Britanski Guardian, samo nekoliko nedelja nakon Fashion Week izdanja osvrće se na evoluciju modnih revija, na sam početak kada su se kolekcije prikazivale u salonu za specijalnu klijentelu, iza zatvorenih vrata, na poziv.
Nekada davno fotografima je bilo zabranjeno da prisustvuju revijama, shodno uverenju određenih dizajnera da su dotični špijuni. Danas revije predstavljaju multimilionerski biznis, spektakl kome prisustvuju svi koji nešto znače u modnoj industriji - blogeri, stilisti, urednici, filmske i muzičke dive, kolege kreatori, street style i modni fotografi, bajeri, influenseri, publisheri.
Najveće razlike
Ko god je prvi put otišao na neku reviju, a da nije neki verni pratilac mode, bio je u šoku kratkim trajanjem same revije. Danas skoro svaka revija i prezentacija nove kolekcije ne traje duže od 10 minuta, ali vas zato teleportuje u neki drugi svet i stvori hype neviđenih razmera.
To je slika današnjice, ali nekada davno sve je bilo daleko suptilnije, intimnije i sa manje euforije.
Chanel revije iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, iza zatvorenih vrata ne mogu da se porede sa spektaklima koje danas Karl Lagerfeld pravi u Grand Palaisu. Glavne promene su ne samo u lokaciji, produkciji već i budžetu.
Danas mnoge kuće a posebno Dior, Chanel, Alexander McQueen, Jean Paul Gaultier, Burberry, Versace..., na revije troše priličnu svotu iz budžeta, pretvarajući piste u teatar, dok je broj zvanica utrostručen!
Na početku
Krajem 19. veka, pariski dizajner Charles Frederick Worth, prozvan "ocem visoke mode" bio je među prvima koji je pokrenuo trend predstavljanja kolekcije na živim modelima, i to u Longchamp Racecourse. Već ulazak u 20. vek nagovestio je neke bitne promene, stvarajući od revija modne parade koje su često održavane na ulicama gradova.
Charles Frederick Worth (foto: Profimedia)
Tako je britanska dizajnerka Lady Duff-Gordon praktikovala da svoje nove modele prikaže u svom salonu, na adresi Hanover Street, dajući svojim modelima romantična imena u želji da sve izgleda nekako egzotično.
Paul Poiret revija u Parizu (foto: Profimedia)
Naspram nje, Paul Poiret je održavao fensi balove na kojima su žene mogle da se inspirišu i informišu o novim trendovima.
Paul je takođe praktikovao da putuje sa svojom kolekcijom, na svojevrsnu turneju sa lutkama. U to isto vreme prodavnica Ehrich Brothers iz Njujorka je počela da praktikuje prezentacije unutar svog butika.
Paul Poiret sa svojim modima (foto: Profimedia)
Dvadesete godine prošlog veka predstavljaju već zlatno doba visoke mode kada su se proslavili i pročuli Coco Chanel, Madelein Vionnet i naravno Elsa Schiaparelli.
Tokom Velike depresije, krize koja je zadesila svet krajem 1928. godine mnogi dizajneri su propali. Svi ali ne i kreatori visoke mode.
Haute couture je nastavila da biva sve traženija, popularnija i raskošnija.
Već 1931. godine Elsa Schiaparelli je prikazala svoju najnoviju kolekciju u njujorškoj robnoj kući Saks. Fotografima je ulaz bio zabranjen, sa ciljem da se zabrani kopiranje. Određeni umetnici imali su tada pristup i zadatak da skiciraju reviju.
Elsin model na prezentaciji kuće u Parizu, 1936 (foto: Profimedia)
Njujorška rapsodija
Početkom četrdesetih godina Njujork je zahvatila modna revolucija. Nakon perioda II svetskog rata, svet je režio vedrom pozitivizmu koji je podrazumevao i sjajnu, atraktivnu modu. 1943. godine lansirana je preteča NYFW-a.
Revije su tada održavane u hotelu Pierre Hotel i prestižnoj Plazi.
Ipak, američka scena tada je bila pod jakim uticajem i dominacijom evropskih dizajnera čije modele su naručivale dame iz visokog društva.
Novi počeci u Evropi
Samo evropsko tržište nakon II svetskog rata pretrpelo je promene. Sin Nine Ricci, Robert imao je ideju da pozove modne kuće da lansiraju minijaturne verzije sopstvenih kreacija, ne bi li maksimalno iskoristili svoje resurse. Taj koncept je poznat pod imenom Le Petit Theatre de la Mode, ili minijaturni modni teatar.
28. marta 1945. godine, 200 lutki, veličine tri puta manje od čovekove, odeveno je u modele Balenciage, Jeanne Lanvin i postavljeno u Luvru, pre putujuće izložbe. Već sledeće godine, novi set modela-lutki je prezentovan američkoj publici.
New Look - Nova pravila
Pre rata, kuće koje su radile isključivo visoku modu praktikovale su da kolekcije prikazuju u skučenim salonima, mahom u sedištu kuće, tačnije ateljeu dizajnera, prodajući direktno klijentu koji bi se vraćao na serije probnih fitinga koji bi trajali minimum po šest nedelja.
U tim danima, fokus modnih kuća bio je isključivo na klijentima, a ne na publicitetu i medijima. Fotografima je kao što smo napomenuli, pristup bio zabranjen. Samo dve godine nakon završetka rata, jedan čovek unosi promenu, i to ne samo u odeći, već i u odnosu prema medijima i fotografima.
1947. godine Dior postaje jedan od prvih dizajnera koji dozvoljavaju fotografima da slikaju i dokumentuju celu jednu kolekciju. Carmel Snow, tadašnja urednica Harpers Bazaara, tu kolekciju naziva "The New Look".
Diorova revija, 1947. godine (foto: Profimedia)
Ipak, iako je Dior dozvolio fotografima da prisustvuju njegovim revijama, prezentacije modnih dizajnera još tokom 50-ih i 60-ih su ostale zatvorene za veliki deo javnosti. Fotograf Chris Moore priseća se: "Još uvek su mislili da smo špijuni."
Na sledećoj stranici saznajte kada je Milano počeo da se takmiči sa Parizom i ko su bile prve IT devojke modelinga koje su dizajneri poput Givenchya i Balenciage angažovali za promovisanje sopstvenih kolekcija:
