Carolina Herrera o belim košuljama, Diane Vreeland o eri osamdesetih

Ova globtroterka, najbolje odevena Venecuelanka koja je inspirisala umetnike poput Andy Warhola i Roberta Mapplethorpea ipak je mnogo više od još samo jedne simaptične i drage žene. Carolina je dama čiju modu obožavaju milioni, žena koju je ohrabrila urednica Vogue, Diane Vreeland, još 1981. godine da debituje sa glamuroznom kolekcijom i osvoji modne kritičare i urednike.

Jedan od vaših zaštitnih znakova su naglašena ramena. Ipak ta silueta nikada nije bila smatrana ženstvenom već vrlo grubom.

Uvek sam mislila kako će šira ramena, učiniti struk užim i manjim nego što jeste u obimu.

Vaš drag i blizak prijatelj bio je slavni fotograf Robert Mapplethorpe. Čega se najviše sećate iz tog prijateljstva?

U aprilu 1989. godine, mesec dana nakon njegove smrti uradila sam seriju moto jakni u njegovu čast, sašivenih od pliša sa zlatnim nitnama, jer ga takvog pamtim - u jakni. Sreli smo se na Zlatnom balu lorda Glenconnera, Colina Tennanta na privatnom ostrvo Mistik, u Karipskom moru, još 1976. Doputovali smo zajedno sa Barbadosa i Robert je već tada izrazio želju da me fotografiše. Ja sam ga ipak zamolila da me ne slika, jer smo na odmoru, i da želim da se zabavimo. Ali Robert je bio uporan i vrlo ubedljiv, rekao mi je: Ja sam mnogo poznat fotograf, posle će da ti bude krivo što nemaš neku svoju sliku koju sam ja fotografisao. Tako da sam pristala, a kada smo se vratili u Njujork i dalje je hteo da me slika i da se družimo. Bilo je to jedno divno prijateljstvo.

Nekako kada se spomene vaše ime, mi se prvo setimo bele košulje. To je od starta bio nekako vaš stil, dnk.

Još od osnovne škole, volela sam da nosim bele košulje. Sećam se kako sam volela da uz školsku uniformu nosim jednu belu košulju sa "peter pan" kragnom, te sličnu na časove jahanja, časove tenisa. Uvek sam imala na sebi neku belu košulju. Ona je esencija mog stila. Nešto što mi je sigurica ali i vrlo elegantno. Šta god da obučete uz nju, bićete spremni za bilo koju priliku. Ali moje košulje moraju da budu tanke i malo svilenkaste. Mešavina pamuke i svile. U svakom slučaju, mislim da su bele košulje must, i to must mnogo veći od male crne haljine. Čine da se žene osećaju sveže i nekako čisto.

Veliki deo svakog brenda čine ambasadori. Sa kojim damama imate najbolja iskustva?

Sa Renne Zellweger. Ona prosto zna šta hoće. Nikada nije dolazila sa stilistom, uvek sama sa jasnom vizijom kreacije koja joj treba. Renne voli da se slika otpozadi pa njena haljina uvek mora da ima neki detalj s leđima, bilo da su potpuno otkrivena ili sa isprepletenim trakama, čipkom, prorezima. Ipak, mislim da slavni ljudi ne mogu da promene svet mode. To je uradila tehnologija. Bez kanala poput Instagrama, Tvitera i Facebooka ne možete da vodite brend. Međutim, te društvene mreže unele su mali haos kod žena. One više ne znaju šta vole i šta im odgovara. Izmanipulisane su trendovima koji se smenjaju na mesečnom nivou. Ali znate kako, trend čini da svi izgledaju isto, uniformiše vas. Jer ako ne posedujete tu torbu ili taj model haljine vi niste IN. To je tako besmisleno. Morate da imate sopstveni stil, svoj pečat.      

Za vaš uspeh, delom zaslužna je i velika Diana Vreeland.

Diana je bila sjajna. Žena ispred vremena koja je imala istančan ukus za modu i osećaj za talenat. Mislim da je ona najspektakularnija žena koju sam upoznala u svom životu. Imala je taj neki egzotični look, a mlad, open-mind um koji je mogao da zamisli budućnost. Volela je mlade ljude, bila neverovatno elegantna i potpuno drugačija od svih koje sam tada znala.

Vaš start se vezuje za osamdesete. Eru koju su obeležile naramenice, puf rukavi, jake boje, lokne, ogromne minđuše i vrlo napadna šminka.

