Čini se da superjunaci nikad nisu bili potrebniji planeti nego danas jer, neko mora ponovo da nas nauči da volimo sebe i život. Evo ih među nama - ovi ljudi svakodnevno svojim delima, čak i bez našeg znanja, čine svet boljim mestom.
Nikola Puzigaća
On dizajnira vizuelne identitete, umetnost, punk, probleme, kosmos, a odnedavno i majice. Duhovito preispituje sve trenutne i popularne vrednosti jezikom 2.0. To se dopalo nekim ljudima pa su počeli da nose t-shirts sa njegovim grafikama.
Nekim drugima svidelo se više pa su ga postavili za art direktora advertajzing agencije McCann. Nekim trećima ipak se dopalo najviše jer su na sebi istetovirali njegove poruke. Radi na ostvarivanju svojih želja bez obzira na okolnosti, novac i očekivanja, smatrajući da je najlepša stvar koju možemo podariti svetu - najbolja verzija sebe. Sve ostalo je bonus. Na pitanje ko je heroj imenom i prezimenom, odgovara: „Milica Mandić, tu je negde.“
Milica Mandić
Sudije sa Olimpijskih igara 2012. i Svetskog prvenstva 2016. godine nisu imale izbora nego da joj dodele zlatnu medalju. Uzor je mnogim mladim ljudima i dokazuje kako uz rad, odricanje i ljubav prema sportu može da se uspe i u granama koje nisu mainstream.
Dva puta proglašena je za najbolju sportistkinju Srbije i studira. Kada je čovek vidi, nikada ne bi rekao da je cura kojoj bi svi gradski mangupi morali da se sklone sa puta. Borac i dama.
Lazara Marinković
Pošto je njena maksima da je život zanimljiviji kada je komplikovan, nije ni mogla drugačije nego da bude ratnica u kulturi. Preko novinarstva i dokumentarnog filma trudi se ne da dâ glas onima koji su u nepovoljnom položaju, jer ga oni već imaju, već da on ode što dalje.
Tako se njena fotoreportaža o izbegličkoj krizi našla na Al Jazeerinoj mapi priča koje su obeležile 2017. godinu, a dokumentarac na istu temu postao obavezni nastavni materijal za predmet političke geografije na Univerzitetu na Havajima. Svojim radom preispituje, a često i ruši ustaljene rodne i klasne norme. Ona ne sanja o revoluciji, već u njoj učestvuje.
Dragan Kujundžić
Kada bi neko u svoj fotografski CV upisao 30 godina dug staž i imena Tanjug, RTS i Reuters tu bi stao i sa punim pravom smatrao da je dostigao vrhunac svoje karijere. Taj neko ne bi se svakodnevno bavio fotografskim projektima i izložbama sa marginalnim i ugroženim grupama u cilju njihove inkluzije.
Ne bi ga mnogo doticali mladi Romi iz Svratišta, transrodni i ljudi sa hendikepom, autizmom, ne bi sakupljao đubre po ulici koje bacaju prolaznici, ne bi ga nervirala parkirana vozila na oborenim ivičnjacima za dečja ili invaidska kolica. Ali, ta osoba nije on. On je Dragan Kujundžić. Sasvim običan čovek koji radi sasvim obične stvari sa plemenitim namerama i posledicama i to zato što „nema druga posla“ ili jednostavno rečeno - ne ume drugačije. Slab je na čokoladu i kobasice.
Tekst: Duška Jovanić i Branislava Kostić
