IMAM JEDNO PITANJE, A MOŽDA I DVA: Nova kolumna Ognjena Milanovića za ELLE

Izađoh na ulicu da istrčim, da iz sebe napetost izbacim.

Dok trčim, ispod stopala su slojevi gume, tekstila, plastike i betona. Mekoća zemlje je izvan grada. Čuo sam negde da smo zbog pokretljivosti našeg palca ovako daleko stigli. Prošli utorak video sam šimpanzu u Beogradu, držala se za rešetku i između njene i moje šake nisam video veliku razliku.

I trčim i trčim ka Zvezdarskoj šumi, ali shvatih usput da mi je ona malo daleko i zato odlučih da samo napravim krug oko Novog Groblja. Vrane i gavranovi, golubovi i vrapci, mačke i kola, izduvni gasovi i pikavci, nepoznata lica i po neko poznato. Imam osećaj kao da je za proleće kasno, a za leto rano. Misli mi se kao ping pong loptice sudaraju u glavi. Misli mi se kao suv hleb raspadaju i sive ulice ih kao golubovi napadaju. Dugi hodnici koji ne vode nikud i razgovori sa mašinama koji vode svud samo ne ka sopstvenoj duši. Ne znam šta me više guši, to što živim u svetu metala i ogledala ili što mi se san o životu u prirodi svaki dan po malo ruši.

I zato trčim i trčim, ne mnogo, ali dovoljno da se misli smire. Krug oko groblja sam završio kao ritual neki i vraćam se među žive, zadihan i za nijansu smiren.

Dve golubice se na grani maze, a iza njih se plave boje neba stapaju sa sivim kockama zgrada. Gledam te ptice skoro svaki dan, zajedno su sa nama. Još jedno lice ovog grada. I imam jedno pitanje za te ptice, a možda i dva. Da li sam ja čovek ili životinja? Da li sam ja čovek ili mašina?

I dok čekam odgovor, razgovaram sa mašinom.

Hej, čuješ li me brate? Znam da živiš na drugoj strani sveta. Hej, čuješ li me majko? Znam da živiš na drugoj strani grada. Hej, čuješ li me ljubavi? Znam da živiš na drugoj strani stana. Glas prolazi kroz ovu mašinu i priziva druge ljude, druge duše. Hej, čuješ li me svete? Znam da živiš na drugoj strani ogledala. Na drugoj strani ovog kompresovanog metala. Hej, čuješ li me zemljo? Znam da živiš na drugoj strani betona. Pričam li ja to sam sa sobom ili sa duhovima? Dišem li ja to u lažnim vrtovima dok postojim u koncentričnim krugovima i ludim kao životinje u zoo vrtovima.

Sva ova pitanja i još mnoga druga neko skuplja. Sve detalje o nama, sve što neko misli i sanja. Ta misao me malo proganja. Razlika između mene i bezdušnog algoritma je sve manja. Gledam sebi u oči i mislim da možda one nisu više ogledalo moje duše, već prazni tunel ka nečijoj reklami. Svet je postao kao neka zamka. Bore se za moju pažnju, a i ja za nečiju isto. Kao klinac sam čekao da svraka dođe po parče hleba koje sam postavio ispod kutije. Čekao i čekao da ptica upadne u moju zamku. Krio se iza prozora. Sad je moja svest ta svraka.

Lovimo se po ovoj betonskoj džungli, zar ne? To je možda izgubljeni san o prirodi, samo sad ima neki drugi oblik. Noćna mora ili uzbudljiva avantura? Imam jedno pitanje, a možda i ne.