Smatrali su ga poslednjim couturierom (dizajnerom visoke mode) u punom značenju te reči.

Mathilde de Rotschild, jedna od njegovih najvernijih klijentkinja objašnjavala je činjenicu da poslednjih 30 godina oblači isključivo Alaïne kreacije rečima: „U njima ne ličite ni na koga drugog, a trenutno se prepoznaje njegov rukopis - elegantan, ženstven, vrlo seksi i nikada vulgaran.“ Kada je 18. novembra 2017. umro u Parizu u 77. godini od srčanih tegoba, za legiju najodanijih obožavateljki završila se jedna era.

Kao produženi in memoriam, u izložbenim prostorima sedišta njegove modne kuće u Parizu, na broju 18 Rue de la Verrerie, otvorena je 22. januara 2018. nevelika i vrlo intimna retrospektiva (svega 41 kreacija, od čega samo dve nisu crne ili bele boje) pod nazivom „Azzedine Alaïa: Je suis couturier“ koja će ostati otvorena do 10 juna.


Kurator izložbe je Olivier Saillard, donedavno direktor pariskog modnog muzeja Palais Galliera u kome je već 2013. bio postavio raskošnu retrospektivu posvećenu ovom mezimcu modnih insajdera. 

Azzedine Alaïa bio je patuljasti genijalac jasnih ideja i britkog jezika.

Poslednji put je stavom temeljno šokirao modnu zajednicu 2011. godine kada je odbio ponudu kuće Dior da dizajnira za njih nakon dramatičnog raskida brenda sa Johnom Gallianom. Iste godine optužio je Karla Lagerfelda za karikaturalno svaštarenje zbog kog ne zna šta sve već ne potpisuje, od mode i fotografija do dizajna reklama i ambalaže Coca-Cole, a Annu Wintour javno ismejao zbog lošeg ukusa i nedostatka stila.

Mnogi su se pitali zašto je tada već vremešni dizajner (2011. već je imao 71 godinu) bio zanimljiv Diorovom vlasniku Bernardu Arnaultu.

Odgovor: decenijama cenjen zbog virtuoznosti izrade i beskompromisnog kvaliteta svojih kreacija, Alaïa je bio na visini zadatka i kad je reč o kreiranju haute couture, neisplative ali prestižne visoke mode važne za image modne kuće, i  za komercijalniji prêt-à-porter.


Budući da se za njegov vlastiti skupi i često barem delimično ručno dorađeni prêt-à-porter ionako kaže da nije luksuzna konfekcija već semicouture, prestiž ove simbioze bio bi siguran, publicitet i priznatost ne bi izostali da je do saradnje došlo. Uostalom, čak su i  Diorove muze, dizajnerke bižuterije Camille Miceli i Victoire de Castellane, kreatorke nakita iz linije visokog draguljarstva godinama češće odevene u Alaïne nego u Diorove modele.

Druga strana medalje: Azzedine Alaïa godinama je bio najglasniji protivnik modne industrije u njenom sadašnjem obliku. Prezirao je kalendar revija, ograničavanja sezonama, te nametanje tempa u lansiranju noviteta, uvođenje većeg broja kolekcija godišnje i forsiranje otvaranja novih prodavnica.

Naročito ga je revoltiralo podilaženje oglašivačima od strane modnih urednika i generalno ičije mešanje u kreativnu stranu izrade sofisticirane odeće koja ne podleže trendu. Ni najmanje ne nastojeći da održi korak sa hirovima modne industrije, nije svaki čas lansirao nove linije, čak ni revije nije održavao redovno, a kamoli prema ustaljenom rasporedu sezonskih modnih nedelja. Kad je i odlučio da to uradi, prezentaciju bi održao krajem januara ili početkom jula, tokom Nedelje visoke mode, a ne u martu i oktobru kada svi predstavljaju prêt-à-porter.

Toliko obožavan od strane žena koje su fanatičnom odanošću posezale za njegovim modelima i plaćale ih suvim zlatom, bio je to dizajner koji je ekspertnim krojenjem i maestralnim oblikovanjem i najzahtevnijih materijala, od životinjske kože do supertankog šifona (ponekad i spojenih na istom modelu).

Naomi na njegovoj reviji, 1991. 

Kreacije su mu bile neosporno glamurozne, naglašeno ženstvene i sofisticirano seksepilne, na način da podjednako oduševljavaju ljubitelje visoke mode i brojne fetišiste, uključujući i ljubitelje bondage (sputavanje tela radi erotskog užitka) estetike. Modni snobovi su pak voleli Azzedina Alaïu jer je bio principijelni disident koji proizvodi divnu, elaborirano krojenu i dorađenu odeću bez imalo osvrtanja na prolazne trendove.