Da, osamdesete su bile specifične. Sve je nekako bilo prenaglašeno, preterano. Slojevi su se nagomilali, silueta širila toliko da niste mogli da ni pretpostavite kakvu figuru imaju žene. Kada sam dizajnirala svoju prvu kolekciju, u startu sam želela da budem nežnija, ženstvenija u kroju. Na umu sam imala glamur, ali i ta famozna ramena koja treba da budu postavljena na "pravo" mesto ne bi li ceo look izgledao otmeno, prefinjeno. Mislim da sam upravo zbog tog potpuno drugačijeg pristupa modi svidela se mnogima. Odmah nakon te prve kolekcije dobila sam ugovor sa Neimanom, Saksom, Bergdorfom i Marthom (butike na Upper East Side-u u kom se odevaju najbolje odevene dame).  

Ostatak intervjua pročitajte na sledećoj stranici:

PageBreak

Pored ramena i belih košulja, vi ste neko ko je poznat i po velikoj upotrebi jarkih boja u svojim kolekcijama.

Znate kako, moda i boje idu jedno sa drugim, one su nerazdvojne. Mislim da bi svaki dizajner morao da koristi boje. Kao što eksperimentišu sa krojevima, printovima i materijalima, i sa bojama bi morali. Ja koja boje i ne nosim toliko, smatram da su one esencija u modnom svetu. Takođe, znam da se ljudi osećaju moćno kada nose boje. Kada uđete u neku baštu, shvatite koliko tu ima boja i kako one sve zajedno funkcionišu sjajno. Pa zašto ne bi mogle da funkcionišu i u modi? 

Koja još dama vas je impresionirala do sada pored Diane Vreeland?

Definitivno Jackie O. Ona nije samo bila neko ko je ostavio veliki utisak na mene, već i dama koja je jedina pored Vreelandove verovala u moju modu i uspeh. Jackie je takođe bila moj veran kupac, nosila je dosta CH modela tokom svojih poslednjih dvanaest godina života. Upoznala nas je Jayne Wrightsman, njena dobra prijateljica a moja redovna mušterija u to vreme. Bivša prva dama Amerike je bila modna ikona, ali je takođe bila vrlo obrazovana, žena sa fantastičnim umom i sposobnošću da vas zadivi.

A od modela?

Divna Dianne de Witt. Bila je moj omiljeni model, jer je umela u venčanici da izgleda romantično, nekako prefinjeno i aristokratski. 

Koju venčanicu sa vašim potpisom smatrate najdražom?

Onu koju je nosila Caroline Kennedy. To je dogovorila Jackie, ali kasnije se nije uopšte mešala, rekla je da je to između mene i njene ćerke. Čak nije htela ni da vidi haljinu pre venčanja. Smatrala je da majke mladi ne smeju da se mešaju u izbor venčanice. Caroline i ja smo se vrlo lako dogovorile, i ona je kasnije bile presrećna u kreaciji koja je imala izvezene sitne latice cveća i gornjem delu i na velu. Mnogi smatraju da sam upravo zbog nje i pokrenula bridal liniju. Ali ne! Od kada sam krenula sa modom želela sam da pokrenem usput i bridal kolekciju.  Obožavam venčanice i čvrsto verujem u brak.

Bele košulje, dramatične puf suknje, boje ali i grafički print baza je vaših kolekcija.

Shvatila sam to još odavno da ništa ne ostaje u pamćenju tako snažno i dugo, od haljine u grafičkom printu - bilo da je u pitanju prugast dezen, pop-art ili neka druga grafička (modna) priča. Sećam se kada sam radila prugaste haljine za sestre Williams kako su svi želeli da im osmislim takvu istu haljinu, koja je u biti bila vrlo jednostavna na bretele i do poda, sa velikim prugama. S druge strane suknje obožavam jer uz bluzu, majicu, bodi mogu da izgledaju senzacionalno.

Iako je kreativni direktor brenda Wes Gordon, vaša kuća odavno je u rukama porodice, a vi važite za nekog ko neguje taj duh srećne familije koja se međusobno potpomaže i inspiriše.

Srećna sam jer imam veliku porodicu - četiri ćerke, 12 unuka, šest praunučića, muža i pse. Verujem da žena može da ima  porodicu i uspešan posao. Ja sam živi dokaz za to. Mislim da je bitna disciplina, ali mi žene smo prirodne multitaksing osobe. 

Šta dalje?

Za 37 godina karijere mislim da sam sasvim dobro vodila svoj brend. Ponosna sam što mogu da ga prepustim kreativnom umeću Wesa Gordona, za koga verujem da će nastaviti istim putem kojim sam i ja išla - prema glamuroznoj i ženstvenoj modi. On je tako divan, ima neki elegantan um i oko za detalje. Radio je sa mnom, učio me i presrećna sam što sam donela odluku da me upravo on nasledi. Ubeđena sam da će uraditi ono što sam i ja uradila: on će biti ta evolucija u modi, a ne revolucija. 

Priredila: Ana Dodig