Hubert de Givenchy, jedan od poslednjih majstora visoke mode u intervju koji je dao novinarki Caroli Long pre više od osam godina, pričao je o tkanini, njegovim naslednicima i muzi - Audrey Hepbern.
Susret se desio unutar univerziteta Oxford University Union, gde se okupio veliki broj mladih dama ne bi li čuo i video jednog od najvećih kreatora iz sveta mode, šarmantnog Francuza koji je uspeo svoju porodicu, inače slavnu aristokratsku familiju da ubedi da ga ne upiše na pravne studije, već na prestižnu parisku umetničku školu École des Beaux-Arts.
Iako definitivno postoji gap u godinama između vremešnog, tada osamdesetogodišnjeg Huberta Jamesa Marcela Taffina de Givenchya, i studentkinja koje su došle da isprate intervju, evidentno je da su sve generacije nosile ili bar maštale da ponesu neku od njegovih balskih Cindarella kreacija.
Givenchy koji je živeo u eri u kojoj je moda bila "odevena" u ženstven, romantičan i vrlo elegantan kroj, nije se tokom intervjua činio čovekom koji je razočaran činjenicom da je moda napustila te okvire i prigrlila jednu čudnu estetiku, već kao cenjeni ambasador najbolje epohe u modi.
U razgovoru koji nije dugo trajao shodno godinama kreatora koji je tada već zašao u osamdesete, Givenchy se prvo izvinuo za svoj "užasan engleski" da bi zatim odgovorio na pitanje kako se postiže elegancija: "Ako je moguće, prvo morate da se rodite sa jednim osećajem za eleganciju. Ona mora da bude deo vas, morate da je osetite. Ako već ne posedujete tu urođenost ka eleganciji, onda se pridržavajte jednostavnih, basic komada."
Hubert koji je smatrao da je manje uvek više, verovao je da su najbolje odeveni ljudi oni koji se oblače u jednostavnu klasiku i koji su srećni, jer u tim trencuima, "vaša lepota dolazi do izražaja".
Francuski džentlmen koji je sopstvenu couture modnu kuću osnovao u Parizu 1952. godine, odevao je neke od najlepših žena 20. veka: Audrey Hepbern, Grace Kelly, Jackie Kennedy, Wallis Simpson i mnoge druge istaknute dame.
Susret sa Hepbern ipak bio je sudbonosan i za sva vremena...
"Kada su me pozvali da najave gospođicu Hepbern, bio sam ubeđen da u moj studio dolazi Katherine Hepburn, jer tada sam znao samo za drugu glumicu sa tim prezimenom. U trenu kada je u moj studio ušetala ta vitka dama, izjavio sam kako imam samo osam ljudi u ateljeu i da neću uspeti da osmislim za tako kratko vreme 15 do 20 modela koliko je trebalo filmskom studiju. Na taj moj odgovor, Audrey me je divnim glasom ali vrlo odlučno zamolila da vidi moje već postojeće modele iz aktuelne kolekcije. Nakon što je odabrala nekoliko, shvatio sam kakvu osobu imam kraj sebe - jednu delikatnu, vrlo gracioznu i nežnu damu koja zna šta želi i koja će s neverovatnom mirnoćom pristupiti svemu. Naša veza je bila od tada najlepše prijateljstvo na svetu, nešto nalik ljubavnoj aferi."
Tokom razgovora Hubert je nekoliko puta spomenuo glumicu koja je preminula 1993. godine uz komentar "ona je ovde, bdi nada mnom".
Na pitanja o odrastanju u porodici jednog markiza koja je posedovala nekoliko luksuznih imanja po celoj Francuskoj, Hubert je odgovorio da njega takav luksuz nikada nije posebno zanimao: "Oduvek je moj san bio da kreiram, i to ako je moguće samo haljine i haljine. Imao sam sreću da je moja majka koja je vrlo rano ostala udovica, prihvatila tu moju odluku i dopustila mi da ostvarim svoj najveći san. Sjajan je osećaj kada tkanini udahnete život, date joj pokret i boju."
Upravo ta tkanina predstavljala je najveći izazov za kreatora...
"Ima nešto neverovatno čudesno kod tkanine. Ona ima život. Zato morate da je poštujete, da je pazite i posvetite joj se maksimalno."
Nastavak razgovora vas čeka na sledećoj stranici:
