ELLE INTERVJU SA MARTINOM KUZMANOVIĆ: ''Neka cveta poezija, potrebna nam je!''

Martina Kuzmanović, jedna od predvodnica savremenog lirskog stiha, svojim zbirkama Ovo telo je hotel i Van sezone, osvojila je ljubitelje poezije. U želji da saznamo šta njoj lično znači pisanje, šta je inspiriše ali i kakav je život u Varšavi gde već neko vreme živi i stvara, razgovarali smo sa njom za naše digitalno izdanje.

Pohađanje pesničke radionice kod Zvonka Karanovića, rad na rukopisu koji kasnije postaje i knjga Ovo telo je hotel, doneli su mi osećaj smisla i pripadanja jednom malom svetu. Dve godine nakon Hotela, objavljena je i knjiga Van sezone, na kojoj sam imala priliku da radim sa Markom Đorđevićem, piscem i urednikom. Osim samog pisanja, divni ljudi koje sam upoznala zahvaljujući poeziji - pesnici i pesnikinje, ljudi koje mogu da nazovem prijateljima, čitaoci i čitateljke, u velikoj meri oblikuju i produbljiju čitavo moje iskustvo, čineći ga samo još magičnijim i sveobuhvatnijim.

Koja emocija tebe najviše inspiriše, pokreće da se izraziš? Koje fragmente i slike nekako najlakše i najdraže prenosiš na papir?

Uživam u posmatranju ljudi koje poznajem i ne poznajem, u iskrenosti i neposrednosti njihovih pokreta, sitnih rituala, gestova, izgovorenih rečenica. Inspirišu me i pročitane knjige, razgovori, nova saznanja, umetnost, stare fasade, male prodavnice, pijace, sunce, more, ali takođe i samoća, kada imam priliku da zaronim u sebe i razložim iskustva - lepa i ona ne tako prijatna. Zapisujem razne opažene slike, snove i promišljanja iz nekog nagona, a kada zapise počnem da pretvaram u pesme, tada počinje da se kristališe i emocija. Pisanje mi pomaže da razumem, napravim distancu od ličnog iskustva i proširim perspektivu, možda i da zakoračim u nepoznato polje. Kroz čitav taj proces obraćam pažnju na detalje i trudim se da mi ne promaknu.

Da li bi se složila da stvarnost i ono što proživljavamo definiše sve nas, pa i dela koja stvaramo? I koliko tvoje stvarnosti ima u tvojim zbirkama i da li je ipak kao autor doziraš, da li uopšte razmišljaš o tome koliko ćeš se ogoliti pred čitaocima ili ti je samo bitno da ona izađe iz tebe? Posebno ona stvarnost koja nas možda drži u nekoj pat poziciji i blokira.

Pisanje ponekad podrazumeva praćenje toka sadašnjosti, ali i vraćanje u prošlost i ponovno proživljavanje događaja, oživljavanje sećanja, dosta promišljanja. Postoje delovi mene koje određuje stvarnost, ali i oni koji uspevaju da joj izmaknu i odlutaju daleko.

Da bih počela sa pisanjem, potrebno je da mi neka slika uhvati pažnju ili da osetim snažnu emociju koji moram da zapišem ili izbacim, u zavisnosti od njene prirode. Lično, pišem iz tačke svog iskustva i stoga osećam da moram biti iskrena prema sebi, ali takođe na svakoj pesmi radim prilično dugo, želeći da je oneobičim, povežem, pojasnim i uskladim sa konceptom. Ne doziram, ali biram reči i način na koji ću pisati o nečemu.

Čini se da danas nije tema nije više nepoetična za poetsku obradu i da poezija poslednjih godina doživljava novu popularnost, kao da joj se ljudi ponovo vraćaju. Imaš li takav utisak i kako vidiš trenutno stanje srpske pesničke scene? Pruža li ona posebno mladim pesnicima mogućnost afirmacije i prostor da podele svoju poeziju sa drugima?

Tadeuš Ruževič u svojoj pesmi Skidanje tereta kaže kako je savremena poezija borba za dah. I zaista, poezija je snažna, nežna, na neki način neophodna, sveprisutna i ima sposobnost da raslojava kako čitaoca, tako i one koji su autori.

Verujem da je pesnička scena celog regiona oduvek bila jaka i drago mi je što je sve više novih imena u svetu poezije i što postoji prostor za sve one koji je pišu, ali i za sve koji vole da čitaju poeziju. Srećna sam i što imam priliku da budem deo te zajednice koja je divna, podržavajuća, inspirativna i osvežavajuća. Često se organizuju pesničke večeri gde ljudi sličnih inklinacija mogu da čuju pesme jedni drugih i razmenjuju ideje, a postoji i veliki broj radionica poezije, gde bih ja svakako preporučila radionicu Zvonka Karanovića. Neka cveta poezija, potrebna nam je!

Kako bi svoju poeziju opisala nekome ko još uvek nije imao priliku da se susretne sa njom? Do koga misliš da bi ona mogla da dopre i zašto?

Obe knjige prožima određeni vid dualnosti. U Hotelu je to unutrašnji, lični prostor i spoljašnji - okruženje, uticaji. U drugoj knjizi, Van sezone, sam pokušala da se bavim nelinearnim tokom, kao i uzajamnosti postojanja smiraja i stalnog pokreta. Takođe, moji urednici Zvonko Karanović i Marko Đorđević su mi beskrajno pomogli da izoštrim i zaokružim svoj rad.

Mislim da svaka knjiga nađe put do svog čitaoca i kada se stvori ta nit povezanosti i prepoznavanja, makar i nakratko, to su momenti koji daju posebnu svrhu čitavom stvaralačkom procesu i neizmerno sam zahvalna svakoj osobi koja, na neki način smatra svojim moje pesme.

Kad saspeš šolju crne kafe u sebe, čijih tridesetak stranica poezije najradije čitaš ujutru? Koja zbirka priča je takođe tu na polici da uvek možeš da joj se vratiš?

U trenutku pisanja Jutarnjih rituala, čitala sam Mariju Dragnić - Treća neuništiva stvar, Mariju Dejanović - Dobrota razdvaja dan i noć i Maju Solar - A htela sam. Često se vraćam poeziji Milene Marković, En Sekston, Vislave Šimborske, Zvonka Karanovića, Tanje Stupar Trifunović, Lidije Deduš, a morala bih svakako da izdvojim i zbirke pesama Marka Đorđevića - Psi koji trče unazad, Vladana Krečkovića - Pariz Teksas, Dejana Kanazira - Ništa se ne dešava utorkom uveče, Jelene Žugić - Kako sam postala flamenko plesačica i Damira Damira - Tri senke ptice.

Zbirke kratkih priča su moja najdraža forma nakon poezije i rado bih preporučila knjige:

Pustite im laganu muziku i 33 sna - Dragana Mokan
Priče pod ekstazijem - Frederik Begbede
Vi ovde niste stranac - Adam Hazlet
Priče o Adamu -Lazar Pavlović

Kako bi volela da se tvoja pesnička putanja razvija?

Moja prva pesnička knjiga Ovo telo je hotel i druga Van sezone obrađuju potpuno drugačije tematiku, i to mi je donekle bio cilj - da probam da pišem o nečemu drugačijem, proširim perspektivu i dozvolim sebi da se menjam. Sve dok se ne pojavi koncept za treću knjigu, bez obzira da li će to biti poezija ili neka druga forma, osećam se kao da sam u međuprostoru. Najvažnije mi da nastavim da pišem, a nadam se ja ću jednog dana imati priliku da iskusim književnu rezidenciju. Bilo bi mi zanimljivo da se i desi neka saradnja koja bi uključivala ilustraciju uz pesme.

Već neko vreme živiš u Varšavi, kakvi su ti utisci o gradu i ljudima? Koliko je Varšava uticala na tvoj senzibilitet, pisanje poezije?

Skoro sam videla u metrou starijeg čoveka bele brade kako sedi na klupi, svira ukulele roze boje i zatim zapisuje nešto u sveščicu, mislim da je pokušao da napiše pesmu. Nije ušao u voz, činilo mi se da ne čeka više ništa, jednostavno je odlučio da se zaustavi na tom mestu. Zatim sam, kasnije u toku dana primetila mladiće kako na ulici prodaju Dekameron i Uliksa za 5 zlota (što je oko 120 dinara) i potom balkone sa cvećem i izloge antikvarnica. Takve stvari me inspirišu, kada dozvolim sebi da ih primetim. Varšava ima magične kutke, mada je vrlo primetna i gentrifikacija, koja je, po mom mišljenju, apsolutna suprotnost inspiraciji. Tamo me inspirišu i odlasci na izložbe, razgovori koje prisluškujem, ljubav, putovanja, ali i neke ne tako prijatne situacije, a kako živim u Poljskoj, neminovno je da će u pesmama provući neke reference na društvo, okruženje, umetnost, istoriju.

Ne bih ulazila u neke generalizacije Poljske, ali ljudi koje sam imala priliku da upoznam i zavolim poslednjih pet godina života su neverovatni i uz njih sam mnogo naučila i mnogo se smejala. Rekla bih da sam se navikla na Varšavu i da mi je ona pomogla da otkrijem nove delove sebe, a da mi Beograd svakog dana neizmerno nedostaje.