ELLE INTERVJU SA JELENOM STUPLJANIN: "Gde smo, kuda idemo i šta nam se izdešavalo?"

Još od čuvene serije Lisice i lika Staše, sa kojom su je poistovećivali slučajni prolaznici, pa sve do danas kada sa vrsnom glumačkom ekipom priprema mjuzikl Žene na ivici nervnog sloma, po istoimenom filmu Pedra Almodovara, Jelena Stupljanin bila je i ostala jedna od onih čije uloge se pamte i ostavljaju neizbrisiv trag unutar naše kinematografije. Umeće da svoju razigranost, spontanost i otvorenost pretoči u neverovatne glumačke transformacije donelo joj je ne samo naklon Spike Lee i Sama Sheparda tokom života u Americi, već i priliku da sarađuje sa najboljim roditeljima regije, od Danisa Tanovića, preko Boba Jelčića, do najnovije saradnje sa Darkom Nikolićem u seriji Nemirni. Van scene na kojoj je trenutno aktuelna u čak četiri predstave - Noćna straža, Pristanak, Kao i sve slobodne djevojke i Zašto je poludeo gospodin R, Jelena je neko ko bi svo vreme ovog sveta poklonio prirodi, ali i neko ko se u otvorenim društveno značajnim istupima bori za tu istu prirodu i za slobodnomisleći svet, često aktivirajući i one najuspavanije u našem društvu.

Kad smo već kod mentalnog zdravlja, jedna od tema danas o kojoj se dosta priče jeste ta da su socijalne mreže postale „kanalizacija društva“ i mesto gde ljudi danas dele sve što su prošli, a posebno neke traumatične momente. Za neke, je to odlika narcisa kojima je potrebna publika, a za druge mogućnost da podele svoje iskustvo i budu smernica za druge, šta ti misliš o tome?

Ja to vidim kao ljudsku, maltene civilizacijsku fazu. Mislim da niko od nas ne ume da detektuje koliko i kako to može da utiče na nas. Čak sam uverena da nećemo mi, već neki novi klinci koji dolaze definisati šta od toga treba uzeti kao primer, a šta ne. Sa druge strane, ko smo mi da postavljamo bilo kakav sud o tome? Tu su valjda naučnici, psiholozi i sociolozi koji bi mogli da daju neki odgovor na sve ono što nam se dešava, ne samo na mrežama, već i u realnom životu. Mislim da kod nas fali jedna sveobuhvatna sociološka studija. Gde smo, kuda idemo i šta nam se sve izdešavalo. Nažalost, naučnici su, kao i veliki broj sličnih grupacija, marginalizovani i nije im data reč, a ako im je i data, prilično je cenzurisana. U svakom slučaju, potreban nam je kompletan skener društva, studija koja bi mogla da se pretvori u neki program koji bi išao na javnom servisu, a koji bi vodili stručnjaci jer na njima je da kažu šta je okej, a šta nije. Tako da sve je to teško definisati i oblikovati. Iz mog ugla ja na to deljenje svega i svačega gledam ipak kao na nešto dobro. Bilo da je to podeljeno iz narcističkih ili holističkih pobuda, pre će se formirati nešto iz onoga što je izašlo, nego iz onoga što nije i što je i dalje skriveno i zatvoreno.

Ostaćemo još malo u temama mentalnog zdravlja, najviše sa željom da te pitamo kada si ti postala svesna onoga što želiš i čemu u krajnjem slučaju danas težiš. Koji je to momenat bio u tvom slučaju preloman za otkrivanje onoga što ti je bitno?

Ja sam imala jednu nesreću, životnu okolnost da je moja mama za koju sam bila mnogo vezana umrla iznenada od raka na mozgu dok sam bila u Americi. Sve to se brzo desilo, imala sam tada 31 godinu i to je za mene bio priličan udarac i šok. Prvi put sam upoznala tako veliki lični gubitak, odlazak majke, i to me je praktično zaustavilo u koraku. Od tog trenutka pa nadalje, bilo mi je strašno krivo što nisam bila ovde kada se sve to desilo i počela sam da preispitujem svoje odluke i svoj tadašnji život. U tom trenutku predavala sam glumu u jednoj srednjoj školi, a imala sam angažmane i u pozorištu i nisam znala odakle bih krenula, niti šta treba da radim nadalje sa svojim životom. S obzirom na to da sam dolazila u Beograd leti na neke pauze, pronašla sam jednu psihoterapeutkinju sa kojom sam se viđala tokom tih letnjih odmora i sa kojom sam nekako uspela da krenem na put otkrivanja i smernica. Uz njenu pomoć shvatila sam koliko mi je primarna porodica bitna i koliko su me neke odluke i svi ti odlasci udaljavali od onoga što mi je važno. I onda sam shvatila - vratiću se ovde, iako to nisam planirala. Živela sam u Harlemu, družila se sa Afroamerikancima koji su me zvali Hey Blondie, gradila neki svoj put, ali sam ipak shvatila da je moje mesto ovde. A samim tim i borba za neke meni bitne stvari poput prirode i ekologije.

