Imala sam osam godina kada sam doživela svoj prvi kulturološki šok. Odrasla sam u mestu Vernègues, na jugu Francuske, a otac je imao američki san: njegova baka bila je Amerikanka i oduvek je želeo da živi tamo. I tako je 1980. odlučio da konačno preseli porodicu u Njujork. Međutim, vreme je bilo tako hladno i drugačije u odnosu na Provansu, pa je moja majka poželela da živi na nekom toplijem mestu. Tako smo završili u San Dijegu. Bio je to prvi put da smo putovali toliko daleko i našli smo se u potpuno drugačijem okruženju od onog na koje smo navikli. Trebalo nam je vremena da se prilagodimo i naučimo jezik, u San Dijegu nije bilo baš puno stranaca, a pogotovo ne Francuza, ali u tom uzrastu zaista brzo učiš. Pretpostavljam da sam zato, gde god bih živela kasnije, rado učila druge jezike. Ne bojim se promena, to me je definitivno učinilo jačom. 

Kao tinejdžerka nisam želela da se ističem, već samo da budem prihvaćena. Ali, zato je moja majka odskakala, i to potpuno. Pretplatila se na sve francuske modne magazine koji su uredno stizali i sa sobom je iz domovine ponela svu svoju divnu odeću (Sonia Rykiel, Yves Saint Laurent, Kenzo), tako da je izgledala potpuno drugačije od bilo koga oko nas, a posebno od svih ostalih majki u školi. Često bismo je molili da nas ne vozi baš do samog školskog dvorišta. Tek kada sam malo sazrela, postala sam zainteresovana za to da istupim iz okvira i malo više istražim svoju francusku stranu i stvorim svoj lični stil.

Mnogo sam naučila o američkoj kulturi i modi – opušteni komfor i pristupačne stvari. Desetak godina bila sam prava devojka iz Kalifornije.

Verujem da je očinska figura izuzetno važna. Moj otac Rolland priuštio mi je modnu školu u Milanu kada je video da sam se okrenula dizajnu, odnosno da sam sebi pravila odeću jer ono što sam želela nisam mogla da nađem u Kaliforniji. Oduvek je bio vizionar. Pravio je organska vina u Francuskoj sedamdesetih i tada su mu svi govorili da je lud, a pogledajte koliko je danas važno sve što je organskog porekla. Imao je veliki uticaj na mene, a i dalje ga ima (Rolland je osnovao lanac kafea Champagne French Bakery Cage koji se širi po obali Kalifornije, prim aut).

Gledajući majku, naučila sam šta znači biti jak. Kada smo se preselili u Ameriku, nije znala jezik i podizala je troje dece. Onda je počela da se bavi dekorom – ona je dizajner enterijera, tako da mi je definitivno bila uzor. Zahvaljujući njoj, danas sam svesna koliko je važno to što mogu da stojim na sopstvenim nogama. 

Milano je bila druga avantura. Sa 18 godina otišla sam u Marangoni , modnu školu u Milanu, i momentalno zavolela Italiju: jezik, arhitekturu... sve. Čim sam mogla, putovala sam do Firence, Bolonje Venecije... Bilo je divno. Italijani su tako zabavni, uvek su pozitivni i kod njih je sve moguće. Tamo sam ostala duže od deset godina i danas su neki od mojih najbližih prijatelja upravo Italijani. 

Moj prvi posao u modnom svetu bio je kada me je Gianfranco Fere koji je dizajnirao za Christiana Diora uzeo pod svoje. Sve je crtao i krojio sam i imala sam veliku sreću da sedim pored njega. Bilo je to kao da si u školi, a učitelj ti radi za Dior. Neprocenjivo iskustvo.

Želela sam da više učim o visokoj modi, pa sam od Ferea otišla u Chambre Syndicale de la Haute Couture u Parizu. U isto vreme Jean-Charles de Castelbajac angažovao me je da radim na ženskoj kolekciji. Sećam se kako je jednom napravio kapute od ćebeta koje je kao dečak imao u internatu. Ostala sam samo godinu dana, ali sam zahvaljujući njemu stekla vrlo ličan odnos prema modi, što je pokrenulo moju viziju. 

