Četvrtak je uveče i u vazduhu se oseća uzbuđenje dok 175 ljudi ulazi u prostoriju na jugu Londona. Publika je u dvadesetim i tridesetim godinama i deluje gotovo kao da se svi međusobno poznaju - osim mene, nove i širom otvorenih očiju. Ovo su Spit Nights, događaj koji je započeo 2024. godine i već je postao najveće pesničko veče u Londonu.
Prvi na scenu izlazi Danny Mesh, 31-godišnji suosnivač događaja - razgovara sa publikom, zasmejava nas i govori nam da pokažemo podršku izvođačima tako što ćemo puckati prstima kada čujemo najbolje stihove. Zatim se ređaju pesnici i izvođači govorne poezije, svaki dočekan podsticajnom publikom. To je ohrabrujući pogled na scenu o kojoj nisam znala gotovo ništa. A ujedno je i deo pokreta koji umnogome prevazilazi poeziju.
Ranije ove godine, Newsweek je izvestio da je među milenijalcima postalo „kul“ fokusirati se na stvarna životna iskustva umesto na povezivanje putem interneta: „Ono što se nekada smatralo zastarelim - boravak van mreže - sada se doživljava kao luksuz u svetu u kome su svi stalno povezani.“
U januaru je konsultant za strategiju brendova Eugene Healey (koji, ironično, ima ogromno prisustvo na mrežama) predvideo zamor izazvan porastom AI sadržaja i izjavio da je „stvarni život novi statusni simbol“, navodeći porast čitalačkih klubova, trkačkih klubova i pop-ap događaja.
Proveli smo dve decenije ceneći pametne telefone zbog dopaminskog naleta koji dobijamo kada se družimo onlajn, a ipak je nedavno istraživanje Britanskog instituta za standarde pokazalo da bi skoro polovina mladih radije živela u svetu u kome internet ne postoji. Sjaj Facebooka, Instagrama i WhatsAppa je izbledeo, a pojavila se glad za okupljanjem licem u lice.
Dokazi su svuda - u desetinama novih mikrozajednica poput Spit Nights. Većina je organizovana oko neke strasti ili hobija. Za umetničke tipove tu su društveni klub za izradu zina Zineophilia u Lidsu; Rejection is Romantic, književni salon u Londonu; i Book & Pudding Club, sa više od 40 grupa širom Ujedinjenog Kraljevstva.
Za one koji izbegavaju aplikacije za upoznavanje, postoje "IRL" događaji za samce - od aktivnosti zasnovane The Antiswipe do ne-krindž brzog upoznavanja koje organizuje Pears u Londonu; Pip Social priređuje slična druženja širom Škotske.
Ako želite da budete aktivni - ali u društvu - možete se pridružiti londonskoj pekarskoj trkačkoj turi Bun Run ili kvir teniskom kolektivu Serving. Možete ponedeljkom ići na kupanje u moru na ostrvu Vajt sa IOW Adventure Girls, ili se priključiti Athene Clubu, koji je nedavno organizovao kampovanje u Piku distriktu. Ako su vam interesovanja malo specifičnija, možda će vam se svideti klasična muzika uz uparivanje vina u Tasting Notes, u organizaciji londonskih Mocartovih muzičara; pétanque i kokteli sa Circle 13; ili posmatranje ptica sa Flock Together, grupom crnih i smeđih ljubitelja prirode.
Možete probati i nešto što je izričito namenjeno sklapanju novih prijateljstava, poput londonskog Strangers In The City, koji organizuje „Zajednički rad sa strancima“, a nedavno su zajedno išli da gledaju mjuzikl Wicked („Prkositi gravitaciji sa strancima“).
A tu su i aktivnosti koje su oduvek postojale, ali im sada ponovo pridajemo pažnju: časovi umetnosti, mali fudbalski timovi, horovi i večere u društvu.
„Definitivno primećujem pojačan pritisak ka zajedništvu“, kaže ekonomistkinja Noreena Hertz. To je nešto što je predvidela u svojoj knjizi "Usamljeni vek" iz 2020. godine, u kojoj je tvrdila da fragmentacija društva nanosi ogromnu štetu. „Verovala sam da će, kako ljudi postaju sve usamljeniji, njihova potreba za povezivanjem rasti i da ćemo videti čitav niz stvari koje će odgovoriti na tu potrebu - što sam nazvala ekonomijom usamljenosti.“
Caitlin Prosser (39) i Josie Poole (34) upoznale su se kroz posao u kasting industriji. Leta 2025. godine pokrenule su Bad at Sports Club kao način da provode više vremena zajedno i sa drugima koji rade u modi - ali klub se brzo proširio i van te industrije. „Svidela nam se ideja da radimo nešto što nije samo odlazak na večeru“, kaže Prosserova. „Mislim da smo čeznule za zajednicom, baš kao i verovatno svi ostali na svetu.“
Svake druge srede klub trči oko Viktorija parka u istočnom Londonu; takođe organizuju mesečna društvena okupljanja (poput kvizova u pabovima) i aktivnosti za zajednicu (sakupljanje otpada). „Mi nismo naročito ozbiljan trkački klub - zapravo se i ne radi o sportu“, kaže Prosserova. „Bilo je prilično očigledno od samog početka da ljudi dolaze da bi se družili. Na svako trčanje dolazi sve više ljudi, što je veoma podsticajno. Deluje kao da je ovo nešto što ljudi zaista žele.“
Kao i mnoge nove mikrozajednice, najavljuju događaje i privlače nove članove putem Instagrama, koristeći svoje profesionalno iskustvo za vrlo cool brendiranje i merch (@badatsportsclub). Ali sama okupljanja su strogo u stvarnom svetu. „Kada listam aplikaciju, čini mi se da su to sve loše vesti“, kaže Pooleova „Želim da izađem napolje, želim da vidim ljude licem u lice. Žudim za tim kao suprotnošću stalnom boravku na mreži i mislim da se tako osećaju i mnogi moji vršnjaci.“
Čak i u kancelarijama, gde nas veštačka inteligencija čini zavisnijima od tehnologije nego ikada, postoji jednak i suprotan pokret ka isključivanju, kaže stručnjakinja za radna mesta Financial Timesa, Isabel Berwick. „Konferencije i okupljanja uživo izuzetno su popularni i u porastu“, kaže ona. „Vrednost je često na marginama - u redu za kafu, na večerama - a ne u samom programu, ali jasno je da sav taj zoom nije ono što želimo. Ljudima su potrebni ljudi.“
Ovo je tačno ne samo emocionalno, već i fizički. Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije iz juna pokazao je da je jedna od šest osoba u svetu pogođena usamljenošću, što je povezano sa procenjenih 100 smrtnih slučajeva na sat: povećava rizik od moždanog udara, srčanih bolesti, dijabetesa i kognitivnog propadanja, kao i samoubistva. Druženje može smanjiti upalu, sniziti rizik od ozbiljnih zdravstvenih problema i učiniti zajednice otpornijima - biti zajedno nije samo uteha, već i potreba.
„Biti na Instagramu činilo me je da se osećam zaista loše u vezi sa sobom“, kaže 39-godišnja Lucinda, koja radi u muzičkoj industriji i koju je zamor od ekrana naveo da počne da volontira u lokalnoj zajedničkoj bašti. „Stavljanje ruku u zemlju delovalo je kao način da sprečim sebe da posegnem za telefonom. Promenilo mi je život. Neke veze koje sam stvorila u poslednja četiri meseca deluju dublje od prijateljstava koja imam decenijama.“
Možda nije slučajnost to što su se ova izrazito analogna iskustva - koja bi jednako dobro funkcionisala 1985. kao i 2025 - raširila u vreme kada neprestano slušamo tehnološke milijardere.
„Mislim da u dobu u kojem se mašina sve više obožava, nije iznenađujuće što želimo da se držimo onoga što nas čini ljudima“, kaže Hertzova.
Podkast Nicka Hiltona The Ned Ludd Radio Hour istražuje sve načine na koje tehnologija može da nam naškodi. „Činjenica da se većina naših interakcija u poslednje dve decenije preselila na pametne telefone učinila nas je povezanijima nego ikada - ali veliki deo te povezanosti je lažan“, kaže on. „WhatsApp grupni čet ne može da zameni večeru sa prijateljima. Uletanje u nečije DM-ove očigledno je drugačije od razgovora sa nekim u baru. Ipak, to nije laka navika za napuštanje - odgovornost je zaista na pojedincima da prekinu taj ciklus.“
Spisateljica i ilustratorka Emma (34) kaže da je ova misao bila jedna od najvećih tema njene prošle godine: „Stekla sam novu jasnoću o tome koliko se osećam bestelesno kada sam onlajn, i koliko želim da budem u svojoj lokalnoj zajednici - ne samo da pronalazim smislene odnose, već i da jednostavno postojimo zajedno, tamo gde svakodnevna banalnost tvog života može biti viđena.“
Nazad na Spit Nights, koje Mesh organizuje četiri puta mesečno u Londonu (planira događaje u Bristolu, Brajtonu i Mančesteru), on i njegov suosnivač neguju prijateljsku atmosferu tako što se trude da postoje načini da se svi uključe. Ako ne želite da izađete na otvoreni mikrofon, možete doprineti radom na zidu poezije ili učestvovati u razmeni knjiga.
„Mnogo ljudi dolazi sami i na kraju steknu jednog ili dva prijatelja“, kaže on. „Svaka osoba u tom redu postala je prijatelj sa ostalima zahvaljujući Spit Nights“, dodaje, pokazujući na sedam ljudi u drugom redu.
Mesh veruje da AI može biti koristan ljudima u kreativnim industrijama, ali kaže da je privlačnost poezije u tome što je ukorenjena u autentičnom iskustvu. „U našoj sceni ljudi neće poštovati ono što čuju ako nije duboko povezano sa osobom koja to izgovara“, napominje on. „Deo toga je i to što reči dugo žive sa tom osobom, i onda zaista nešto znače kada ih konačno izbaci iz sebe.“
Šta god da je aktivnost, čini se da je ovo zajednička tema: životno potvrđujuća, stvarna prisutnost licem u lice, u okruženjima gde je nesavršenost dobrodošla. Ako vaše naselje još nema okupljanja za kojima čeznete, sada je možda savršen trenutak da ih sami stvorite. Samo nemojte, zaboga, da pozovete ljude na Zoom.
Piše: Hattie Crisell