INTERVJU SA KNJIŽEVNICOM MARIJANOM ČANAK: ''Odsečeni smo od ženske snage koja i danas trpi hrišćansku demonizaciju''

Kada sam se prvi put susrela sa radom Marijane Čanak na radionici njenog inače vrlo dragog prijatelja Bojana Krivokapića, moja prva reakcija koju sam zapisala i u notes bila je: ova žena piše uvek u nekom drugom licu, drugom stilu kao neki književni kameleon. Prvo sam zavolela njene Azuleje u mom vrtu, koje su mi u isto vreme bile i komične i tužne, da bi tek kasnije pročitala odlomak iz njenog prvog romana Klara, Klarisa (izdavača Bulevar Books), koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Tu sam upoznala njenu Klaru koja se srodila sa mizoginim strahom, te umanjila sopstvenu snagu ne bi li opstala u braku, izabravši bezličnost naspram autentičnosti.

Ne svodim proces pisanja samo na sedenje za tastaturom i ukucavanje teksta, pisanje je način poimanja svih elemenata stvarnosti kao podloge za priču, izoštravanje čula da bi se neispričane verzije priča mogle naslutiti, uočiti, oblikovati. Svako od nas živi određenu priču, prostori pamte kolektivne priče, predmeti pričaju o svojim vlasnicima, zidovi o stanarima...

 Prvo se pojavila Klara kao ime, kao zvuk iza kojeg se nazire ženski lik. Ko je ta žena? Šta su njena svojstva? Koliko njena pojavnost odgovara ili odstupa od njene suštine? Šta je njena strast? Kakva je sama sa sobom, a kakva pred svetom? To su neka inicijalna pitanja koja su otvarala priču o Klari. Mogla sam da osetim njeno prisustvo, a pisanje je ujedno značilo upoznavanje Klare u svoj njenoj slojevitosti, zamišljeni dijalog s njom, otkrivanje priče koju nosi. Nije bilo svesne odluke da napišem roman, postojala je otvorena mogućnost, ali je priroda teksta u nastajanju morala da mi potvrdi ili ospori tu mogućnost. Pokazalo se da Klara od mene zahteva roman i da će to biti roman o odnosima.

Veliki deo tvog romana posvećen je flešbekovima ka detinjstvu, malo iz ugla glavne junakinje, a malo iz ugla njenog brata Klausa. Tu vidimo i odnos sa majkom, koja je vrlo autoritativna, zahtevna i deli rođenu decu na „slabe“ i „jake“. Smatraš li da detinjstvo i ponašanje odraslih kreiraju obrasce prema kojima će deca sutra živeti, ali i imati stav prema nekoj svojoj karakternoj osobini i misliš li da su odrasli svesni tog uticaja?

Svi smo obeleženi svojim prošlostima, to je životna činjenica, ali ne moramo doživotno nositi ta obeležja. Detinjstvo je samo jedan od slojeva prošlosti, u velikoj meri formira nas prenatalni period, doba kada je majka svet iz kojeg spoznajemo kakav nas život čeka. Mnogi roditelji negiraju mogućnost da se dete rađa sa iskustvima, izgrađenim karakterom, urođenim svojstvima i talentima. Mnogi nastoje da unapred zaštite dete od rizika kojima sami nisu bili dorasli. Neki bi najradije živeli umesto deteta. Drugi bi da dete proživi nešto što je njima bilo uskraćeno. Zbog svega toga nije nemoguće da se dete u sopstvenoj porodici oseća kao kruška na stablu jabuke. Klara je takvo dete. Sukob između onoga što po svojoj prirodi jeste i onoga što drugi očekuju da bude, nastavlja se i nakon detinjstva, jer odlazak iz roditeljskog doma ne podrazumeva unutrašnji preobražaj. Glas majke prerasta u glas autocenzure. Kako da ga iskoreni iz sebe? Kako da bude dosledna sebi, a da se ne otuđi od sveta? To je centralno pitanje romana.

Klara je kroz ceo roman sputana, potčinjena i čini se da samo kao Klarisa uspeva da pronađe sebe i bude ono što želi. Zašto žene i dalje treba ukrotiti ili pak naterati da „ubiju“ deo sebe da bi bile prihvaćene od društva, pa i od bližnjih. Zašto im se ne da da budu slobodne, da plešu kako žele, jer kako sama Klarisa Pinkolo Estes piše u svom delu Žene koje trče s vukovima, u srcu svake žene obitava neukrotiva snaga, ispunjena instinktima dobra, strastvenom kreativnošću i bezvremenim znanjem. Šta je loše sa tom snagom?

Ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, već zavisi od toga šta ćemo s tim da uradimo ili ne uradimo. Je li neukrotiva snaga po pravilu udružena s mudrošću? U idealizovanoj slici sveta, a možda ni tamo. Ako ne umemo upravljati snagom, može li ta snaga postati destruktivna? I te kako. Autodestruktivna? Bez sumnje. Otuda strah od snage. Snaga kojom žena može doneti život ne razlikuje se od snage kojom može uzeti život. Strah od zloupotrebe snage izjednačen je sa strahom od snage. Tome treba pridodati i činjenicu da mnogi aspekti ženskog postojanja prevazilaze logiku i mentalno poimanje: krvarenje bez umiranja, orgazam koji nije u funkciji prokreacije, klitoris koji „ne služi ničemu“ osim zadovoljstvu. Mental je sluđen svim tim, ne razume iskonske izvore snage, cenzuriše intuiciju, podsmeva se snovima. Ukratko, sklon je da negira sve što ne može kontrolisati. Prava mudrost nije pitanje intelekta, nego pitanje duše. Razvojem takozvane moderne civilizacije i hristijanizacijom društva, duša je proterana s lica Zemlje, izgubili smo dodir sa božanskom esencijom koja je u svemu što postoji, a mental je preuzeo više nadleštva nego što mu pripada, pretvarajući se u intelektualnu aroganciju. Odsečeni smo od snage, naročito od ženske snage koja i danas trpi hrišćansku demonizaciju.

Koliko ti je u gradnji lika pomogla regresoterapija, pa i tvoj završni rad Unutrašnje dete u kavezu i koliko se tokom pisanja, sem na književne, oslanjaš i na neke dodatne resurse i proživljena iskustva?

Književnost je neodvojiva od života, to su paralelni svetovi koji ne postoje jedan bez drugog. Mitologije su njihov zajednički temelj, sva ljudska iskustva, predsudbinske mogućnosti, arhetipovi, igre karaktera, zabeležene su u mitologijama, a književnost varira te mitske priče. Nekada smo toga svesni, nekada ne. Mitologija je alatka mudrosti, omogućuje nam da otkrijemo priču svog života, a samim tim i da preusmerimo njen tok, da preuzmemo odgovornost za svoj život, za uloge koje igramo, za stil sopstvene igre, umesto da živimo na autopilotu ili u nekom marionetskom sistemu. Povezuje nas sa životom, kao i sa razumevanjem tajne iza vidljivog. To je resurs na koji se oslanjam, kako u životu, tako i u pisanju.

Mogućnost da pisac od pisanja sebi danas kupi stan, kola i obezbedi se na duže staze, nešto je što su mogli da ostvare samo pisci za vreme SFRJ tiraža. Da li si ti u bilo kom trenutku mogla da „živiš od pisanja“ i kako je to izgledalo, te jesi li usput radila nešto dodatno?

Paradoksalno, pisanje je obezvređen posao i stvar luksuza. Kako pisanje književnosti ne obezbeđuje egzistenciju, izazov je dati sebi pravo na pisanje umetničkog teksta, priuštiti takav luksuz, ukrasti vreme, uskratiti odmor. Zašto to radim ako nisam plaćena? Jer bi bilo pogubno da ne pišem.

 Da zamka bude veća, često mi kažu da sam privilegovana: „Pa ti ne radiš ništa drugo, samo pišeš. Živiš od pisanja.“ Da, od novinarskog pisanja. To je stvar kompromisa, upotreba zanata, ponekad i pisanja iznuđene priče. Novinarski tekst isprovociran je nečim izvan, književni tekst pišem po unutrašnjem zahtevu. Jedno je proizvodnja teksta, drugo je interakcija sa tekstom. Ne bavim se vrednovanjem ta dva procesa, samo ukazujem na razliku. I na činjenicu da, kad me obuzme prozni tekst, jesam u frustraciji što moram da se bavim bilo čim drugim.

Ove godine u najužem izboru za NIN-ovu nagradu našla si se pored još dve dame koje su tu, isto kao ti, bile sa svojim debi romanima, a kritika je vaš trio prozvala nosiocima inovativne poetike. U kom trenutku si saznala za to da si ušla u samo finale i šta za tebe kao pisca znači naći se u top šest odabranih?

Bila sam sama u kući, telefon je zazvonio, saopštili su mi tu vest, rekla sam: „Hvala“, odložila telefon, u sledećem trenutku bila sam ubeđena da sam sve to umislila. Dok nije objavljeno u medijima. Nije da bespogovorno verujem medijima, nego je knjiga zaista bila prisutna u različitim naslovima, prikazima i člancima, istaknuta u izlozima, vidljiva na mrežama. Ne bih mogla da izmislim sve to. Drago mi je što je Klara, Klarisa doživela to iskustvo da joj NIN-ov žiri prizove publiku, umesto marketinških napora u izdavaštvu. Izdavačke kuće olako proglašavaju remek-dela, rukovodeći se zakonima prodaje, a pitanje je trenutka kada će čitaoci prestati da im veruju. Prenapadan marketing često maskira nedostatak vrednosti, po modelu „mnogo buke ni oko čega“. Uverljivije je ako knjigu preporuči neko ko od njene prodaje nema koristi. Zbog toga me je obradovala vest o finalu: kao most ka široj čitalačkoj publici i kao prilika da knjiga ima dobar život. Nije nužno da to bude isprepleteno sa životom pisca.