Veliki si aktivista i borac za ekologiju, potrebu da se svest ljudi o prirodi i zaštiti te iste prirode promeni. Stiče se ipak utisak da većina ljudi, nažalost, dosta letargično pristupa problemu koji jeste alarmantan i koji traži odlučnije i masovnije akcije.

Mene su oduvek mnogo zanimala gledanja na okolnosti u kojima svi živimo, tako sam i vaspitana da ne mogu dobro da živim, ako moj komšija ne živi dobro. Dok sam još odrastala u Zemun Polju gde smo živeli u jednoj zgradi, pre nego što smo se preselili u Blok 21, ta komuna i to deljenje i briga za nekog ko živi pored tebe dominirala je celim putem. Kada je moja mama pravila palačinke, pravila ih je za celu zgradu. To je bila naša zajednica i nešto normalno. Nama su komšije bile porodice iz Hrvatske, sa Kosova. Učili smo da su ljudi - ljudi bez obzira na nacionalnost, prezime. I baš dok sam i u Americi učestvovala u protestima Black Lives Matter, shvatila sam da se u Americi borim za prava drugih, dok se u mojoj zemlji takođe dešavaju bitni protesti i bitne borbe. Danas imam osećaj da je mnogo važno da ne propustimo ovu šansu za promenama. Nakon one strašne tragedije s početka maja, kada su deca stradala, ovo ne sme da se ispusti. Meni cilj nije politika, samo želim i hoću da imam svest da znam šta se dešava oko mene i da se pitam. Ta borba za slobodnu misao jednako mi je važna kao i borba za prirodu. Vreme je da shvatimo kako će klima biti sve gora i gora i kako parama ne možemo da rešimo svoje probleme. Svedoci smo da kapitalizam nije rešenje za tropske vrućine, za poplave, za pandemiju. Priroda poništi sve to.

Dotakla si se Amerike u kojoj si provela 12 godina radeći i kao asistent i profesor glume, igrajući u američkim serijama i u teatru. Činjenica jeste da smo zemlja velikih talenata ali i malo tržište i da je želja mnogih mladih glumaca da potraže svoj karijerni put u inostranstvu. Šta misliš da je presudno kod tih ljudi da shvate pre susreta sa kastinzima, izazovima koji ih čekaju van naše regije?

Ono što preporučujem mladim ljudima koji žele da odu jeste da sebe tamo predstave na najbolji mogući način. Skromnost, na onaj patrijarhalni način koji mi generalno imamo, nije vrlina tamo. Tamo treba da prodaš sebe, svoje najjače adute, te je potrebno da naučiš kako to što „hvališ“ kod sebe nije odlika pojedinca koji je narcis i pun sebe, nego odlika čoveka koji je svestan svojih talenata. Skromnost kao ljudska i moralna osobina je lepa, ali skromnost „eto necu ja da se ističem, bolje da me drugi hvale“ loša je za naš posao. Ko će drugi da kaže kakav si ti, nego upravo ti. Moram priznati da sam ja lično zbog toga izgubila nekoliko godina. Čak i kada bi me hvalili, ja bih rekla: „Ma ne, taman posla, ja to ništa specijalno.“ Većina ljudi, nažalost, ne razume da je dovoljno reći hvala i da ne treba zbog toga da se osećaš loše ili da misliš da si zbog toga uobražen. Mi imamo istoriju koja je pomešana sa religijom, patrijarhalnošću i socijalizmom, i sve to uči nas da ne cenimo svoj rad, da ne cenimo novac koji dobijamo, da ne cenimo sebe, svoj izgled.

