U celosti vam prenosimo jedan od njegovih poslednjih intervjua koje je dao za Elle magazin krajem prošle godine.
Berlin. 16.30. Spremam se za intervju sa jednom od najvećih živih legendi fotografije. Treba da sednem oči u oči sa čovekom koji je estetski napravio dekadu devedesetih, termin supermodela, vodio karijere Naomi, Cindy, Linde, Claudije sve do Olimpa. Profesionalni put Petera Lindbergha koji je rođen 1944. u Lešnu u Poljskoj, počeo je sedamdesetih godina u Nemačkoj kada je izložio svoje radove u Berlinskoj akademiji umetnosti. Odatle je krenuo u Pariz, gde je počela njegova foto-karijera. U genijalnim crno-belim kadrovima dominirali su vrlo realistično prikazani modeli koji su se isticali u odnosu na garderobu koju nose i sredinu u kojoj se nalaze. Stvorio je lični pečat, specijalizovao se da izvuče pravi karakter osobe ili osećaj trenutka. Nisu bez razloga pred njega stali Nicole Kidman, Angelina Jolie, John Galliano, Helen Mirren, Wim Wenders i Robin Wright.
Stigla sam. Saopštili su mi da treba da uđem u studio u kome čuveni umetnik snima novu kampanju za Douglas, jedan od najvećih lanaca parfimerija na svetu. Studio je bio skoro prazan. Nije bilo menadžera, savetnika i izdavača. Samo on i osmeh razvučen od uva do uva dok je gledao u ekran svog telefona. Čim me je primetio, ustao je i pozvao me da sednem pored njega stvarajući izuzetno opuštenu atmosferu. Počeo je da govori svojim prepoznatljivim niskim, hrapavim glasom.
Šta vidite kada se osvrnete?
Vidim srećnog čoveka. Nisam dobio sve o čemu sam maštao. Premašio sam čak i svoje snove i sve to radio zabavljajući se, uživajući u uspehu, učeći iz grešaka i prilagođavajući se raznim promenama kojih je zaista bilo mnogo.
Fotografija je pretrpela velike promene tokom prethodnih godina. Kako ih ocenjujete?
Razlika u tome kako se radi sada i kako je bilo nekada ekstremna je. Kada sam počinjao vladala je gvozdena disciplina, svaki korak morao je da bude perfektan. Sada, sa digitalizacijom, sve se svodi na postprodukciju, obradu, photoshop. Kao da više nije potreban talenat iza objektiva. To je strašno. Moje kolege svedene su su na puko izvođenje fotografija koji govore: „Da li je to to?“ svojim asistentima koji u kompjuteru sa druge strane gledaju kadar, svetlo i senke. Po mom mišljenju, izgubila se magija setova. Ranije, svi smo zavisili od toga šta se desilo tamo, direktno i uživo. Sada, čak i stilisti, šminkeri, frizeri i asistenti više gledaju u laptopove nego u modela ispred sebe.
Kako biste opisali svoje iskustvo tokom osamdesetih i devedesetih?
To su bile dve vrlo različite dekade. U prvoj je vladao neki preporod sofisticiranosti. Onda se sve preokrenulo: modeli koji su bili popularni meni su bili dosadni. Odbio sam dosta kampanja. Kada sam otišao za Njujork, sve se promenilo. Sećam se dana kada sam opet sam odbio snimanje i predložio lokaciju koju sam hteo i fotografisao na način na koji sam ja želeo. To je bila 1988. godina. Otišao sam na plažu sa Lindom Evangelistom i Christy Turlington i uradili smo stvari na moj način. Kada sam počeo da koristim polaroide, svi su se uozbiljili u neverici i gađenju. Niko ništa nije razumeo, zato što je rezultat bio suprotan kanonima tog vremena. Šest meseci kasnije dobio sam posao za fotografisanje naslovne strane i 20 strana modne priče za čuveni modni magazin. To je bilo neverovatno. Počeo sam neprestano da radim, čak i za one koju su me odbijali u to vreme. Bio sam slobodan da stvaram!
Da li još uživate istu autonomiju?
Više nije isto. Misija fotografa je da zadovolji klijenta i njegov interes.
Zašto smatrate crno-belu fotografiju savršenom?
Mnogo je volim. Ali, to ne znači da su sve fotografije bolje u tim tonovima. Kada je reč o velikom projektu, boje daju život. Ipak, istina je da u crno-beloj fotografiji postoji nešto posebno. Nešto što ne može da se prenese na drugi način. Većinu fotografija za Douglas sam tako slikao.
Kako je bilo sarađivati sa njima?
Fantastično! To je jedna kompleksna firma. Imaju svoje parfimerije, brojne radnje širom sveta sa različitim targetima, ne govorimo samo o jednom kozmetičkom brendu. Imaće okret za 180 odsto kada je reč o imidžu, logou, iskustvu potrošača u radnjama. Bio sam impresioniran. Polaskan sam što su me učinili delom svoje revolucije. Drago mi je što sam deo tako inovativnog projekta sa mnogo potencijala. Kao da radim sa porodicom.
Jednom prilikom, model i glumica Mila Jovovich rekla je da se sa vama oseća svojom. Kako to tumačite?
Mila i ja imamo posebnu konekciju. Možda se oseća prijatnije pored mene zato što se divim njenoj lepoti bez šminke i u neobaveznoj odeći. Kada ima hemije, sve je mnogo bolje. Uvek sam smatrao kako ljudi vole da vide prirodnu stranu poznatih ličnosti, moramo da se sklonimo od klišea. Ozbiljno ili umorno lice takođe može da bude lepo.
Kakva je vaša vizija lepote?
Komplikovano je. To je nešto što mora da dođe iznutra. To je ono što moram da kažem, zar ne? (smeh). Mislim da lepota nema veze sa strukturom kostiju. Sve se gleda: kako osoba zrači, šta može da prenese, snaga njene ličnosti, bez kopiranja ikog drugog. Sa svim svojim vrlinama i manama. Nekada su nesavršenosti ono što čini ljude lepima, to odstupanje, činjenica da nije sve u harmoniji. Moramo da gledamo dalje, dublje. Možda je u mom slučaju presudno to što sam odrastao u mestu koje nema šarma, Rurskoj oblasti, industrijskoj zoni u Nemačkoj, i to u eri posle rata. To je napravilo moj ukus radikalno drugačijim, nego da sam na primer živeo u Veneciji. Umem da nađem lepe stvari i u najružnijoj nemačkoj arhitekturi. U mojoj knjizi A Diferent Vision on Fashion Photography koju je izdao Tashen, toliko je fotografija na kojima je model važan isto toliko koliko i okolina.
Radili ste sa najboljim glumicama Hollywooda svih vremena. Da li možete da podelite neku anegdotu?
Za sve ove godine, zamislite koliko bih priča mogao da ispričam, ali ću podeliti jednu koja mi je posebno draga jer je vezana za photoshop. Za knjigu Shadows on The Wall, takođe od Taschena, radio sam portrete i trudio sam se da izvučem karakter iz osobe. I na početku snimanja upozorio sam ih da će slike biti jako prirodne, sa što manje šminke. U principu, svi su se složili, ali kada su videli rezultate, pitali su: „Da li su ovo bore? Nesavršenosti?“ Mnogi su tražili male dorade u postprodukciji. Naravno, na to su svi navikli. To se dešava svim mojim kolegama. Nicole Kidman mi je rekla kako je prihvatila ceo projekat kao izazov i da se, pošto je sve gotovo, oseća sigurnijom u sebe. To je za mene dosta posebno.
Na fotografiji prirodno lice sa svim svojim manama više „hvata“ ljude. Ono koje je besprekorno, nema tu moć.
Naravno. Nemam sumnje u to.
Prilikom snimanja za Douglas kampanju postoji i sekcija making of. Da li vam smeta što ste ispred objektiva?
U svoj svojoj ružnoći! Pitali su me sa puno ljubavi, nisam mogao da odbijem.
Instagram je napravio revoluciju u načinu na koji se odnosimo prema umetnosti. Šta vam omogućava ova društvena mreža?
Fasciniran sam njenom momentalnošću, mogućnošću da stupite u kontakt da ljudima koji su na udaljenim mestima na planeti i to u sekundi. Uzbudljivo je. Koristim ga da vidim radove kolega, ali nikada ne stavljam slike koje sam radio za klijente ili svoj privatan život. To je prozor u svet, u znanje, u modu.
Ne postujete slike zato što ste stidljivi?
Ne bih rekao da sam stidljiv. Pre mislim da ljude zanima moj rad, a ne ja sam. U mojim godinama, više ne morate da impresionirate nikoga. Ljudi treba da rade šta žele, kada žele i kako žele. Ja jesam.
Prevela: Branislava Kostić
Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/
