Njene revijske fotografije ovekovečene su u bar desetak knjiga internacionalnih izdanja, u okviru izložbenih postavki u Luvru, Musee da la mode i na MET Gala izložbi Metropoliten muzeja. Početkom 2020. izabrana je za predsednicu Udruženja manekenki Srbije i dodeljena joj je nagrada za borbu u podršci etničkih različitosti u modelingu, u društvu dobitnika kao što su Vivienne Westwood i Giorgio Armani. Ima troje dece, dugogodišnje partnerstvo i svoju skauting agenciju…
Premda bih od svoje sagovornice rado uzela spisak gde po stavkama objašnjava kako uspeva da iznese sve pomenuto, ona nam iznova stavlja do znanja da život ne funkcioniše praćenjem frigidnih planova, već osluškivanjem intuicije i srca.
Nedavno vam je dodeljena nagrada La moda veste la pace koja predstavlja priznanje za to što podržavate etničke različitosti. Pre nego što progovorimo o značaju ovog priznanja, neophodno je reći da se do ovog trenutka nije lako došlo. Počeli ste da se bavite modelingom u vreme Jugoslavije, kada je buktao rat i kada je budućnost svakog čoveka bila neizvesna. Kako ste tada uspeli da započnete karijeru u modnoj industriji?
Još kao devojčica maštala sam da nastupam na velikoj sceni pred publikom. Zadivljeno sam oponašala Madonnu, pop ikonu tog vremena, i nije dolazilo u obzir da se pomirim sa činjenicom da sam odbijena u muzičkoj školi. Za mene je bilo neprihvatljivo da neću nastupati. A kada nešto celim bićem želimo, univerzum se potrudi da nam to i ostvari, ali uglavnom na način na koji to najmanje očekujemo. Dobila sam priliku da nastupam na sceni, pod svetlima reflektora i pred publikom, samo bez glasa - postala sam fashion model. U vreme kada je Jugoslavija bila obuzeta ratom i kada su granice bile zatvorene, a putovanja nedostižna, u vreme u kome je inflacija obesmislila svaki rad i zaradu, retko ko se usuđivao da sanja. Iz srednjoškolske klupe imala sam snažnu viziju sebe na svetskoj modnoj sceni, a onda su puzzle krenule da se slažu, moji roditelji i ja prepoznali smo pouzdanu priliku kada sam preko Udruženja manekena predstavljena svetskom modnom agentu, a moja modna karijera krenula je iz Beograda preko Milana, Njujorka do Pariza, Londona i Tokija.
Da li je bilo momenata kada vam je ispunjenje snova delovalo nemoguće?
Kako da ne, iskustvo me je u ranim godinama naučilo da naši ciljevi ne zavise od spoljašnih okolnosti, već od nas samih i naše unutrašnje snage, discipline, fokusa, vere, ali i rada na sebi. Konkurencija je bila velika i činilo se nemogućim ući u krug top modela. Prve dve godine ništa značajno nisam uspevala da bukiram, ali nisam odustajala, niti dozvolila da me to obeshrabri.
Čvrsto rešena da istrajem, čekala sam svoj trenutak, ali nisam čekala skrštenih ruku, sve vreme radila sam na sebi, od usavršavanja svog fizičkog izgleda koji je za modele važan, preko uvežbavanja scenskog nastupa, do savladavanje komunikacije i načina predstavljanja u poslu i na stranom jeziku. Pored engleskog, naučila sam italijanski i francuski.
Kako ste, bez obzira na spoljašnji pritisak, ostali dosledni sebi dok ste napredovali?
Modna revija koja me je lansirala u orbitu prve ekipe svetskog modelinga bila je u Parizu za Commes des Garcons. Na toj reviji sam primećena. Već sledeće nedelje nastupala sam u Njujorku na reviji Yoghi Yamamotoa, na kojoj sam, među top modelima, bila jedino novo lice. Kada su na generalnoj probi odlučili da baš ja otvorim reviju, okrenula sam se, pogledala u niz top modela koju su strpljivo čekali svoj red za nastup i pitala koreografa: „Zašto baš ja?“ On mi je odgovorio: „Dizajner prepoznaje da na tebi njegova kreacija diše.“
Imala sam priliku da radim rame uz rame sa Naomi, Claudiom Schiffer, Lindom Evangelistom, Nadiom Aurman, Christy Turlington, Kate Moss, Karen Elson, Erin O'Connor, Adrianom Limom, Gisele Bündchen, ali znala sam da svaka od nas ima svoj način predstavljanja, nastupa i komunikacije sa publikom. Nosila sam modele modnih kuća Jean Paul Gaultier, YSL, Dior, Armani, a svaka modna revija ili snimanje bili su „predstava“ za sebe, novi zadatak kome sam pristupala osluškujući ideologiju brenda kog promovišem. Nisam se bavila konkurencijom, već samom sobom, da svakom novom zadatku priđem što bolje i kvalitetnije.
Da li ste bili svesni svog velikog uspeha u modelingu dok se sve to dešavalo?
Kažu da sam bila jedan od najuspešnijih jugoslovenskih modela, taj pečat prati me i dan-danas, a naši novinari i dalje mi pripisuju titulu modela ili me oslovljavaju sa bivša manekenka, kao da su me zaključali u glamuru 90-ih. Ja doživljavam modeling samo kao jedan deo mog životnog putešestvija, kao prvu i fenomenalnu fazu odrastanja i susreta sa ozbiljnim poslovnim odgovornostima, putovanjima, administracijom, svetom i onim što svetske metropole nude, ali i traže. Za mene je pravi uspeh u modelingu bio iskustvo vere, upornosti, rada na sebi i vizije kojom sam iz jedne male sredine osvojila veliki svet i upisala se u knjige koje beleže istoriju mode te bila deo muzejskih postavki, rame uz rame sa najboljima tog vremena. To iskustvo nema cenu i to je moj najveći uspeh.
Zatim ste odlučili da povučete crtu, i sa 24 godine prešli ste sa modelinga na menadžment. Kako kažete, to je dosta rano za kraj karijere modela. Kako ste se uverili u to da je vreme da započnete nešto novo?
Svi mi znamo kada je vreme da se nešto promeni. Takođe, znamo kada smo dostigli svoj maksimum. U modelingu sam ostvarila ono sto sam želela, a sve dalje bilo bi ponavljanje već postignutog ili ozbiljno ulaganje u lifestyle jednog sloja društva, kome sam volela da pripadam samo onoliko koliko meni prija i samo u poslu. Bila sam željna novih znanja, a menadžment mi je delovao kao odličan izazov koji prelaskom na drugu stranu profesije nameće nove odgovornosti. Moji agenti su to uvideli i ponudili mi posao model-skauta koji prepoznaje potencijal novih lica i učestvuje u njihovom razvoju. Nije bilo lako napustiti pistu i sesti u kancelariju, ali je jedino postavljanjem novih zadataka i iskušenja najbrže je sebe nadgraditi. Ulogu manekena sam prevazišla, a samim tim, nije mi nadalje nedostajala. Nastavila sam da se povremeno pojavljujem kao gostujući model, a posebno bih izdvojila prvu naslovnicu ELLE Serbia 2005. godine.
Stajling: Aleksandar Nastasijević
Šminka: Branislav Nikić
Mesto snimanja: Buddha Bar
Odeća: Mom's Pants
Sandale: What for (Fratelli e Amici)
Razgovarala: Anja Paspalj
Ostatak teksta pročitajte u aktulenom izdanu ELLE magazina koji je u prodaji do 20. avgusta.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti