje koje postavlja roman jeste: da li je bolje nemati majku ili imati onakvu kakva je majka glavne junakinje, Ingrid Magnussen? Film je uglavnom uspeo da prenese namere književnice i da u svom maniru predstavi izazove mlade Astrid.

Šta je drugačije u filmu u odnosu na knjigu?

Film, koliko god da dobro podražava knjigu, ne može da predstavi celokupnu radnju, sve likove i, što je još važnije, način razmišljanja junaka i njegov unutrašnji svet. Bilo da je pitanje budžeta ili trajanja radnje filma, mnogo mesta i detalja je izostavljeno. Važan deo romana jeste Astridin unutrašnji svet koji je u romanu prikazan unutrašnjim monologom i samorefleksijom. Na filmu je unutrašnji život prikazan direktnim obraćanjem i ispovešću. Tek unutrašnjim monologom u romanu možemo da shvatimo kako Astrid razmišlja i kako na nju utiče razdvajanje od majke, shvatanje da ju je zanemarila i, na kraju, prelaženje iz jedne hraniteljske porodice u drugu, što bi svakoga na njenom mestu iscrpelo.

Najvažnija veza u romanu - odnos između majke i kćerke - u romanu i na filmu isprva je prikazana kao idilična. To vidimo kad Ingrid pokazuje Astrid svoje umetničke radove i kada raspravljaju o umetnosti. Majka je prikazana kao topla i negujuća; iako izbegava roditeljske sastanke, ona ima stvarni udeo u kćerkinom životu. Tek kad se desi ubistvo, dolazi do odvajanja majke i kćerke, a Astrid shvata da ju je majka zanemarila i da je manipulisala njome više nego što ju je podržavala.

U romanu se prikazuje koliko je Ingrid samoživa jer se nije interesovala za kćerkine hobije i talente dok je bila na slobodi: "Ja sam njena avetinjska kći, sedim za praznim stolovima s bojicama i olovkama dok ona radi na pesmi, devojka podatna poput bele gline. Neko koga je oblikovala, učila kako da postane njena kopija." Tek u zatvoru počinje da se interesuje za kćerkine crteže: "Moraš mi slati crteže", rekla je, "uvek si bolje crtala nego pisala. Koliko vidim, to je jedini razlog zašto mi nisi pisala." Na filmu se interesovanje za kćerku svodi na razgovore tokom poseta u zatvoru.

Motiv razdvajanja majke i kćerke prikazan je postupno u oba medija. Astrid svoju ljutnju i prkos, i u knjizi i na filmu, izražava promenom stila odevanja i stila života (krštenje). Ljutnja potom kulminira ogorčenjem i odlukom da raskine vezu sa majkom. U romanu se raskid prikazuje neodgovaranjem na majčina pisma. Na filmu je taj raskid prikazan jednostavnim nepojavljivanjem Ingrid na platnu.

Najveća promena koju Astrid pokazuje kako stiče više iskustva u hraniteljskim porodicama jeste izgradnja sopstvenog identiteta. Kada nije više pod uticajem majke, Astrid ima slobodu da donosi sopstvene odluke, kao što je napuštanje ili prihvatanje hraniteljske majke.

Jedno od otkrića do kojeg Astrid dolazi kada se udalji od majke jeste da je duboko usamljena zbog majčinog zanemarivanja. To primećuje i Ingrid kada objašnjava kćerki da treba da prihvati svoje stanje bez ponude rešenja: "Koliko sam samo bila laka. Kao i prilepak, kačila sam se za bilo šta, bilo koga ko bi mi udelio bar malo pažnje." Usamljenost Astrid vodi u najopasniju vezu na filmu i u romanu, sa mužem jedne od hraniteljki, čika Rayjom.

Veza sa čika Rayjom duboko je uznemirujuća jer je Ray u romanu muškarac od više od pedeset godina, dok Astrid, kad je u vezi sa njim, ima petnaest. Na filmu je ova veza "glamurizovana" jer Ray ima tridesetak godina i izgleda kao neko ko može da se dopadne mladoj devojci. Ali bez obzira na izgled, roman nudi pregršt eksplicitnih seksualnih scena koje na filmu nisu prikazane jer bi bile suviše degutantne.

Pored veze sa čika Rayjom, najvažnija Astridina veza je sa hraniteljskom majkom, Claire. Claire funkcioniše u romanu i na filmu kao suprotnost. Claire je idealna majka koja daje Astrid sve što joj je bilo uskraćeno: bezuslovnu ljubav i pažnju: „Zato što sam našla porodicu kakvu je trebalo da imam sve vreme, porodicu kakvu majka nikad nije smatrala važnom, nikad nije mogla da mi pruži.“ Veza sa Claire dosledno je preneta na platno, od negovanja Astrid, do psihološke zavisnosti koju Claire ima prema Astrid.

Uz razlike između filma i knjige na koje smo ukazali, na filmu je izostavljeno mnogo toga što je Astrid učinilo snažnim, ali i ometenim junakom. Izostavljeni su napad pasa lutalica, batine koje je Astrid dobijala u hraniteljskim porodicama, ali i izgladnjivanje i prostitucija na koju je Astrid bila primorana da bi došla do droge i bliskosti.

Najvažniji motiv, zanemarivanje kćerke, u kojem se podudaraju i roman i film, vidimo u tome što Ingrid nepreuzima odgovornost za svoje postupke. Ključan momenat u zapletu u oba medija je kada Ingrid zahteva od kćerke da svedoči u njenu korist da bi izašla iz zatvora. Astrid povodom toga čvrsto odlučuje da treba da udalji majku iz svog života.

Kraj romana i filma je optimističan; Ingrid oslobađa Astrid svog uticaja. Ali bez obzira na to, Astrid priznaje da je još vezana za majku i da će uvek biti u opasnosti da se vrati pod njeno okrilje: „Ponovo se izgubiti u plimi njene muzike. Ideja zavodljivija od bilo kog muškarca.“

U galeriji otkrijte serije koje se smatraju najboljim adaptacijama književnih dela.

Stil i jezik romana

Na kraju, najvažnije mesto gde se razilaze knjiga i film jesu rečenice kojima se gradi svet knjige i koje ne mogu doslovno da se prenesu na platno. Iz rečenica izvodimo zaključke o stilu i talentu pisca koji gradi svet dela shodno svom stilskom umeću. Tako dobijamo uvid u književnu lepotu kojoj može da se pristupi samo ako otvorimo knjigu.

Podelićemo neke rečenice da vidite od kakve lepote je sastavljena ova knjiga:

„Nastavnici otvaraju usta, iz njih izleću leptiri, prebrzi za hvatanje.“

„Uputila mi je pogled koji sam mogla da zatvorim u bocu i odložim je u podrum kao savršeno vino.“

„Minđuše nalik hvataču snova dopirale su joj do ramena, a ja nisam mogla ni da zamislim kakvi bi se snovi tu naselili.“

Roman u odnosu na film nudi više psiholoških nijansi, ton i dubinu, koje film ne može da podražava koliko god da je dosledan u prenošenju radnje. Dok film uspešno prenosi najvažnije elemente radnje, roman nam nudi stil, jezik i lepotu rečenica zbog kojih je iskustvo knjige uvek bolje od gledanja filma.