PageBreak

Giani Versace... Rad za njega je bila potpuno druga priča. Bili smo u Via Gesu (Milano) gde mu se nalazila kuća, sa ateljeom i studijom na gornjem spratu. Njegovo umeće da ovlada svakom situacijom bilo je fascinantno. Veliki talenat. Bilo je tu puno žena koje su dolazile iz različitih kuća visoke mode i njihov posao bio je da uvek nađu novo rešenje kako bi se napravila neka vrsta „druge kože“, jer kod Versacea se sve vrtelo oko svesti o liniji tela. Nekada biste ih mogli videti kako po ceo dan kleštima pričvršćuju metalne detalje na haljine. Bio je to čudesan način da se pravi moda. 

Otkrila sam moć genija. Giani je imao tako moćno i instinktivno oko. Čak je insistirao da odeća na probama izgleda kao da je spremna za radnju. Sve je moralo da bude savršeno, čak su se i prototipovi pravili od muslina, a to mu je trebalo kako bi doneo konačnu odluku. Probe su bile brze – odlučivao bi momentalno. Umeo je da kaže: „Ovo želim da izgleda kao ono, a ono neka liči na nešto treće.“ Sve je bilo u njegovoj viziji da stvori imidž koji objedinjuje snagu i lepotu.

Nikada neću zaboraviti dan kada je Giani ubijen. Radili smo na Versace Atelier (couture) kolekciji i odmah, u julu 1997, otišao je u Majami. Tog 15. jula bila sam u ateljeu sa klijentkinjom i radile smo probu – ona je bila upravo iz Majamija (čudna koincidencija) – i onda sam se popela uz stepenice do mog studija koji je bio odmah do sobe njegovih sekretarica. Najednom su počele da vrište. Svi smo bili u šoku. Čak i sada, kada pričam o tome, prođe me jeza. Ne umem ni da objasnim koliko je sve to bilo strašno. 

Bio mi je san da radim za Miucciau Pradu i kada su me pitali da budem glavni dizajner ženske ready to wear kolekcije 1998, prihvatila sam šansu. Čak i dok sam bila studentkinja, Prada je bila brend koji me je posebno intrigirao. Miuccia i Patrizio Bertelli (njen suprug i izvršni direktor kompanije) dali su mi posao jer su oboje verovali kako bih mogla da donesem više ženstvenosti kolekciji. Njih dvoje nisu mogli biti inspirativniji. Kod Miucciae trik je bio u stvaranju kompletne garderobe, prvo sa pravom osnovom na koju se dodaju ekscentrični ili detalji trenutka, ali rezultat je takav da nikada ne izgledate preterano obučeni ili kao da ste u kostimu. Bilo je vrlo interesantno uzimati u obzir sve žene širom sveta – odrediti prave tkanine za različita tržišta, tela i kulture, za žene koje su u to doba postajale sve zauzetije i aktivnije. Dosta sam naučila i iz Pradine ljubavi prema savremenoj umetnosti, to mi je otvorilo mnoga vrata. 

Miuccia i Patrizio bili su mi kao roditelji. Možda zbog toga što su bili starija generacija i pravi Italijani, tako pozitivni. A moguće i zato što sam ja ostavila svoje. Imala sam osećaj kao da još učim od roditeljske figure. Miuccia ima veoma čvrst karakter. Mogao si da radiš na nečemu danima, a ona bi odjednom promenila sve oko tebe da se jednostavno pitaš: „Kako joj je to palo na pamet?“ Uvek nas je iznenađivala neverovatnim idejama. Bila je to velika etapa u učenju, etapa koja mi je pokazala šta znači biti izazvan i gurnut tako daleko. Toliko sam želela da radim što bolje za njih, pa sam ostala deset i po godina i na neki način odrastala sa njima.

Moć Prada brenda leži u tome što su Miuccia i Patrizio umešani u sve. Tu je suština: moglo bi se reći kako sve dolazi iz jednog izvora i to mu daje određenu snagu. Bila sam veoma ponosna kada sam na Prada izložbi u Metropolitan Museum of Art u Njujorku ugledala i arhivske komade na kojima sam i sama radila, iako je videti ih u muzeju bilo malo uvrnuto. Oni su važni ljudi za mene – moji najveći modni mentori.

Pradu sam napustila da bih bila sa porodicom. Udala sam se 2005. godine. (Stéphane poseduje i proizvodi Armagnacs Pichon-Longueville). Moj muž je neverovatan otac našem sinu i razume moju strast prema poslu. Naš sin rođen je 2006, tako da sam u tom periodu stalno bila na relaciji Prada (Milano) i porodica (u Parizu). Provela bih petnaest dana mesečno dizajnirajući šou sa Miucciom. Bilo je teško. Moj sin bio je tako mali i pomislila sam: „Hej, pa ja živim u Parizu, mogu i tamo da nađem posao!“ Tada sam srela Marca (Jacobsa).

