RAZGOVARALI SMO SA JASNOM ĐURIČIĆ O KARIJERI, PORODICI I PRINCIPIMA: ''Uspeh su trenuci koji kratko traju''

Jasna Đuričić osvojila je nagradu Best European Actress 2021. Čestitam Jasna! Još kao student sedeo sam u sali i po nekoliko puta gledao tvoje predstave i divio se tom izvanrednom talentu. I danas, kada radimo zajedno, ne prestajem da se divim tvojoj umetnosti i sposobnosti da uvek nepogrešivo doneseš istinu pred gledaoce. Svi smo ponosni na tvoj uspeh!

Osetila sam veliku sreću i radost. Meni je intuicija govorila da ćemo dobiti nagrade, naravno ne i koje. Bila sam sigurana da će film dobiti, ostali oko mene nisu verovali. Bila sam mirna i govorila im: Ljudi šta vam je, mi dobijamo nagradu (smeh). Mislim da je ova nagrada, nagrada svima nama. Ona okreće lica evropske filmske industrije ka nama. Mi kao tržište nismo dovoljno iskorišćeni jer ovde ima mnogo kreativnih ljudi iz raznih disciplina.

Koliko je za tebe značajan film Aida, odnosno uloga koju si tumačila?

Ovaj film za mene je bio prilika da ja izbacim iz sebe šta osećam naspram ratova kod nas ili bilo kog rata u svetu. Velika je stvar kad umetnik ima priliku da izrazi svoj stav kroz umetnost, a ne, ne daj bože, učlanjenjem u političku partiju.

Premijera filma bila je na Venecijanskom bijenalu, ti si blistala na crvenom tepihu. Koliko uživaš u delu našeg posla koji čini slikanje, crveni tepih…?

Organizacija na Venecijanskom bijenalu zaista je fenomenalna i crveni tepih je pravo uživanje. Dizajnerke iz Kartan studija iz Sarajeva potrudile su se da divno izgledam. Važno je da uživate u onome što nosite jer se uvek vidi da li glumica uživa u tome kako izgleda. Bila sam prezadovoljna i filmom i osećala sam da sam u pravom trenutku na pravom mestu, potpuno ravnopravna sa svojim kolegama iz celog sveta.

Šta je za tebe uspeh?

Uspeh su trenuci koji vrlo kratko traju. Čitav život je borba i stvaranje, vrlo brzo sam to shvatila. Ovde smo sa nekim zadatkom, a ne da bismo uživali. Nažalost, danas se misli da su uspeh i sreća u materijalnim stvarima, velikim kućama, bazenima i enormnim količinama novca.

Okružena si umetnicima, tvoje ćerka Una završila je scenski dizajn i trenutno živi i radi u Berlinu, a tvoj partner je jedan od naših najvećih glumaca Boris Isaković. Ko je od njih dvoje stroži kritičar?

Mogu da kažem da imam sreće i sa te strane, mi smo jedno drugom velika podrška. To ne mora uvek da se kaže, to osećam. Ono što mi je veoma drago što smo opet, sa druge strane, sve troje uspeli da sačuvamo sebe i svoju individualnost.

U čemu se razlikujete ti i Boris kao glumci?

Boris je sistematičniji, analitičniji. On ne propušta stvari kroz sebe dok ih nije potpuno razumeo, a ja imam vrlo često obrnuti put da kroz iracionalno dolazim do racionalnog. Ja se više vodim intuicijom.

ŠKOLA

Na Akademiji u Novom Sadu si profesor glume. Koju lekciju ti je najbitnije da naučiš svoje studente?

Imam utisak da iz generacije u generaciju dolaze ljudi koji su sve više zatvoreni. Primećujem veliku količinu straha da ispolje ko su i šta su, jer se plaše kakva će biti reakcija društva. Tako da prvo imamo rad na oslobađanju i otvaranju. Glumac je biće koje mora da govori o svim ljudima ovog sveta. Za glumca je veoma bitno da može da pokaže ranjivost jer smo svi takvi. Društvo nameće potrebu da budemo savršeni - u izgledu, obrazovanju, potrebama, ali suština je u različitostima. Svako od njih ima svoju jedinstvenu boju, i jako je bitno da je sačuvaju, da budu zasebne individue, da prihvate sve svoje različitosti, umesto da liče jedni na druge.

