Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

KO POMAŽE IZBEGLICAMA U SRBIJI? Upoznajte Nikolu Kovačevića, prvog dobitnika Nansenove nagrade UNHCR-a s naših prostora

Ovih dana čitaćete da je pravnik za ljudska prava Nikola Kovačević postao prva osoba iz Srbije i Zapadnog Balkana koja je dobila Nansenovu nagradu UNHCR-a za pomoć izbeglicama, koja se dodeljuje širom sveta od 1954. Ali on je mnogo više - buntovnik, borac, revolucionar.

Nikola - unhcr Izvor: Klasja Habjan

Da li se sećaš trenutka kada si prvi put u sebi osetio ''neizdrž'' koja te inspirisala da pomogneš slabijima ili ugroženim ljudima? Je li to bilo pre ili nakon što si odabrao advokatski poziv?

Da, to se desilo kada sam na drugoj godini fakulteta posetio Okružni zatvor u Beogradu, popularni CZ, i video u kakvim uslovima drže zatvorenike, bez prozora, u pretrpanim prostorijama, zaključane 22 sata. Dok sam prolazio hodnikom, video sam samo prste ljudi koji vire kroz male mrežičaste otvore na vratima zatvorenih i zagušljivih ćelija. Osetio sam se užasno, ali mi je još više bilo krivo što je malo mojih kolega, budućih pravnika, osetilo da tretirati ljude na takav način, ma kakvi god bili, nije humano. Tada sam prvi put osetio ljutnju i potrebu da nešto uradim.

Godinu dana kasnije, počeo sam da obilazim zatvore po Srbiji i da zastupam one za koje je malo ko imao interesovanje. Drugim rečima, moja karijera počela je na mestu za koje bi svaki prosečan građanin Srbije rekao da ga ne zanima, i da ima mnogo većih problema u ovom društvu od ljudskih prava zatvorenika.

Nikola Kovačević, dobitnik regionalne Nansenove nagrade UNHCR-a za pomoć izbeglicama © UNHCR-Vladimir Živojinović Izvor: Vladimir Živojinović

Imam osećaj da je vrlo mali broj onih koji se bave tvojim poslom a koriste njegovu moć da promene određeni poredak stvari, deluju humano i svrsishodno po društvo u kojem žive. Zašto misliš da je to tako, zašto i unutar i van tvoje profesije postajemo sve manje empatični, bez težnje da svakodnevno činimo ovaj svet boljim mestom za život?

Moj neki stav je da su ljudi na ovim prostorima namučeni, socio-ekonomski ugroženi i naviknuti da ''krpe kraj sa krajem'' i preživljavaju ''od danas do sutra''. Život u kome si osuđen na svakodnevnu borbu, u sistemu koji je korumpiran, gde vlada nepotizam i gde na površinu isplivavaju mediokriteti je osuđen na nedostatak empatije i borbu za sebe, a ne za društvo.

Imam utisak da su nam svi segmenti društva stradali u takvim okolnostima, pa čak i da nam u nevladinom sektoru, koji je kada sam ja ušao bio pun aktivista i entuzijasta, manjka takvih ljudi. Sve se pretvorilo u neki tehnokratski i, kako ja to volim da kažem, ''opštinski pristup''.

U takvim okolnostima gubi se empatija, ljudi funkcionišu po principu, ''šta ja imam od toga'', a ne šta je opšti, zajednički, društveni interes. Tamo gde se izgubi empatija i taj individualni pristup prema svakoj osobi koja sa sobom nosi jednu, jedinstvenu priču, ljudi postaju brojevi, ljudske sudbine statistički prikaz ili ono što me posebno nervira - projektna aktivnost. Tako da, delim tvoj osećaj.

Život u kome si osuđen na svakodnevnu borbu, u sistemu koji je korumpiran, gde vlada nepotizam i gde na površinu isplivavaju mediokriteti je osuđen na nedostatak empatije i borbu za sebe, a ne za društvo.

Nedavno si postao prva osoba iz Srbije i Zapadnog Balkana koja je dobila Nansenovu nagradu UNHCR-a za pomoć izbeglicama, koja se dodeljuje širom sveta od 1954. godine. Koliko ti znači ova nagrada?

Znači mi mnogo, pogotovo što sam pre dve godine bio na granici da napustim ovu oblast jer sam doživeo veliko razočaranje u način na koji se stvari odvijaju među kolegama koji treba da pružaju pravnu pomoć izbeglicama i tražiocima azila. Smučio mi se pristup koji podrazumeva pomoć ljudima samo u situacijama koje su, kao što to rekoh, projektna aktivnost, i bilo mi je zabranjeno da se bavim slučajem jednog ubijenog dečaka iz Avganistana.

To nije bio prvi put da su mi vezivane ruke da delujem u slučajevima koji nisu sastavni deo redovnih aktivnosti, a kojima bi se svi kitili kasnije, kada bi se ispostavili kao uspešni. Razočarenje je nastupilo u trenutku kada sam značaj isterivanja tog slučaja na čistac izneo pred ljude koji nose titule profesora i prekaljenih boraca za ljudska prava i u odnosu na koje sam imao drugačiju sliku od one koju sam uvideo kasnije.

