Susret se desio unutar univerziteta Oxford University Union, gde se okupio veliki broj mladih dama ne bi li čuo i video jednog od najvećih kreatora iz sveta mode, šarmantnog Francuza koji je uspeo svoju porodicu, inače slavnu aristokratsku familiju da ubedi da ga ne upiše na pravne studije, već na prestižnu parisku umetničku školu École des Beaux-Arts.
Iako definitivno postoji gap u godinama između vremešnog, tada osamdesetogodišnjeg Huberta Jamesa Marcela Taffina de Givenchya, i studentkinja koje su došle da isprate intervju, evidentno je da su sve generacije nosile ili bar maštale da ponesu neku od njegovih balskih Cindarella kreacija.
Givenchy koji je živeo u eri u kojoj je moda bila "odevena" u ženstven, romantičan i vrlo elegantan kroj, nije se tokom intervjua činio čovekom koji je razočaran činjenicom da je moda napustila te okvire i prigrlila jednu čudnu estetiku, već kao cenjeni ambasador najbolje epohe u modi.
U razgovoru koji nije dugo trajao shodno godinama kreatora koji je tada već zašao u osamdesete, Givenchy se prvo izvinuo za svoj "užasan engleski" da bi zatim odgovorio na pitanje kako se postiže elegancija: "Ako je moguće, prvo morate da se rodite sa jednim osećajem za eleganciju. Ona mora da bude deo vas, morate da je osetite. Ako već ne posedujete tu urođenost ka eleganciji, onda se pridržavajte jednostavnih, basic komada."
Hubert koji je smatrao da je manje uvek više, verovao je da su najbolje odeveni ljudi oni koji se oblače u jednostavnu klasiku i koji su srećni, jer u tim trencuima, "vaša lepota dolazi do izražaja".
Francuski džentlmen koji je sopstvenu couture modnu kuću osnovao u Parizu 1952. godine, odevao je neke od najlepših žena 20. veka: Audrey Hepbern, Grace Kelly, Jackie Kennedy, Wallis Simpson i mnoge druge istaknute dame.
Susret sa Hepbern ipak bio je sudbonosan i za sva vremena...
"Kada su me pozvali da najave gospođicu Hepbern, bio sam ubeđen da u moj studio dolazi Katherine Hepburn, jer tada sam znao samo za drugu glumicu sa tim prezimenom. U trenu kada je u moj studio ušetala ta vitka dama, izjavio sam kako imam samo osam ljudi u ateljeu i da neću uspeti da osmislim za tako kratko vreme 15 do 20 modela koliko je trebalo filmskom studiju. Na taj moj odgovor, Audrey me je divnim glasom ali vrlo odlučno zamolila da vidi moje već postojeće modele iz aktuelne kolekcije. Nakon što je odabrala nekoliko, shvatio sam kakvu osobu imam kraj sebe - jednu delikatnu, vrlo gracioznu i nežnu damu koja zna šta želi i koja će s neverovatnom mirnoćom pristupiti svemu. Naša veza je bila od tada najlepše prijateljstvo na svetu, nešto nalik ljubavnoj aferi."
Tokom razgovora Hubert je nekoliko puta spomenuo glumicu koja je preminula 1993. godine uz komentar "ona je ovde, bdi nada mnom".
Na pitanja o odrastanju u porodici jednog markiza koja je posedovala nekoliko luksuznih imanja po celoj Francuskoj, Hubert je odgovorio da njega takav luksuz nikada nije posebno zanimao: "Oduvek je moj san bio da kreiram, i to ako je moguće samo haljine i haljine. Imao sam sreću da je moja majka koja je vrlo rano ostala udovica, prihvatila tu moju odluku i dopustila mi da ostvarim svoj najveći san. Sjajan je osećaj kada tkanini udahnete život, date joj pokret i boju."
Upravo ta tkanina predstavljala je najveći izazov za kreatora...
"Ima nešto neverovatno čudesno kod tkanine. Ona ima život. Zato morate da je poštujete, da je pazite i posvetite joj se maksimalno."
Nastavak razgovora vas čeka na sledećoj stranici:
Naravno, deo intervjua morao je da prođe i u znaku čuvene crne haljine koju je Audrey ponela u filmu "Breakfast at Tiffanys".
"Ljudi misle da je mala crna haljina najlakša da se realizuje, ali zapravo je potpuno suprotno. Najteža je. Iz jednog prostog razloga, ona mora da bude jednostavna ali precizno, savršeno skrojena."
Hubert koji je smatrao da je najveći kreator na svetu Cristobal Balenciaga jer su kod njega proporcije bile čvrste, moderne i prelepe, pored Hepbern za muzu često je uzimao i Bettinu Graziani, Parižanku koja je upamćena kao prvi supermodel i žena koja je kasnije radila kao PR kod njega.
Njegove modele nosile su i Grace Kelly, Jackie Kennedy i Wallis Simpson koja je upravo njegov crni kaput ponela na sahrani muža, vojvode od Vindzora.
Givenchy je takođe bio jedan od prvih koji je sopstveni brend prodao nekoj velikoj grupaciji. Bilo je to 1988. godine kada je njegova prestižna kuća postala deo LVMH-a. Na pitanje šta misli o modelima koji danas izlaze sa etiketom njegovog imena, kreator dosta rezervisano odgovara: Znate kako. Kada prodate svoj brend i više niste glavni um iza njegovih kreacija, teško je biti iskren i objektivan. Bolje je da ne pratite i da nemate nikakvo mišljenje, jer šta god rekli ti naslednici shvatiće kao kritiku. Ovako je bolje ostati neutralan i okrenuti se nekim drugim stvarima.
Ipak, u nastavku razgovora novinarka je stekla utisak da je dizajner ogorčen dosta i da ne razume današnju modu, kao i da smatra kako više nema onog glamura na Kanskom festivalu i u Holivudu, onog koji je krasio Carole Lombard, Avu Gardner, Judy Garland i ostale "srebrne sirene" sedme umetnosti.
"Kolekcije su danas samo magnet za kupovinu torbi i cipela. Dizajneri kreiraju van realnih okvira, neku ludu, nemoguću modu umesto da misle na žene i njihove potrebe."
Kasnije je ublažio ton, ne želeći očito da upadne u kliše previše ogorčenog genija koji ne razume nove generacije.
"Svaka epoha je drugačija, i to je ono što svi mi moramo da prihvatimo. C'est la vie. Srećom ja sam živeo u stvarno renesansnom vremenu okružen prelepom tkaninom, divnim ljudima i iz tog perioda imam divne uspomene.
Priredila: Ana Dodig
Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/