Često čujemo rečenicu da je u naše vreme, kad smo mi bili mladi, bilo bolje!

Mogu da kažem da je moja mladost bila bolja, odrasla sam u najkvalitetnijem periodu države koja se nekad zvala Jugoslavija.

PROJEKAT ''LEPA BRENA''

Sećam se da smo bili na festivalu autorskog filma, i da sam ti rekao da pripremam predstavu ''Lepa Brena prodžekt'', predstavu koja kroz najveći šoubiznis simbol Jugoslavije govori o poslednjim decenijama ovih prostora, o ponosu i bolu, o boljem svetu. Rekao sam da hoću da ti igraš Brenu biznismenku, šta si tada pomislila?

Ta uloga mi je od samog starta bila strašno intrigantna i baš sam želela to da radim. Jer, ona jeste fenomen i potpuno jedinstvena. Neko koga ja jako cenim bez obzira što ne slušam njenu muziku. Karijera koju ona ima je vanserijska, i to je za veliko poštovanje.

U jednom trenutku imaš vrlo emotivan monolog o otmici deteta - sećam se igranja kada je i Lepa Brena bila u sali na metar od tebe? Koliko ti je bilo teško da igraš tu scenu?

To je bio jako težak trenutak za mene. To što se desilo njenoj porodici toliko je strašno. Jako mi je bilo bitno da tu scenu odigram sa merom i da ne budem ja u prvom planu. I mislim da tako treba da bude uvek, jer nikad ne znamo ko sve sedi u publici. Uvek sam veoma obazriva kada interpretiram određenje emocije i događaje jer sigurno ima neko ko je to u publici lično i doživeo.

''JA SAM PRADA''

Globalizovani svet današnjice bez problema povezuje krokodile, srpske radnice, ruske tajkune i italijansku modu. O tome govori moj novi projekat ''Ja sam Prada''. Predstava prati „životni put“ jedne Prada torbe, i otkriva nam šta sve stoji na tom putu od ideje, preko proizvodnje i kupovine, pa do svakodnevnog nošenja. U predstavi igraš čuvenu kreatorku koja u jednom trenutku priča kako je izgubila empatiju. Da li misliš da ljudi, u trci za novcem i u želji da opstanu na tržištu, gube osećaj za druge?

Naravno, jer stalno imamo nove želje, a nismo ni svesni šta sve imamo. Ono što si danas ostvario, sutra više nije dovoljno. Postali smo nezasiti. Činimo sve samo da bismo došli do cilja. I ne želimo da se suočimo sa istinom, ne zanima nas ništa drugo, niti bilo ko drugi - sem našeg cilja.

Čemu se ovih dana raduješ?

Veoma volim svoju kuću i da provodim vreme u njoj. Obožavam da kuvam, da spremam ručkove nakon kojih svi zajedno uživamo u kućnoj atmosferi. Raduju me obične stvari i obožavam da gajim cveće. Za mene nije problem da budem sama u kući jer uvek imam šta da radim.

Zašto se nikad nisi preselila u Beograd?

Mogu da ti kažem da se meni sviđa sto živim između dva grada - Novog Sada i Beograda. Verovatno je to i ta želja da ne pripadaš. Postoji valjda ta priča, kada jednom ostaviš svoj rodni grad, a ja sam iz Rume, ne vezuješ se više ni za jedan drugi. Postoji i ta rečenica za glumce: Ceo svoj život provedu na lađi, danas ovde, sutra onde. Kada vozim kola, tada najviše razmišljam i upravo na putu između ova dva grada dobijam prostor da mirne glave sagledavam stvari.

Primećujem da često nosiš prstenje?

Sviđa mi se zanimljiv nakit, prstenje i minđuše. