Mladi srpski umetnici koji inspirišu: Željko Rakovac

Završio je sociologiju, a vajarstvom počeo da se bavi iz dosade i neke vrste nezadovoljstva.

Njegov rad je čudna mešavina vajanja i grnčarstva, a svakom komadu posvećuje posebnu pažnju jer nijedan ne sme biti sličan drugome.

Kada se javila ideja o umetnosti?

Vajarstvom se bavim od rane mladosti. Bio sam jedan od onih klinaca koji ne priča mnogo, već po ceo dan stvara svoj imaginarni svet. Nije se mnogo toga promenilo ni u međuvremenu. Uspeo sam da diplomiram na sociologiji, da se bavim analizom medija nakon studija, ali generalno nisam bio zadovoljan svojim poslom i životom, pa sam rešio da lek pronađem u ljubavi iz mladosti.

Kako bi opisao svoj rad?

Moje stvaralaštvo ne poznaje nikakve barijere i ograničenja, već se zasniva na eksperimentu. U svakom predmetu tražim izazov i želju da napravim nešto novo, te pokušavam da kombinujem različite tehnike i materijale. Tu se prepliću vajarstvo i grnčarstvo, umetnička i  široka upotrebna funkcija: od tanjira i šolja, preko lula i lampi pa sve do uličnih instalacija. To nisu prazne forme, već im želim utisnuti određenu sadržinu. U njima se stapaju različiti narativi, meša se nezadovoljstvo i rezignacija sadašnjim društvom, delovi snova i uticaji drugih stvaralaca.

Postoji li trenutak koji posebno pamtiš?

Svaki dan je borba i svaki dan se prave male pobede. Ako napravim nešto što i mene iznenadi - to je pobeda. Ako uspevam da radim ono što volim - i to je pobeda. Ako se ljudima svidi to što radim - i to je neki vid uspeha. Krupne reči i bitni trenuci obmanjuju, zadovoljstvo bi trebalo tražiti u „sitnim“ stvarima.

Koliko je teško upasti u oči javnog mnjenja?

Ume biti teško, posebno ako se ne shvata kontekst. Nalazimo se u vremenu hiperprodukcije koje je praćeno relativno niskim standardom. U takvoj klimi najbolje uspeva jeftina kineska roba. Mogućnost da doprem do „širih narodnih masa“ sužena je jer nikako ne mogu biti konkurentan šolji čija je cena 150 dinara. No, da budem iskren, ni ne znam da li mi to treba, jer takvi objekti ne nose nikakvu umetničku vrednost. Odgovor tražim u pravljenju nekonvencionalnih i nekomercijalnih predmeta koji će naći svoju specifičnu publiku. U digitalnom dobu najlakše je doći do njih uz pomoć društvenih mreža. Naravno da one imaju štetne efekte, da podrazumevaju vreme provedeno na njima, ali to je trenutno najjeftiniji i najefikasniji oblik reklame. Važno je biti strpljiv i istrajan, jer veća prepoznatljivost neće doći preko noći. 

Šta za tebe znači pojam umetnik?

Umetnik bi trebalo da stalno preispituje stvarnost, da joj kritički pristupa i pronalazi nove obrasce, forme i sadržine. U tom smislu, on je u stalnom sukobu sa većinom i dominantnim mišljenjem koje, uljuljkano u svojoj gluposti, ima težnju da stvarnost banalizuje. Umetnik mora da iznenađuje, da trza iz uštogljenosti, kolotečine, pa čak i da provocira. Njegova obaveza, ako hoćete i dužnost jeste da menja stvarnost u kojoj živimo i da je čini boljom.

Šta je tvoj vetar u leđa?

Stalna želja da prevazilazim sebe, da se ne usidrim u komforu, poznatim formama i sadržajima, već da sam uvek u pomalo nelagodnoj situaciji, na nepoznatom terenu. Tako se valjda razvijam - i kao čovek i kao umetnik.

A snovi?

Moji snovi su lucidni i bizarni, nekada puni užasa, nekada crnog humora, a ponekad samo beskrajno apsurdni. Većinu njih ugrađujem u svoje predmete i njima se ponajviše bavim tokom dana.

Postoji li nešto što nikome nisi rekao?

Budim se noću i jedem slatkiše. Eto, sada sam priznao.

Razgovarala: Teodora Bogdanović