Pasivizacija, zamena teza, smešni izgovori i suptilno navođenje da se ne bavim time su me teško pogodili. Umesto da odustanem, pokupio sam svoje predmete uz saglasnost ljudi koje zastupam i nastavio kao ''nezavisni pravnik za ljudska prava'' – šta god da to bilo danas. Kasnije sam ''dom'' pronašao u A11 Inicijativi koja se ne bavi temom izbeglica, pa potom i u Centru za istraživanje i razvoj društva IDEAS u kome danas imam punu slobodu da radim stvari koje smatram da su značajne, uz naravno dogovor i koordinaciju.

Upravo zbog toga mi ova nagrada puno znači, i zbog toga sam beskrajno zahvalan Frančeski (Boneli, šefici Predstavništva) i Ljubimki Mitrović Bubi iz UNHCR-a što su me nominovale. Ova nagrada će mi pomoći da nikada više ne pomislim da napustim ovu oblast i ona je ništa drugo nego vetar u leđa.

Pretpostavljam da je tvoja uloga nemerljivo veća od pravne. Kako to izgleda u praksi, kakvu sve podršku pružaš ljudima koje srećeš i koliko i sam učiš/rasteš u tom procesu?

Zavisi od slučaja do slučaja. Sa mnogim dugogodišnjim klijentima imam prisan, sa nekim čak i prijateljski odnos. To su ljudi kojima se divim i koji su mi pomogli da napredujem i personalno i profesionalno. Mnogi od njih su diskretni heroji zbog kojih su se mnoge stvari u srpskom sistemu azila promenile na bolje. U prevodu, to znači da su slučajevi tih ljudi koji su teški, koji su zahtevali njihovu ličnu žrtvu, doprineli da se neki drugi ljudi ne nađu u takvoj situaciji ili da im tretman bude daleko povoljniji. To je bio i osnovni razlog zbog čega su mi ti ljudi i dali u ruke svoje slučajeve.

Poslednji primer koji ilustruje ovo što sam sada naveo je moj klijent i prijatelj Wael iz Sirije. On je danas u Švedskoj, i ima dobar život, stabilan posao i sređene lične prilike. Međutim, Waela sam upoznao nekoliko dana nakon što je izbačen iz tranzitnog zatvora u Mađarskoj u kome su se prema njemu ophodili nehumano i nakon čega su ga nezakonito proterali u Srbiju. U saradnji sa divnim ljudima, kolegama i prijateljima iz mađarskog Helsinškog odbora, pokrenuli smo pitanje odgovornosti Mađarske pred Evropskim sudom za ljudska prava. Kada je Waelov predmet došao na red da se razmatra, on je već bio miran i bezbedan u Švedskoj, a mađarska Vlada mu je, jednostavno rečeno, ponudila novac kako bi „lakše zaboravio“ nepravdu koja mu je učinjena.

Wael je to odbio sa sledećim rečima: ''Ovde se ne radi o novcu, ovde se radi o tome da to šta se dešava i šta se dešavalo ljudima u tranzitnim zatvorima je loše, i da to mora javno da se utvrdi i da se sa tim stane. Želim da ono što sam ja prošao ne bude sudbina i drugih ljudi''. E iz ovakvih situacija počinješ da shvataš suštinu ovog posla, iz njih rastem i iz njih crpim inspiraciju i elan.

Kako izlaziš na kraj sa onima koji šire mržnju prema prema ljudima različite etničke pripadnosti ili se možda plaše za sopstvenu bezbednost usled jake stereotipizacije migranata?

Uporno ponavljanje ko su izbeglice, šta je Konvencija o statusu izbeglica, kako je nastala i iz čega je nastala. Patnja, rat, milioni mrtvih i prognanih u II svetskom ratu – to je istorijska preambula međunarodnog izbegličkog prava i međunarodnog prava ljudskih prva. Srbija je bila na strani država pobednica, njeni građani su živote polagali da se zaštite vrednosti kasnije satkane u toj Konvenciji. Naši ljudi su bili izbeglice i ’90-ih. Danas su Sirijci i Avganistanci isto što su bili i Srbi, Poljaci, Francuzi i Jevreji u Drugom svetskom ratu.

Sa druge strane, danas su ekstremni, desničarski pokreti u Srbiji isto što su nekada bili pobornici Nacional-socijalističke radničke stranke, čiji je najistaknutiji član bio Adolf Hitler. Znamo svi šta je posle bilo. I to ću uporno ponavljati uvek i svuda, a kako bih pokušao da doprem do većeg broja ljudi. U našoj slavnoj i bogatoj istoriji, likovi i mrzitelji iz gore pomenutih udruženja uvek su završavali neslavno. Nadam se da će to biti slučaj i danas.

