Da li je moda danas umetnost ili biznis?

Gotovo svaka priča proslavljenog modnog dizajnera počinje na isti naivan način. Koreni su zakopani u najranijem detinjstvu, a počinju omiljenim predmetom - likovnom umetnošću. Patetičan scenario vezuje se i za baku i singericu kojom je krpila kolena na ishabanim pantalonama nestašnih unuka.

Kako i kad priča krene stranputicom, a mnogi snovi postanu pusto sećanje i bude gorak ukus u ustima? 

Mišljenja su podeljena oko teze da moda pre svega mora biti umetnost.

Međutim, da li je važno nazvati se umetnikom, a od svog rada ne zaraditi ništa?

Veoma je zanimljivo, ali podjednako i nehumano, posmatrati kako sav trud i sati šivenja propadnu sa lakoćom. Sunovrat počinje kliše zabludom kojom se moda bezuslovno vezuje za umetnost, a takođe i stavom kako po svaku cenu treba osmisliti nešto novo da bi se masa zadivila.

Potrebna je velika hrabrost da se kreira avangardni komad garderobe koji po inerciji izaziva apsolutno oduševljenje vaseljene i veliki broj lajkova na Instagramu. Međutim, budimo iskreni, ista ta kreacija u najboljem slučaju doživljava svoj zenit na filmu čija je radnja smeštena u dalekoj budućnosti, kao kostim glavne glumice. Obično pozajmljen, ili što bi se u modnom svetu stručnije reklo, na revers. Novčana nagrada u većini slučajeva, shodno naizgled epohalnom podvigu, za dizajnera ne postoji. O budžetu koji je utrošen najbezbolnije je ne govoriti. Da li je to pametno utrošena hrabrost?

Vreme kada su umetnici trošili svoje vreme uporno praveći nešto za šta će dobiti samo aplauz i na kraju umreti u nemaštini je prošlo. Pre nekoliko vekova. Danas se nemaština naziva duhovnom bolešću. 

Potrošačko društvo veoma jasno zna šta želi, a to ne podrazumeva „instalaciju“ koju čine tri rukava i dva para nogavica od kojih se jedan ničim izazvano vezuje oko struka. Svi su zadivljeni inovacijom, ali niko je nije kupio.

Autor, obično razočaran nakon nekoliko pokušaja da prikaže svoju uistinu kreativnu sposobnost, u suzama odlučuje da traži „normalan“ posao od koga će konačno početi da živi isto tako „normalan“ život. Na revijama Balmain modne kuće defiluju odela od hologramskih materijala, ali na sajtu i dalje stoje klasični i prepoznatljivi sakoi u najtraženijim bojama - crnoj, beloj, crvenoj i bež, koji se uredno prodaju po prosečnoj ceni oko 1.600 evra.

Kako sve ne bi zvučalo depresivno i obeshrabrujuće, ponajmanje kao lekcija u školi, dovoljno je samo osvrnuti se na neke mudre ljude koji već decenijama rade ovaj kreativan posao i ne samo da opstaju, nego rapidnom brzinom rastu i razvijaju se. 

Belgijski dizajner Dries Van Noten, inače vlasnik preko 400 butika širom sveta sa zaradom na godišnjem nivou od nekoliko desetina miliona evra, živi je primer čoveka koji je pre svega biznismen, a onda dizajner i umetnik koji kreira i zarađuje.

Kad god ugrabi priliku, Van Noten voli da istakne kako ne razume svoje kolege koji prave garderobu koja se ne prodaje. Uz blagu dozu sarkazma voli da kaže: „Ja pravim odeću koju će ljudi nositi, a ne umetnine.“ Za sve one kojima će ovo biti strela u srce, sledi objašnjenje. Da, umetnost treba da bude pokretač u dizajniranju, ali sve to nema svoju svrhu ako se ne nađe na telima kupaca.

Upravo ovaj dizajner dolazi iz porodice koja se već generacijama bavi krojačkim zanatom. Međutim, tajna koja evidentno izmiče svim kreativcima sa idejom da pokore svet i svojom etiketom uniformišu javno mnenje, skrivena je u velikom biznis znanju koje je Driesov otac imao i kojim ga je odmalena podučavao. 

Neprikosnoveni genije i deklarisani modni revolucionar Yves Henri Donat Mathieu-Saint-Laurent, poznatiji pod imenom Yves Saint Laurent, znao je da samo svojim talentom neće daleko dogurati. To mu je bilo jasno pošto je dobio otkaz u legendarnoj modnoj kući Christian Dior, kojom je kratko upravljao, i završio u psihijatrijskoj bolnici. Yvesov partner preuzeo je ključnu ulogu bez koje priča koju sada ceo svet prepričava ne bi imala tu težinu.

Pierre Bergé bio je koosnivač kuće YSL i neko ko je svojim preduzetničkim veštinama i nosem za biznis učinio da famozni francuski brend bude to što i danas, deset godina nakon smrti dizajnera jeste - institucija. Veliki deo karijere Saint Laurent posvetio je visokoj modi ili, kako je još u svetu nazivaju - haute coutureu.

Međutim, rastom apetita, a samim tim i trkom za slavom i novcem, u ovoj modnoj kući dolazi do promena. Broj klijenata spremnih da plate desetine hiljada bilo koje valute za jednu haljinu počeo je da se smanjuje. Tada biznismen Pierre predlaže Yvesu da osnuju prêt-à-porter liniju što se 16. septembra 1966. godine i dogodilo.

Gospodin Saint Laurent postaje prvi dizajner visoke mode koji otvara ready-to-wear radnju na Rive Gauche strani Sene, kojom asortiman svoje modne kuće približava srednjem i višem srednjem staležu koji i danas slovi za najmasovniju potrošačku snagu. To znači da unikat i ručni rad više nisu u igri, već je reč o masovnoj proizvodnji i eksploataciji robe širom sveta. Prava formula za više nego uspešan posao. Svoju teoriju za uspeh ovako je objasnio: „Dosta mi je da pravim haljine za zaleđene milionerke. YSL žena je žena iz harema, dvorca, čak i predgrađa, ona je na ulicama, u metrou, u prodavnicama i na berzi.“ 

Umetnost i biznis su prijatelji i jedno ne isključuje drugo.

Isključivost u bilo kom obliku nije mudra, štaviše može biti kontraproduktivna. Zanat za ovaj posao jeste nužan, samo je pitanje da li ga idejni kreator ima u rukavu ili to može biti i treće lice koje će sprovesti u delo ideju dizajnera.

Vreme je da se skinu rukavice i priča nazove pravim imenom bez lepog pakovanja sa šarenim mašnama. A svi oni najbučniji što im je umetnost u modi MUST i s punim pravom dizajnere ocenjuju kao više ili manje vredne, priznaju da na kraju dana odlaze u butik nekog popularnog brenda i kupuju običan par pantalona visokog struka, a ne „konzumiraju“ rad novog dizajnera koji pruža siguran kvalitet za nešto malo više novca od one količine koju su navikli da troše. 

Uvek je glavno pitanje šta se prodaje i zašto?

O ovoj temi se nevoljno govori, a samo oni hrabriji daju poneki škrti savet ili mišljenje. Ali, upravo njih treba slušati i pažljivo čitati između redova. Danas na internetu postoji veliki broj masterclass radionica koje se pohađaju online, a vode ih Marc Jacobs, Victoria Beckham i mnogi drugi. Gospođa Posh je ove godine proslavila punu deceniju poslovanja svog brenda. Njene kreacije odišu jednostavnošću, čistom esencijom elegancije za svaki dan. Nema pretencioznosti ni ekstravagancije. Revije su svedene i bez pratećih naučnofantastičnih efekata. Sve je mirno i tačno. Umetnik ili biznismen? Oba. Jer danas definicija umetnika podrazumeva  i znanje kojim će prodati tu kreativnost.

Na fakultetima za modni dizajn studenti se podučavaju tehnikama koje jesu jedan od važnijih faktora za ovaj posao, mada, sudeći po sadašnjim generacijama i novim pravilima, biti modni dizajner danas ne podrazumeva nužno baratanje mašinama i krojevima. Stoga, veoma često, oni odlučni da postanu modni preduzetnici pored usavršavanja dizajnerskog talenta pohađaju i kurseve za razvijanje biznisa. Posebnost i kreativnost treba mudro usmeriti i pretočiti u najadekvatniji način kako bi se kupci pridobili jer - to je konačni cilj. Svedočimo velikim promenama modnih trendova na svakih šest meseci. Nekada je trendova bilo znatno manje, a danas je situacija sasvim drugačija. Možda je upravo u njima inspiracija kojom se može poentirati, a rad vodećih modnih giganata tu je kao kompas koji pokazuje gde se uputiti dalje u kreativnoj modnoj pustolovini.

Važno je jedno, ne pratiti slepo, već mudro pozajmljivati i primenjivati tuđe znanje i iskustvo. Ali, nikako i ideje.

Tekst: Igor Jagić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/