Marc je tražio nekoga ko bi vodio njegov studio za Louis Vuitton. Na putu da se sretnem s njim, presrela me Sofia Coppola (inače Marcova bliska prijateljica sa kojom sam se sprijateljila u igraonici gde smo obe dovele decu) i to je delovalo kao znak. Volela sam Marcov duh i humor. On je tako pametan, duhovit i brz. Znala sam da je prava odluka ući u tako ikoničan brend (Julie je angažovana da bude direktor studija i kreativna direktorka ženske ready to wear, prim aut). Marc je pravio čudesne spektakle, naravno, ali ja sam verovala da tu ima još toliko toga da se uradi. Nisam osećala da je misao kompletna i razvijena – tu je više bila fora kupovati imidž nego odeću – dakle, sve je bilo u tome da se kreira garderoba i to je bio moj izazov. Bilo je sjajno!

Marc je vrlo pažljiv kada je reč o detaljima i istoriji. Počeo bi sa nečim veoma stvarnim i podigao bi ga na potpuno novi nivo, bio je tako inspirativan. Najveća stvar koju sam naučila od njega bila je da stvorim celu sliku, ne samo siluetu i da budem uključena u sve od pravljenja torbi i cipela, do biranja fotografa koji će raditi kampanju. Bila sam uz njega na svakom koraku tog puta i učila o procesu. A resursi kuće Louis Vuitton nisu bili s ovoga sveta, bili smo u stanju da stvaramo svoje sopstvene tkanine, sve što poželimo. Bio je to izuzetan osećaj. 

Više od svega, Marc je velikodušan. Dao mi je dosta prostora. Prezentovala sam kolekcije po svome (cruise i pre-fall), tako da mogu da mu zahvalim što danas radim to što radim i što sam tu gde jesam. 

Sada donosim sve kreativne odluke i to je velika satisfakcija (Juile je imenovana za umetničku direktorku  Sonia Rykel u maju 2014). Toliko toga sam uradila u svojoj karijeri i učila od najvećih, zato znam šta je važno – izgradila sam sjajan tim i divan atelje. To je zapanjujuća uloga i zaista sam osećala da mogu da je  obavljam. Sonia Rykel oduvek je uticala na moj rad – ona je tako talentovana žena i dalje (84-godišnja kreatorka povukla se 2009). Samo je nekoliko modnih brendova postiglo ono što je Sonia Rykel, definisan stil i imidž koji traje 40 godina. Sada radim ono što je i ona sedamdesetih.

Kao i Sonia, živim u Saint-Germainu, a do kancelarije idem peške ili biciklom. Imam porodicu. Radim naporno i dizajniram za žene današnjice, pravim dostupnu garderobu u kojoj se živi i uživa, koja ženu čini srećnom i lepom. A koliko odeće zaista može učiniti da se osećate teako? Recite iskreno!

Moda je kao slušanje muzike. Imam komade koji me sećaju na period života i momente kada sam se puno zabavljala: odeća bi i trebalo da evocira važne momente. Ne kažem da je to uloga baš svakog komada, ali neki od njih to jednostavno mogu, i to su lepe emocije.

Da bi radio u ovoj industriji, moraš biti otvorenog uma. Važno je biti otvoren i videti razne stvari. Potrebno je da izaći iz kancelarije i videti umetnost, film i putovati. Treba živeti život! Ako dizajniraš za žene, moraš izaći i videti svet. U suprotnom, sve postaje previše konceptualno.

Moj lični stil? Priuštiv šik, ali sa ponekim iznenađenjem. Za mene je veoma važno da se zabavljam svojom garderobom, ali i da ona u meni u isto vreme stvori osećaj lagodnosti i snage.

Teško je imati porodicu i baviti se modom jer se sve neprestano dešava. Ovaj posao nikada ne staje. Štaviše, konstantno se ubrzava. Ponekad je najteža stvar doneti odluku o tome šta ti je prioritet, porodica ili posao. To je svakodnevno žongliranje.

Dovoljno sam srećna da radim nešto čemu sam posvećena sa strašću i što me zabavlja. Uvek treba stremiti ka tome da se radi ono što se voli.

Prevela i priredila: Jasmina Lazić