Na koricama ove knjige za njega – dobro, za njegovog junaka – piše da je "egoista, kukavica, cinik, opsednut seksom – ukratko, isti kao i svi muškarci". Kao muškarac domaći običan, ulažem oštar prigovor na ovaj stereotip: nismo svi cinici. Kako god, Frédéric Beigbeder jedna je od najvećih francuskih književnih zvezda današnjice, ali i onaj pisac kojeg je dežurnim zakeralima nekako najlakše i najkomfornije da otpišu kao površnog, samoreklamerskog narcisa i snoba iz visokog društva koji gnjavi mudrovanjem o svojim razmaženim plejbojevskim avanturama i kvaziproblemima umesto da se, valjda, bavi problemom ozonske rupe i krize u Eritreji, garnirano ljutim mrgođenjem na zli neoliberalni kapitalizam.
Neki drugi frankofoni superstarovi nisu na taj način izloženi olakim i paušalnim otpisivanjima jer imaju zaštitni bedem: Michel Houellebecq je "težak i mračan", Amelie Nothomb je "uvrnuta", Le Clézio se bavi egzotičnim predelima i ljudima, a to je politički korektno. A Beigbeder, pih, uglavnom piše o sebi (pa makar se u knjigama i nazvao Oscar Dufresne), a to je uvek tako lako, zar ne? Pa, ako je lako, a vi probajte. Nevolja je u tome što su mnogi koji su pokušali morali da se suoče s poraznim otkrićem da pišući o sebi zapravo pišu – ni o čemu. Pa su tako i prolazili kod čitalaca.
Svi najvažniji Beigbederovi romani (recimo, 699 dinara, Francuski roman, Ljubav traje tri godine) dostupni su u našim prevodima. Romantični egoista je nešto drugo, ali opet savršeno begbedeovsko, čak i svojevrsni koncentrat njegovog sveta ili dobar uvod u Beigbedera. Radi se o dnevniku koji je u prvim godinama ovog veka ispisivao za jedan francuski magazin, a potom ga uobličio u knjigu, mada i tu treba biti oprezan: pisac se stalno poigrava dvosmislenošću sopstvene pozicije, a na čitaocu je da sam – ako mu je do toga uopšte stalo – proceni stepen autentičnosti opisanog, najbolje uz svest da je literarni tekst po prirodi uvek fikcija, čak i kada se bavi onim što se stvarno dogodilo, i to samom piscu. Komplikovano? Moglo bi da bude, ali Beigbeder ima dar – koji je inače ređi nego što se misli, otuda i dragoceniji – da (i) tome pristupi sa zavodljivom lakoćom, koju poneko brka s površnošću. Beigbeder je, naime, od onih tipova koji na sebe navlače masku lakrdijaša i arlekina ne bi li tako lakše i bezbolnije (po sebe i druge) govorili o svemu onome što je ozbiljno i što nam je važno: o ljubavi i seksu, slobodi i vernosti, muško-ženskim odnosima, hedonizmu i dubini, o neodoljivoj a ujedno i frustrirajućoj frivolnosti savremenog društva, napokon i o sopstvenoj poziciji muškarca koji polako zalazi u nezgodnu krizu srednjih godina (to je ono što kod muškarca nastupa odmah nakon puberteta a traje otprilike do devedeset pete-šeste godine života, ako ih slučajno dočekate) i pisca u usponu koji samoopsednuto meri stepen sopstvene poznatosti u poređenju s drugima onako kako izvesni muškići odmeravaju svoje s tuđim pišama, da bi se već u istoj rečenici narugao samom sebi i sopstvenim ego-tripovima.
Zato, između ostalog, Beigbeder i jeste pravo dete svoje epohe, ali lucidno i nadareno dete. To što nekome ostavlja dojam fićfirića jedna je od njegovih bolje postavljenih zamki ili lepkova za glupake: nastupajući u kostimu javne budale, pisac će napraviti budalom baš onog čitaoca koji ga ne bude umeo pročitati na pravi način. A možemo to reći i ovako: Beigbedera bi sigurno mnogo ozbiljnije shvatali kada bi svoje neretko veoma lucidne uvide u stanje stvari izricao nekako drugačije, "ozbiljnije" i pompeznije, ali onda on ne bi bio on, nego nekakav liferant mudroslovne kičerice, neki kočoperni galski Paulo Coelho. A kome to treba?
Ipak, pre i nakon svega, Romantični egoista je, sasvim u skladu s naslovom, knjiga o muškarcu potpuno opsednutom ženama, naravno pretežno tuđim. I kada naizgled govori i piše o nečemu drugome, Beigbederov Oscar zapravo se bavi – ženama. A takav je svaki (heteroseksualni) muškarac. Ako mislite da vaš nije, onda ne znate ništa o njemu. Kladim se da taj upravo sada prljavo i svinjski mašta o ko zna kojoj (možda o vašoj sestri ili najboljoj drugarici), ali ne bedačite se, nije to ništa strašno: neko drugi upravo mašta o vama...
Tekst: Teofil Pančić