Minucioznom razradom sa naglašeno skulpturalnim pristupom Alaïa je strpljivo satima osmišljavao haljine, jakne i kapute koji su jednako munjevitom brzinom završavali u najglamuroznijim modnim prilozima svetske štampe i ormanima dama naglašene individualnosti koje se godinama kunu u njega. Dizajner koji je na svojim počecima osvojio i samu Gretu Garbo je 2008. u adoptivnoj domovini Francuskoj odlikovan prestižnim ordenom Chevalier de la Légion d'honneur.

Alaïa se rodio 7. juna 1940. u mestu Jemmal u Tunisu, kao blizanac devojčice čiji će stil kasnije uveliko uticati na njegovu privučenost modi. Otac mu je bio ratar i uzgajao je pšenicu daleko od mesta gdje je porodica živela. Pomažući kao dečak majčinoj prijateljici Madame Pinceau, inače babici, otkrio je, dodajući joj čiste peškire i posude sa prokuvanom vodom, Vogue koga je ta žena opčinjena modom pobožno gomilala u svom radnom prostoru. Časopis posvećen stilu zagolicao je dečakovu maštu i kreativnost. Da bi se upisao u lokalnu školu primenjene umetnosti - smer vajarstvo - lagao je da je stariji nego što je u stvari bio.

Bavljenje skulpturom bilo je presudno za njegovo maestralno poznavanje anatomije koje je kasnije postalo temelj za stil u kreiranju kojim se proslavio. Nakon mature počeo je da asistira u jednom krojačkom salonu kad se te 1957. preselio u Pariz.

Dve godine proveo je radeći za Guya Larochea, pomagao je Thierryju Mugleru na njegovim počecima, te kreirao i izrađivao odeću po meri za uski krug biranih klijentkinja u studiju u kom je i živeo. Oblačio je, među mnogima, francusku glumicu Arletty, spisateljicu Louise de Vilmorin i predvodnicu visokog društva Marie-Hélène de Rotschild. 

Nakon pune dve decenije anonimnosti, doživeo je pravi boom s obe strane Atlantika. Vlastitu modnu marku, jednostavno nazvanu vlastitim prezimenom Alaïa, utemeljio je 1981. U Francuskoj su ga lansirali editorijali u Elleu te časopisu Depeche Mode (po kom je kasnije ime dobio i poznati bend) čije su modne urednice Nicole Crassat i Melka Tréanton prve poludele za njegovim kreacijama, a u Americi je počeo da prodaje u Bergdorf Goodmanu nakon što je buyer te robne kuće na aveniji Madison zaustavio parisku arhitekticu Andrée Putman da je pita ko je kreirao kožni kaput koji ona nosi. Dizajner se uskoro preselio u veći studio, i već 1984. proglašen je najboljim dizajnerom za tu godinu.

Po prvog od dva francuska modna Oscara koja ima (nagradu dodeljuje Ministarstvo kulture te zemlje) na rukama ga je te iste godine na pozornicu donela pevačica Grace Jones, koju je samo godinu kasnije obukao za ulogu Bondove anti-devojke MayDay u filmu Pogled na ubistvo.


Jamajkanska pantera samo je jedna u nizu njegovih vatrenih obožavateljki: Alaïne kreacije s oduševljenjem su nosile - i nose - pop legenda Tina Turner, Raquel Welch, pretposlednja američka prva dama Michelle Obama, „modni svežder“ Madonna, Brigitte Nielsen, Janet Jackson, Carine Roitfeld te legendarni top modeli Carla Bruni Sarkozy, Farida Khelfa (koja mu je jedno vrijeme nakon napuštanja modnih pista bila i direktorka modne kuće), Stephanie Seymour (koja se oba puta udala u njegovoj kreaciji) i Naomi Campbell za čije je lansiranje na modnu scenu upravo on najzaslužniji, a jedno vreme na početku karijere kod njega je i stanovala te ga od tih prvih dana saradnje odmilja zove tata).

Alaïa je bio možda jedini modni dizajner za čiju su se odeću manekenke otimale u želji da im plati kompenzacijom, i to čak i najveće zvezde među njima, one iste koje su još na počecima u agencijama naučili da ne pristaju na plaćanje u odeći umesto u novcu.


Na poslednji počinak - sahranjen je 20. novembra 2017. u gradu Sidi Bou Said na severu njegovog rodnog Tunisa - ispratile su ga Farida Khelfa i Naomi Campbell, koja je tom prilikom objavila dirljivu poruku u kojoj između ostalog piše: „Dragi papa, život me blagoslovio mogućnošću da te upoznam sa samo 16 godina… Obavio si sa mnom sve očinske dužnosti koje moj biološki i meni nepoznati otac nije… Zaštitio si me i voleo bezuslovno… Večno sam ti zahvalna za dan kad si nazvao moju majku da je umiriš i kažeš da me primaš u svoj dom. Dok se ne sretnemo na drugoj strani, nastavićeš da me vodiš i uvek ćeš biti u mom srcu. Počivaj u miru. Volim te papa, tvoja kćerka Naomi.“

Naomi na poslednjoj reviji kuće dok je još Azzedine bio živ, u julu 2017. 

Tekst: Ivan Lozić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/