Stiče se utisak da si se nekako nakon povratka iz Amerike više fokusirala na pozorište, nego na film i serije. Da li je to ipak slučajnost ili baš tvoja dirigovana želja da te gledamo češće na „daskama koje život znače“ nego na malom i velikom ekranu?

Zapravo tako se namestilo. Ja lično uživam u kreaciji likova, a u stvaranju, posebno u televizijskom svetu, postoji kasting po tipu. Reditelji te svrstaju u neki tip likova, a ja sam na neki način odabrala da ne budem taj konkretni tip, već neko koga će više privući uloge koje mi dozvoljavaju da se transformišem, da budem drugačija, i zbog toga mislim da me reditelji zovu kada im je potrebna ta kameleonska transformacija. Sa druge strane, pozorište je moja ljubav. Meni je kada sam upisivala glumu bio san da budem na sceni pre nego nego na televiziji.

Kad smo kod transformacije, trenutno te gledamo u seriji Nemirni, u režiji Darka Nikolića, u kojoj igraš glavnu negativku, i generalno lik koji te je i fizički, ali i karakterno odveo u posebnu transformaciju. Kako je došlo do te saradnje i šta te je privuklo ulozi Jasne?

Dare i ja se znamo privatno dosta dugo, i svi smo se radovali kada je odlučio da krene u filmske vode jer je njegova vizuelna estetika natprosečna i to je njegov forte. Što se tiče Nemirnih, meni je Darko prvo namenio jednu sasvim drugu ulogu, ali sam ja čitajući scenario shvatila da mi više odgovara lik kojeg sada glumim, te sam zamolila Darka da ipak prođem kasting za tu ulogu i eto, nakon kastinga, izborila sam se igram Jasnu. Seriji me je privukao zaplet, ali i činjenica da su ženski likovi istaknuti. To mi je bilo zanimljivo. Takođe kada smo pročitali scenario, shvatili smo da ima dosta glumačkih stvari koje možemo da dopunimo, i sam Darko dao nam je priliku da zajedno sa scenaristkinjom Jelenom Ilić malo korigujemo scenario i još više ga prilagodimo likovima. Moj lik ima ogromnu transformaciju, i to je u velikoj meri Darkova zasluga.

Umetnost često ume da bude destruktivna, posebno ako ne umemo da kontrolišemo svet oko nas, onaj na koji izađemo nakon scene. Kako se ti „čuvaš“ da te određene uloge ne „oštete“?

Meni se to u početku često dešavalo, nisam umela, a čak nisam ni želela da sebe kontrolišem, uverena da je super da se svakoj ulozi predam u potpunosti. Čak sam imala i stav - neka, neka umrem u Njujorku u srednjim tridesetim, živela sam! Ali, to je počelo ozbiljno da utiče na moj privatni život. Imala sam izgovor da se nekako „sakrijem“ iza te umetnosti i kažem da sam zbog toga takva i takva. Onda sam odlučila da više ne želim da budem takva, već da hoću da imam vremena za nešto i van te umetnosti koja je sama po sebi iscrpljujuća, a da ne bi bila i emotivno iscrpljujuća, morala sam da radim na tome, a tu mi je takođe pomogla terapeutkinja. Jednostavno moraš da naučiš da se prepustiš, ali moraš da naučiš i da se ne pustiš previše. Možda bi danas više radila da sam se još pustila, ali sam svesno odlučila da pravim pauze i da ne jurim toliko. Procenila sam da bih u suprotnom sigurno otišla u autodestrukciju i kako je bolje da tu umetnost čuvam, a ne da je rasipam.

U čemu Jelena Stupljanin najviše uživa danas?

U prirodi. Definitivno odlazak u bilo koju vrstu prirode je moj restart, moja najbolja terapija i odmor. Povratak prirodi je za mene otkrovenje. Možda i najveće otkriće koliko je to važno. Banalan primer: šetala sam sa sestrom i doletela je neka ogromna buba, a ja sam ostala mirna. Ja koja sam se plašila i pauka! Toliko sam kroz ekologiju, čitanje, a i samu prirodu shvatila koliko mi živimo u njihovom svetu, a ne oni u našem. Znam da mi još kaskamo za tim koliko je ekologija bitna i da je to neka vrsta obrazovanja, ali čini mi se da ljudi sve više postaju svesniji da smo mi deo prirode.