Sigurna sam da je pitanje koje devojke/žene u tridesetim najviše mrze, ono čuveno "šta čekaš?". Te dve reči ne zahtevaju objašnjenje. Potpuno je jasno na šta se aludira.

Meni je to pitanje na sestrinom venčanju bilo upućeno tačno 102 puta. Do tog 102. puta stidljivo sam se i zagonetno smeškala, bez odgovora, jer me je majka psihički pripremila na to, uz molbu da se ne nerviram i da ne budem gruba prema rodbini i prijateljima. E, pa posle 102. "šta čekaš?", odbrusila sam: "Avion!" i krajičkom oka pogledala u majku, koja je stajala sa strane, ponosna što je nisam poslušala.

Ne mogu da kažem da sam jedna od žena koje su odlučile da se ne ostvare u ulozi majke. Meni se to jednostavno još nije dogodilo. Dok sam još imala živaca da objašnjavam kako čekam pravi trenutak, jer ili završavam studije, ili čekam bolji posao i veću platu, ili pišem master rad, ili još nisam našla čoveka sa kojim bih želela da imam dete, dobijala sam odgovor: "Kad bi svi tako razmišljali, ljudska vrsta bi davno izumrla."

Razumem da je produžetak vrste glavna opsesija čovečanstva i da otud treba očekivati da je u svakoj ženi duboko ukorenjeno uverenje da je glavna svrha njenog postojanja da se ostvari u ulozi majke. Nije to više ni čista biologija. Nama se od malih nogu sugeriše da je to naša glavna rola. Čega smo se kao devojčice najčešće igrale? Pa majke i ćerke! Oblačile smo te ćerke od plastike ili pliša, hranile ih, uspavljivale, šetale u mini-kolicima i ljutile se kada bi nam ih mlađi brat ili sestra sakrivali po kući.

Danas je titula majke dostojna divljenja i obožavanja. A da li je ta uloga za svakoga? Da li je stvarno bezdušno priznati da, iako ste žena, ne želite da imate dete? Da li je to odraz sebičluka, nezrelosti, bezosećajnosti, ili pak demonstracija iskrenosti i priznavanja da to jednostavno nije za vas?

Ima žena koje mogu, na primer, da urade operaciju na otvorenom srcu bez problema, ali zato nikako ne umeju  da se izbore sa najobičnijom pelenom. Budimo realni, nisu svi stvoreni da budu roditelji. To zahteva strpljenje, vreme, posvećenost i pružanje bezuslovne ljubavi. Ima ljudi koji su spremni da se odreknu svega ne bi li postali roditelji, ali to ne znači da bi trebalo osuđivati one koji su odlučili suprotno. 

Kada je britanska umetnica Tracey Emin izrazila neslaganje prema načinu na koji društvo tretira žene bez dece, njene reči odjekunule su poput groma. Ova umetnica četrdesetosmogodišnjakinja priznala je da nikada nije želela dete i da nije fer da ona i žene poput nje budu proglašene za otpadnice od društva samo zato što su odlučile da ne budu majke.

"Dođe taj trenutak kada uđeš u četrdesete a još nemaš decu i svaki put kada izađeš, ta tema iskrsne. Ljudi te pitaju zašto još nemaš decu, a ja kažem ‘ne želim decu’ i onda moram da objašnjavam svoju odluku i razloge zbog kojih ih nemam. To je veoma naporno i iznuruje", nedavno je izjavila.

Biranje "nematerinstva" je osetljiva tema koja ostavlja gorak ukus u ustima, ali je ipak trend u porastu, naročito u razvijenijim kulturama širom sveta.

Sociolog dr Catherine Hakim sa London School of Economics, koja je izučavala dobrovoljno nematerinstvo, rekla je nedavno da je taj fenomen nov. "Glavni razlog je revolucija u kontracepciji, koja je ženama po prvi put u istoriji dala kontrolu nad njihovom plodnošću, a uz to i situacija jednakih šansi, što je omogućilo izbor ženama: da grade karijeru umesto da postanu majke, što je ranije bila obavezna opcija.“ Danas u Velikoj Britaniji jedna od pet žena nema dece. U Nemačkoj jedna od četiri. Čak i u društvima koja neguju ravnopravnost polova kao što su nordijske zemlje, 12–17 odsto žena izabralo je da nema decu. „Što javno mnenje otvorenije prihvata brakove bez dece, to ljudi otvorenije priznaju da je to njihova odluka, a ne sticaj okolnosti", objasnila je dr Hakim.

Međutim, čak i kad se dovoljno ohrabre da priznaju, to ne znači da će ih neko zbog iskrenosti potapšati po ramenu. Naprotiv. Iako verujemo da živimo u modernom vremenu koje nam garantuje slobodu mišljenja, govora i izbora, očigledno je da dobrovoljno nematerinstvo ne spada u poželjnu kategoriju demonstriranja istih. Štaviše, pre se da okarakterisati kao tabu.

PageBreak

Pravo na amnestiju od socijalne stigme i podozrenja izgleda imaju samo žene koje su tu odluku donele "teška srca", jer imaju zdravstvenih problema. Ipak, nazočni neće propustiti priliku da kao svelte primere navedu one koje su i u toj situaciji rizikovale ne bi li postale mame. Dakle, moguće je. 

Takođe, izgovor da se žena boji trudnoće i materinstva u našem društvu teško da će naići na razumevanje. Pre će biti okarakterisana kao nezrelost. Četrdesetdvogodišnja Tara Daynes, konsultantkinja za ljudske resurse iz Londona, nema problem da to prizna. "S vremenom sam zaključila da uopšte nemam potrebu da imam decu kao ostale žene i, da budem iskrena, osećala sam se blagosloveno zbog toga. Imam neverovatan strah od dece", priznala je Tara.

Iako je roditelji uopšte ne pritiskaju da postane majka, Tara priznaje da se njena odluka drugima čini čudnom, naročito muškarcima. "Neki su me zbog toga otkačili posle par izlazaka, ali to je njihov problem. Ima i puno žena koje misle da je ova odluka sebična, ali to su gluposti", kaže Tara.

Izgovor da još nije spremna za ulogu majke sve češće se može čuti i u našoj okolini i ima dve dobre karakteristike: mogućnost da pokušate racionalno i argumentovano da objasnite svoju odluku i da kupite vreme. Budimo iskreni, materinstvo iziskuje dosta emocionalnog i finansijskog stresa kod žene i one se više ne boje da to priznaju. Ukoliko ne veruje da može da se izbori sa tim ili da je njen partner sposoban i voljan da joj u tome pomogne, moguće je da će žena danas dobro razmisliti. Dete nije kućni ljubimac koga žarko želimo i, kad ga dobijemo i shvatimo da nismo za to ili smo prezauzeti da bismo mu se posvetili,  ostavimo ga u prihvatilištu ili poklonimo nekom drugom. Za dete kategorija prezauzetosti ne važi. Ono je svakom roditelju prioritet. Ili bi bar trebalo da bude. 

Stižemo do posebne kategorije žena – karijeristkinja. Koliko god termin pežorativno zvučao, on zapravo opisuje posvećene, vredne i odgovorne žene. Samo što su te žene odabrale da svoje vrline fokusiraju na posao umesto na materinstvo. Jedan moj urednik je pre desetak godina, kada sam sa još tri devojke stigla na praksu u list u kojem je radio, rekao: „Devojke, samo da znate, od majki dobrih novinarki nema. Čim dobijete bebu, gotovo je."Ta izjava zvuči seksistički i diskvalifikativno, ali na našem podneblju u praksi često se pokazuje kao tačna. Ne mislim, pritom, na novinarsku profesiju, već generalno gledano. 

Pomenuta Tara Dayens, međutim, ne priznaje da je manje vredna od ostalih žena samo zato što je srećnija građenjem karijere  nego idejom da postane majka. "Žene kao ja i te kako doprinose ovom društvu, dok mnoge koje samo rađaju decu predstavljaju opterećenje za nacionalnu ekonomiju. Samim tim što nemam decu, imam više vremena, snage i resursa, ne samo za sebe već i za druge, pa i za celo društvo. Radim to kroz svoj posao i kroz to što sam uključena u društvene aktivnosti i dobrotvorni rad. Nema tu ničeg sebičnog", kategorična je Tara.

I dok se svi razlozi za nemanje dece kako-tako daju oprostiti, postoji jedan na koji okolina nikada neće gledati sa odobravanjem, a sažet je u tri reči: ne volim decu.

Suočimo se s tim – ne vole svi decu. Deca znaju da prave mnogo buke,  upadaju u nevolje, flekaju sebe i druge, lome stvari i obično nisu kooperativna kada dođe vreme za spavanje. Ma koliko slatki bili, ne izazivaju kod svih istu dozu simpatije i spremnosti da stoički izdrže sve to.  

Pa ipak,  živimo u vremenu i društvu u kojima se forsiraju druge vrednosti. Nijedna žena se ne pazi i mazi više nego trudnica. Vodi se računa o tome da li je lepo jela, da li se odmorna, svi je gledaju sa suzama radosnicama u očima, obasipaju je pažnjom i odobravanjem jer radi pravu stvar – produžava vrstu. Kad se porodi i počne da doji, svi se pitamo ima li mleka (ako ima, presrećni smo, ako nema, iskreno sasećamo sa njom i divimo se što ima muža koga ne mrzi da kuva mleko u prahu na svaka tri sata). Kada ih vidimo u parku ili na nekom okupljanju, obavezno im se divimo kako sve stižu. One su heroji i sa njima obično pričamo o njihovoj deci. Ako ništa drugo, dužni smo makar da pitamo kako su, čak i na poslovnom ručku. Neke će odgovoriti kratko i držati se teme, a druge će vas narednih sat- dva voziti kroz avanture svojih mališana, hteli vi to ili ne. Iz pristojnosti često podstičete nastavak razgovora potpitanjima i priči nikad kraja. Tu su, naravno, i neizbežni foto-albumi. Ako se koleginica vratila sa odmora, budite sigurni da su šanse da odgledate svih 750 slika njene dece u pesku na plaži, na noši, kako mrljaju kašice i ostalo 70:30 i da je to prvo što ćete tog dana uraditi na poslu bez obzira kakve vas obaveze očekuju, jer deca su svetinja. Ako ste majka, ta vrsta empatije očekuje se od vas, ako niste, izostanak saradnje može se protumačiti kao da nemate srca, da ste bezdušni, sebični ili baksuz, jer koja žena ne želi i ne voli decu?

E, pa ima ih. I kakvi god da su njihovi motivi, ništa nam ne daje za pravo da ih osuđujemo ili ubeđujemo u suprotno. Hrabro je priznati to i sebi, a kamoli ostatku sveta.

Tekst: Jasmina Lazić