Priredila: Nataša Atanacković

Nakon što je stekao zavidno baletsko obrazovanje početkom osamdesetih godina prošlog veka, francuski umetnik Angelin Preljocaj osnovao je sopstvenu kompaniju 1984, s kojom je nizao brojne ispehe i kao koreograf i kao izvođač. Njegove produkcije danas su deo repertoara poznatih baletskih i plesnih kompanija, dok su mnogi naslovi osmišljeni posebno za Balet milanske Skale, Njujorški balet i Balet pariske Opere. Predstavu Ono što zovem zaborav, nastalu po istoimenoj knjizi Laurenta Mauvigniera, beogradska publika imala je priliku da vidi 08. aprila.

Da li je vaša predstava, poput knjige, jedna beskrajna rečenica?
Roman Laurenta Mauvigniera zaista deluje kao jedna duga rečenica, ali u njemu ima znakova interpunkcije. To upravo potvrđuje da i u jednoj jedinoj rečenici možete pronaći mnogo varijacija, novih stvari koje se mogu otkriti. Takav je i naš život, zar ne?

Dug put je za vama. Kao igrač i koreograf živeli ste u Parizu i Njujorku, a poslednjih godina skrasili se u Eks-an-Provansu, na jugu Francuske. Kako su ova mesta uticala na vašu umetnost?
Kada pogledam unazad, znam da je moja karijera podrazumevala mnogo različitih faza. Svi koraci bili su konstruktivni, moj rad s Karin Waehner, Merceom Cunninghamom, u kompaniji Dominique Bagouet, a onda i hrabrost osnivanja svoje sopstvene trupe. Na početku sam imao četiri igrača, danas ih je 24. Tada smo bili na ulici, danas imamo svoj dom – Crni paviljon u Eks-an-Provansu. Put nije bio jednostavan, ali sada živim svoj san, koji mogu da podelim s brojnom publikom i umetnicima svih disciplina i nacija.PageBreakTa prelepa kuća igre verovatno je velika prednost za jednog koreografa i jednu trupu?

Za igru je veoma važno da ima svoj prostor. Mesto posvećeno pokretu i mogućnost da sve što nastane u baletskoj sali oslušnete odmah na sceni. Igra nema ravnopravno mesto s ostalim umetnostima, nigde u svetu, ali verujem da su se stvari pokrenule i da postaje sve primećenija. Crni paviljon je jedna pobeda u umetničkoj igri. Mi pozivamo druge koreografe, predstavljamo tradicionalno i avangardno na istoj sceni, i uvek otkrivamo nova imena. I vi kao zemlja imate jednu veliku pobedu u umetničkoj igri, a to je Beogradski festival igre.

Šta vas inspiriše?
Inspiracija može doći iz teksta, muzike, slike, običnog razgovora. Izuzetno mi je važno da predstave okupe nekoliko posve različitih umetnika, jer to osigurava avanturu. Ključ uspeha jedne plesne ili bilo koje umetničke kreacije leži u tome da umetnik iznenadi sebe, da istražuje svoje granice, da se stalno preispituje. To je ono što opredeljuje moje izbore.

Vi delujete u prostoru filmskih stvaralaca, a često literaturu prepričavate igrom. Kako funkcioniše interakcija knjige, filma i tela, odnosno pokreta?
Da, shvatio sam da imam potrebu za literaturom u svojim predstavama. Tekst Laurenta Mauvigniera potpuno me je bio obuzeo. Želeo sam da upoznam autora i to poznanstvo preraslo je u prijateljstvo. Njegovo pisanje je bogato, a reči otvaraju mnoga životna pitanja. Nasilje u ovoj priči blisko je telu i na kraju ono vodi u smrt. Kada smo pravili ovu predstavu, a premijera je bila krajem prošle godine, nismo ni sanjali da će tekst poslužiti kao inspiracija i američkoj filmskoj industriji. Mogućnosti scene su nedokučive, baš kao i mogućnosti filmskog kadra. U tom prostoru dozvoljeno je menjati ugao i nivo posmatranja stvari, prilaziti nevidljivom gestu, određivati prioritete u vremenu i prostoru. Jedino što je igra neuhvatljiva, a film uvek možete pogledati ponovo. Možda je to ono što igru čini još čudnijom.

Svoj rad ste ranije predstavili na Bitefu, ali je ovo prvi put da ste  gostovali na Beogradskom festivalu igre. Kakve su uspomene, a kakva očekivanja?
U pravu ste, ovo je bio prvi put da svoj rad predstavljam na Beogradskom festivalu igre. To je velika čast za moju kompaniju, posebno što se radi o desetom rođendanu festivala. Moje balkansko poreklo daje mi za pravo da čestitam što ste uspeli da odgajite jedan takav festival savremene igre, toliko važan u Evropi, na jednom trusnom području, ne naročito naklonjenom ovoj vrsti umetnosti. Stoga je uspeh zaista ogroman i možda ga običan Francuz ne može razumeti.