Takođe, imamo i drugu kategoriju tipičnih populista koji na suptilniji i uvijeniji način nameću anti-izbegličke narative. Tipa, ''Nemamo mi ništa protiv migranata (odbijaju da pomenu reč izbeglice, kao i svi poljski, češki, mađarski i italijanski populisti), ali mi moramo da štitimo naš narod''. Zaštita izbeglica ne isključuje zaštitu našeg naroda.

Ipak, moji omiljeni primer je vraćanje 650.000 ljudi u Srbiju zbog toga što su dobili potvrdu za azil. To je izrečeno čak i u Narodnoj skupštini. Bez da ulazim u detalje, ali ova izjava o njima govori vrlo jednostavnu stvar – oni ne znaju ništa o Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti, Zakonu o strancima, Konvenciji o statusu izbeglica, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, praksi Evropskog suda i brojnim drugim instrumentima. Oni ne znaju ništa o ljudskim pravima, niti se iz izjava može videti da im je do njih stalo, a od njih ćete često čuti kako oni planiraju da zaštite ljudska prava. Osnovna ideja ljudskih prava jeste da su ona univerzalna i da pripadaju svima.

Osnovna ideja ljudskih prava jeste da su ona univerzalna i da pripadaju svima.

Šta se krije iza borca za ljudska prava – buntovnik, humanitarac, filantrop… ili sve to zajedno. Šta je kod tebe bilo ključno?

Buntovnik sigurno, ali verovatno sve po malo. U suštini, ključni motiv leži u nečemu što sam shvatio na početku svojih studija, i kada sam odslušao svoje prvo predavanje o ljudskim pravima koje je držao veliki i neponovljivi profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević.

On je na početku, pokušavajući da na njemu svojstven način, ne pravničkim, već običnim jezikom, objasni šta su to ljudska prava. Ove reči i dan danas imam zapisane u jednoj sveščici: ''Preduslov za puno ostvarenje ideje ljudskih prava leži u kapacitetu pojedinca da uspe da se liši svih predrasuda prema drugom pojedincima''.

Ja nemam porodičnu i društvenu pozadinu koja neguje sistem vrednosti za koji se ja danas zalažem, ali ova rečenica, ili bolje rečeno, ova misao, daje odgovore na sva pitanja i na sve probleme sa kojima se danas suočavamo. Ona je za mene bila jedna od ključnih stvari zbog koje sam, neplanirano uplovio u svet ljudskih prava.

Nikola ide na sastanak sa Bilalom, tražiocem azila iz Sirije © UNHCR-Vladimir Živojinović Izvor: Vladimir Živojinović

Koja su tvoja 3 osnovna životna principa koje slediš?

  1. Nema više odustajanja. Kada imaš cilj, želju, rezultat koji želiš da ostvariš, teži ka njemu i uradi sve što je moguće da bi do njega došao i ne osvrći se na okolnosti i stavove oko tebe ako istinski veruješ u to ka čemu težiš. Nije strašno kada ne uspeš, strašno je kada odustaneš ili kada doživiš neuspeh, a nisi uradio sve što si mogao.
  2. Suoči se sa problemima koje si sam napravio, ne beži od njih, ne traži izgovore, ne prebacuj ih na druge.
  3. Ne izdaj prijatelje, ali i ne dodeljuj olako ljudima titulu ''prijatelja''.

Da li planiraš u budućnosti da se usredsrediš i na neke druge teme vezane za ljudska prava?

Spektar ljudskih prava kojima se bavim od početka svoje karijere je širi od tema koje se odnose na izbeglice i tražioce azila. Moja velika strast leži i u zaštiti ljudskih prava osoba lišenih slobode, pogotovo onih koji su žrtve zlostavljanja od strane policije, zatvorskih čuvara, ili je to zlostavljanje nastupilo kao posledica loših materijalnih uslova života ili nedostatka zdravstvene nege.

Trudim se da koliko mogu pomažem i roditeljima čija su deca oduzeta i sa kojima se trgovalo (tzv. nestale bebe). Ima i drugih tema koje me itekako interesuju, ali nisam siguran da imam vremena da im se posvetim. Možda jednog dana.

Ipak, ono što jeste novina u mojoj karijeri jeste činjenica što u poslednjih godinu dana radim dosta sa mladim ljudima koji žele da se bave ovom temom. Iz toga crpim dodatnu energiju za ovaj posao. Kada vidim Janu, Olgu i Lazara kako bespogovorno, instiktivno, mladalački naivno i pre svega strastveno rade sa izbeglicama u IDEAS-u, počinjem da se punim novom energijom. Kada im vidim vatru u očima, čujem složena i smislena pitanja koja tako mladi postavljaju, uočim prve frustracije i nesigurnosti i vidim kako ih hrabro prevazilaze, pomislim kako ova borba još uvek nije izgubljena i kako nada uvek postoji.

Za kraj nam reci – kako mi možemo da pomognemo izbeglicama i raseljenim licima u Srbiji?

Lišite se svih predrasuda i znaćete i osetićete šta treba da uradite.

Intervju: Tara Đukić

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity