Gig of my life: 9 muzičara o koncertima koje će pamtiti zauvek!

Luke Black

Kada sam čula kako Kultur shok dolaze u Beograd da promovišu svoj novi album u Mikseru već sam videla sebe kako padam u nesvest kao tinejdžerka kad krene  pesma Zumbul, i bilo je tako... Kultur shok je bend neverovatne energije, a frontmen Đino nije biće sa ove planete! Jedva čekam da dođu sledeći put, tražiću da im budem predgrupa :)

Zoja Borovčanin, Lira Vega

Moje pamćenje nije moćno, i ovo me je samo podsetilo koliko sam sjajnih koncerata zaboravila i na koliko njih nisam bila. Ono što vadim iz arhive jeste pre svih Bob Dylan u Areni pre nekoliko godina, događaj koji mi je potvrdio šta veličine čini veličinama, a što se spoznaje samo prisustvom na mestu gde ovakav šaman dejstvuje.

Na pamet mi još pada i mini turneja sa Jamiem Liddellom dok je promovisao svoj album Multiply – Ljubljana, Zagreb, Beograd... Imala sam sreću da budem njegov platonski grupi na ovim koncertima. Ovoj listi dodala bih Animal Collective u SKC-u pre par godina… Nisam imala specijalna očekivanja, a oduvali su me. 

Aleksandar Rogić, Šaht

Sa ekipom sam 2003. godine zapalio u Budimpeštu na Siget festival da bih konačno uživo gledao i slušao nastup legendarne thrash metal grupe Slayer. Više mojih dobrih prijatelja, koji su već imali priliku da ih vide, upozorilo me je da se pripazim jer kada oni sviraju, može lako „glava da ode“. Kada je koncert počeo, shvatio sam kako nisu preterali i da niko i ništa ne može da vas pripremi za ovako nešto: ritam sekcija bombarduje grudi, solaže seku kao žileti, a horor glas doveo me je u predvorje pakla. Činilo mi se da znojavi ludaci padaju na mene sa neba i da pokušavaju da me odvuku nazad u orbitu. Oko mene je bilo toliko dobrih riba da sam se u trenutku zapitao šta koji moj tražim u panku kada su „metalke“ definitivno najlepše žene na svetu. Sve to trajalo je sat vremena, a izgledalo je kao večnost, tako puno i moćno. Momci na stejdžu vozili su i vozili, bez pauze, pesmu za pesmom, a histerija je bila sve veća. Bilo je to, bez preterivanja, najmasovnije isterivanje đavola kome sam ikada prisustvovao. Na kraju, kada se masa razišla, primetio sam kako nekoliko ljudi leži ispred bine, potpuno nepomično. Nisam znao da li su živi ili mrtvi. Tada mi to nije ni bilo bitno. Bio sam na Slayeru i Slayer je bio u meni.

Dušan Strajnić, Stray Dogg

Koncert koji bih izdvojio od ostalih definitivno je nastup Neila Younga, u Italiji u mestu Lucca. Pre njega nastupao je Devendra Banhart. Bio sam sa najboljim prijateljima i od koncerta smo napravili road trip kroz Italiju, pa je sve to kompletiralo utisak. Putovali smo nekoliko dana, spavali u Veneciji i Bolonji da bi nas na kraju sačekao sjajni Neil Young sa Crazy Horseom, dok se iza njega vijorio njihov logo, Indijanac na konju. Konačno sam čuo jednog od svojih idola, čoveka koji je možda i ključan razlog zbog koga pravim muziku kakvu pravim, i uhvatio sam ga na jednoj od možda poslednjih turneja, kako je tada i sam rekao. 

