Ovaj brend koji se od svog nepredvidljivog početka 90-ih godina neizmerno transformisao i jeste pre svega način percipiranja sveta oko nas, kao što predstavlja i nenametljive sugestije kako da tom svetu pristupamo.

Ipak, to je nešto čemu svi brendovi streme, ali se na tom putu često pogube u sijaset drugih isforsiranih modnih filozofija.

Međutim, to što Amy Smilovic nagoveštava jeste jedan od najjednostavnijih i najstarijih modnih koncepta - da su način na koji se oblačimo i živimo inherentno povezani, a da je Tibi samo jedna od mogućnosti ka putu do ostvarenja sopstvenog stilskog identiteta. 

Ko je Tibi žena? Šta joj prolazi kroz glavu kada se oblači ujutru?

Tibi žena je radoznala. Ona zna da će se, kada izgleda moderno, opušteno i snažno, tako i osećati. Ne voli da se prilagođava tuđim pravilima i percepcijama. 

Tibi je učinio nemoguće time što je već 22 godine ostao relevantan i uspešan u modnom svetu, sa dramatičnom transformacijom identiteta usput. Šta je bio najveći izazov usled ovih turbulentnih promena?

Svakodnevni izazov sa kojim se suočavamo jeste to da nastavimo da verujemo u sebe i da guramo dalje prateći intuiciju koja nam govori šta treba da radimo. Kada kompanija (a kada kažem kompanija, mislim na 95 pojedinaca koji čine Tibi) radi ono u šta veruje, retko kad postoji ispravno ili pogrešno. Sve što stvorimo je pravo, a nešto što je pravo jeste i dobro. Neviđeno je bitno prepoznati ulogu autentičnosti u svom biznisu - prilično nov koncept, verovali ili ne.

Tibi je rođen 1997. godine u Hongkongu bez vašeg ikakvog prethodnog modnog iskustva. Šta vas je podstaklo da u tom trenutku osnujete sopstveni brend? 

Oduvek sam sanjala da imam svoj biznis. Posle završenih studija želela sam da steknem iskustvo u marketingu i u sektoru za prodaju, sa umetničkom pozadinom u edukaciji. Osećala sam ogromnu strast prema odeći, kreativnosti i luksuzu. Sve to pomešalo se sa činjenicom da sam živela u Hongkongu, jednom od gradova koji je najviše okrenut preduzetništvu. Bio je idealan trenutak da započnem Tibi. 

Šta je najbitnija stvar koju ste shvatili dok se Tibi razvijao? 

Naučila sam kako moram da se okružim sjajnim ljudima ako želim da budem uspešna jer, da bi Tibi bio to što jeste, jedna osoba ne može da drži sve stvari pod kontrolom. Kada kreiraš brend, to je kao da praviš tortu, potrebni su dobri sastojci da bi se napravilo nešto što je zaista novo i neverovatno. Vrlo je ironično što sam izabrala ovaj primer s obzirom na to da sam najgori kuvar na svetu, ali ipak, to je istina. 

Brend je tokom 2010. godine doživeo ogroman preobražaj. Zašto je to bilo neophodno?

To je bio baš stresan period. Kad sam počela, imala sam jasnu viziju za Tibi, veoma mi je dobro išlo prepoznavanje novih trendova, bez obzira na to da li bi ih i sama nosila. Ranih dvehiljaditih kreirala sam novu kolekciju haljina sa printom, inspirisanu 60-im i 70-im godinama, i radnje sa kojima sam sarađivala imale su ogroman uspeh i svake sezone tražili su još. Da stvari budu gore, čak i kada je taj trend prošao, radnje su me identifikovale kao „brend koji pravi one print haljine“. Odjednom sam postala neodvojiva od trenda sa kojim se zapravo nikad nisam ni „povezala“. Nisam mogla da dopustim da te radnje određuju ko smo mi i šta ćemo da pravimo. Imali smo dobar kreativni tim. Znali smo šta želimo da nosimo i stvaramo. Rekla sam: „Ako će ovaj brend da umre, onda će to da se desi zbog nečega na šta smo ponosni i nečega što volimo. To se neće desiti zato što smo prisiljeni da pravimo stvari za koje znamo da su pogrešne.“

U to vreme su i društvene mreže postale bitan faktor. Gledali smo kako Instagram demokratizuje modu - menja način na koji se dokumentuje, arhivira, doživljava, čak i to kako se kupuje. Kako je izgledalo menjati brend u tom periodu? 

To je zaista bio najbolji period za transformaciju jer su se društvene mreže predstavile kao kanal koji možemo potpuno da kontrolišemo. Oslobađajuće je kada možeš da uokviriš dijalog u okviru koga objašnjavaš zbog čega nešto radiš. Pojedincima je dat prostor da nađu ljude čijem modnom ukusu su se divili, nije im se nametala određena grupa poznatih ličnosti i modela. Pomoću „like“ i „follow“ birali su ljude, brendove i kompanije sa kojima su mogli da se povežu. Instagram je proširio jezik mode.

Način na koji koristite Instagram veoma je zanimljiv. Lično je, praktično, smešno, pre svega autentično. Vrlo je retko da osnivač modnog brenda bude tako iskren i otvoren na društvenim mrežama kada je reč o poslu. Šta vas je inspirisalo da se opredelite za takav pristup? 

Znala sam da imam šta da kažem. Činjenica da kompanija opstaje i uspeva već toliko vremena ohrabrila me je. Očigledno nešto radimo kako treba. Dvadeset odsto mojih pratilaca uzrasta je od 18 do 24 godine, a 45 odsto njih čine oni od 25 do 34 godine. Dopada mi se i to što mi Instagram daje uvid u sve. Zanimljivo mi je što su, osim Njujorka, London, Sidnej i Melburn gradovi gde živi većina mojih pratilaca. Ljudi žele da čuju nekoga ko postoji, a ne izmišljeno „lice“ koje stoji ispred brenda. U Americi ima vrlo malo kompanija koje vode njihovi osnivači tako da ima smisla to što se moj pristup izdvaja kao autentičan. Takođe, htela sam da pronađem način da sa ljudima podelim saznanje ko čini tim mog brenda. Uvek mi je bilo nepošteno da po završetku revije preuzimam zasluge kada je vrlo očigledno da je sve što je predstavljeno zasluga čitavog tima. U tom smislu Instagram je dobra alatka jer sada svi mogu da vide šta je potrebno da bi se ceo proces odvijao i ko stoji iza tog rada.

Rekli ste da je Tibi porodični biznis, kako izgleda vaša svakodnevica?

Sigurno deluje potpuno ludo spolja. Sve je vrlo lično i znam da kod zaposlenih to izaziva veliki pritisak. Kada mi neko dođe sa lošim vestima, nisu samo oni razočarani, taj osećaj „ide“ dublje. To je veliki teret.

Kada ste redizajnirali Tibi, potpuno ste se distancirali od koncepta trendova, a danas se smatra da je sama moda postala trendless. Je li moguće da je novi trend zapravo nedostatak istih?

Mislim da to zavisi od toga kako definišete trendove. U ovom trenutku žudim za zanatstvom i ručnim radom, za neobičnošću u odeći, za više tekstura, za vitkim formama kombinovanim sa odvažnim i jakim grafičkim oblicima. Smatram da trendovi više imaju veze sa osećajem i pristupom odevanju nego sa određenim komadom kao što je npr. babydoll haljina. Jedino šta zasigurno znam jeste da je praćenje trendova koji nisu deo tvoje srži prava katastrofa i nadam se da se više nikad neću naći u toj poziciji. 

Danas se od modnih brendova očekuje da teže ka tome da budu održivi, inkluzivni, jedinstveni, inovativni i uspešni u svakom smislu te reči. Kako biti sve za svakoga?

To nije moguće, barem ne ako ste mala i samostalna kompanija. Ukoliko vrednuješ svoju nezavisnost, onda se pretpostavlja da ćete, kada se govori o prihodu, verovatno funkcionisati kao manja kompanija. Jednostavno, nemam finansijske mogućnosti koje će mi obezbediti da budem sve za svakoga. Moram da ostanem fokusirana. S obzirom na to da nam je sada u fokusu ženski i muški designer wear, mogu da osiguram korišćenje održivih materijala gde god se to može. Oduvek sam u timu imala raznolike ljude zato što i poslovno i lično verujem da ima smisla da oni koji rade kod nas budu slični ljudima koje želimo da privučemo. Sigurna sam u to da ćemo kupcima uvek predstaviti najkreativnije komade. Ali, mogu li da priuštim da svaki komad ponudim u formama i po ceni koja će svima odgovarati? Ne. Mi nismo dizajneri za masovno tržište. Biti kreativan znači stvoriti nešto što neko voli. Univerzalna je istina da ćeš, ako kreiraš nešto u šta se neko zaista zaljubi, stvoriti i dovoljno jake kontrareakcije. Svoj posao radim kako treba sve dok postoje ljudi koji nas vole, ali i oni koje nas mrze.


Koji su ti periodi u životu najznačajniji kada se govori o odeći i estetici?

Ima određenih događaja i perioda za koje sad vidim da su bili naznaka stilskog smera u mojoj budućnosti. Za prvi dan škole (kada sam imala 11 godina) imala sam spremnu teget suknju i svetloplavu mušku chino košulju sa belom kragnom. Odlično sam se osećala u tome i sećam se da sam još tad volela čiste i oštre krojeve. Dosta sam eksperimentisala, ali uvek sam se vraćala tim klasičnim komadima. Kada sam na faksu bila bez para, živela sam u vintage muškim odelima koje sam povremeno kombinovala sa „leviskama“, a kad sam dobila svoj prvi veliki posao u Njujorku, htela sam da ličim na onu Donna Karan reklamu sa ženom u teget odelu i na Gwyneth Paltrow iz filma Velika očekivanja. Budući da sam živela u Aziji, počela sam više da cenim eksperimentalni dizajn japanskih dizajnera. U to vreme (90-ih u Hongkongu) često sam nosila brend Atsuro Tamaya. U svim tim primerima spaja se klasika i modernost sa ležernim stavom, a to je moj stil i to je Tibi. Najviše mrzim osrednjost. 

Šta je novo što ste nedavno uočili u modnoj industriji?

Definitivno se ljudi više okreću razvitku sopstvenog pristupa stilu, a manje ka tome da prate pravila koja određuju serije kao što je Project Runway ili velike robne kuće. Žene sada menjaju način na koji se artikulišu kada se radi o modi i više se ne oslanjaju na reči koje im se nameću: Sexy! Bohemian! Edgy! One su mnogo komplikovanije od ovih banalnih prideva. 

Strah je nešto sa čime se svi nosimo, pogotovo s obzirom na to kakvo je trenutno stanje u svetu. Kako se vi u svom kreativnom radu nosite sa strahom?

Svesna sam toga da mi ne uspeva onda kad pustim da me obuzme strah, kada se povučem ili pokušam da se držim onog bezbednog. 

Intervju: Anja Paspalj