Kada je tog, 10. decembra 1961. godine, Ivo Andrić ušetao u svečanu salu Švedske kraljevske akademije, u kojoj će mu kralj Gustav VI uručiti Nobelovu nagradu za književnost, zasvirala je sevdalinka "Kad ja pođoh na Bembašu".  piše Stil. 

Velikan od pera nije bio sam. Pod ruku ga je, u raskošnoj plavoj haljini, sa crnom mašnom na kosi, držala Milica Babić. U to vreme njihov bračni staž je brojao tri godine, ali se ljubavni merio decenijama, čak dve.

Nobelovac više nije krio da je Milica zapravo "Jelena, žena koje nema", ona o kojoj je pisao dok su se tajno voleli, a ostali mogli samo da naslute ko ga je inspirisao na takve redove. Sada su svi znali da je ona njegova Lepa, kako joj je govorio.

I da se u pismima koja joj piše, potpisuje sa "tvoj Mandarin, koji te nežno grli". Imala je Milica svoju priču i nezavisno od Andrića. Istorija je pamti kao prvu srpsku školovanu kostimografkinju, a njene kreacije su upotpunile sijaset velikih pozorišnih komada.

Milica Babić je rođena 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu, u domu imućnog trgovca Stevana i majke Zorke.

Kako je od malena volela da crta, a drugi u tome prepoznavali talenat, otac ju je posle završene male mature poslao u Beč. Pet godina se usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, a potom se specijalizovala za pozorišni i modni kostim.

Foto: Wikipedia

Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije, navodi da je Milica 1931. stigla u Beograd, gde je postavljena za slikara kostima, odnosno kostimografa Narodnog pozorišta.

Vidno je napredovala radeći sa pozorišnim slikarima Jovanom Bijelićem, Stanislavom Beložanskim, ruskim emigrantima Vladimirom Zagorodnjakom i Vladimirom Žedrinskim, posle čega je postavljena za prvog predavača na predmetu Istorija kostima i perike, u tek osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta", kaže Zorica. 

Negde u to vreme se udala za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca, sekretara Centralnog presbiroa, sa kojim se 1939. preselila u Berlin, kada je on postavljen za atašea za štampu. Milica nije mogla da bude samo nečiji "pratilac", žena bez profesije, pa je u Nemačkoj radila kao modni dopisnik Politike.

Na drugoj strani pročitajte nastavak: 

PageBreak

Drugi svetski rat je bio mučan za Nenada, jer je dobar deo proveo u logoru Dahau. A kada je zemlja bila oslobođena, pozorišni život u Beogradu je počeo da bukti. Otvorio se prostor za Miličin talenat. Ali, kako u opštoj nemaštini napraviti kostim? Od čega? Jedino od želje, mašte i kreativnosti.

"Za prvu posleratnu operu 'Evgenije Onjegin', Milica je iskoristila džakove. Poslužila se i padobranskom svilom da bi iskrojila kostime za delo 'Knez Igor' ", kaže istoričarka, dodajući da je Milica pažljivo radila i na izradi onih za operu 'Knez od Zete', balet 'Ohridska legenda', 'Aida', 'Faust'... 

Sarađivala je sa teatrima u Novom Sadu, Šapcu, Nišu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Banjaluci, Ljubljani, Dubrovniku... Ime ove talentovane i markantne žene se nalazilo na gotovo svakom "zvučnijem" pozorišnom plakatu. Tri decenije rada u Narodnom pozorištu zaokružila je sa oko trista premijera, a poslednju kostimografiju uradila je 1961. za operu 'Kockar' Sergeja Prokofjeva.

Dok je gradila karijeru, lepa Milica, kako su o njoj govorili, bila je Nenadova supruga. I tako je bilo do njegove smrti, 1957. godine. Za sve to vreme, Milica je bila Andrićeva inspiracija i ljubav. Pisao je da drugi čitaju: "Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!" Nije prestao. 

"Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav", navodi Zorica. Autor knjige "Jelena u životu i delu I. Andrića", Dragoljub Vlatković piše da je to od samog početka velika i prava grešna ljubav i citira zapis našeg nobelovca: "Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima".

A Milica se, navodi Zorica, posle Nenadove smrti požalila prijateljici Heleni Jovanović da više ne može da bude sama. I nije bila. U opštini Stari grad, 27. decembra 1958, pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo, venčali su se Milica i Ivo. Veo tajne je skinut sa njihove priče. Narednu deceniju voleli su se sasvim javno, nadoknađujući trenutke u kojima im je to bilo uskraćeno.

Odmarali su u domu u Herceg Novom, kada je 24. marta 1968. godine Milica imala srčani napad i umrla. Prva naša školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg jedinog nobelovca, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Tamo će sedam godina kasnije biti položena urna Ive Andrića.

Izvor: Stil

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/