Ognjenka Lakićević, Autopark

Morisi je toliko zadužio svet, ili barem mene i moj život, i jedini način na koji bi on (ili bilo ko drugi) mogao da me razočara jeste da se ponaša nepristojno ili ružno. Ovako, dovoljno mi je da je zdrav i radi šta želi. To što je došao u Beograd, svirao u sali udaljenoj oko 150 metara od stana u kojem sam odrasla i živela, od sobe u kojoj sam otkrivala ono što ima da mi ponudi, to je jedan čarobni bonus, neobični splet srećnih okolnosti. Morisi je spasio moje detinjstvo i odrastanje i nastavlja da brani čast ovog jednog skoro pa nevidljivog sveta, toliko nevidljivog da se nekad pitam da li zaista postoje vrednosti koje on brani ili lik lupeta gluposti. Jedan je kralj, i kralj je Morisi. Za mene najveći živi umetnik, stajao je na 15 metara od mene i ja sam malo plačuckala od veličine njegove ranjivosti i zrelosti i jer mi se vraćalo čitavo detinjstvo i odrastanje. Kad su se svetla upalila, smorila sam se jer ne koristim vodootpornu maskaru.

Ivana Smolović, On Tour

Možda zbog toga što je bilo divno leto, možda što smo u danu smislili kako je odlična ideja da potegnemo 1.500 kilometara nekim autoputem sa Korčule ili zato što sam tad, priznajem, imala heavy crush u Justina Vernona i onaj prvi ep već imao ogrebotine i, svakako, zbog divnih ljudi sa kojima sam putovala, u mom srcu ostaje Bon Iver. U Beču. Manje-više, godinu dana nakon objavljivanja genijalnog, poslednjeg albuma Bon Iver, eto me u Areni, pod vedrim nebom. Već nas je mnogo i nestrpljivo cupkamo dok se spušta veče. Izlazi bend, mali zeleni fenjeri trepere i počinje Perth… Jedna za drugom, omiljene pesme, do Blood Bank sam se probila u prve redove, do Skinny Love već ostala bez glasa. Opasno su talentovani i sve zvuči bolje nego na ploči, naravno, jer im vidimo i lica, nasmejani su, dobro se zabavljaju jer se i mi zabavljamo dobro… ili je obrnuto... Wolves za bis, i sve drugo ostaje u magli. 

Ivica Marković, Nežni Dalibor

Neil Young & Crazy Horse u Rimu 2013. godine... Četvorica preiskusnih muzičara predvođenih Youngom, koji su se sakupili na centru velike bine držeći se na okupu od početka do kraja, odašiljući harmoničnu buku koja nas je sve obuzimala. Vanvremenske numere, Neilove duge solaže i noise improvizacije na njegovom Old Blacku, jeza koja te prolazi i utisak kako rimska publika peva najbolje, kao uvežbani hor od 20.000 ljudi... Naravno, bilo je tu i svakakve interesantne trivije, scenografija kao iz nekog salona na Divljem zapadu, indijanski totem da se Neil iskulira kad roudi zakasni dve sekunde za zamenu gitare i Neilov šešir  koji odleće skroz preko bine zbog nezaobilaznog veštačkog vetra. 

Aca Seltik, Orthodox Celts

Moram da priznam da nikada nisam umeo da odgovorim na ovakva pitanja iz prostog razloga što je svaki koncert poseban na svoj način i ima ih bar stotinak koje nikada neću zaboraviti, a na stranu to što se sećam sve do jednog koncerta koji sam gledao, kao i svih koncerata Orthodox Celtsa koje sam otpevao i posle svih ovih godina. Na kraju krajeva, po kom kriterijumu bih odabrao baš jedan i to baš taj koncert? Po kvalitetu svirke? Po scenskom doživljaju? Po umetničkim kriterijumima? Po celokupnom utisku?

Kad malo bolje razmislim, možda bi u obzir došao i neki koncert koji me je potpuno razočarao? Ipak, kad se sve sabere i oduzme, onaj momenat kada sam delio binu sa Shaneom MacGowanom, legendarnim frontmenom The Pogues, na EXIT-u 2003., kada smo zajedno otpevali The Irish Rover i vreme provedeno sa njim na Beogradskom aerodromu posle toga, ne potpada ni pod kakve kriterijume. To je nešto što ne može ni da se izmeri ni da se plati. 

Tekst: Jasmina Lazić

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija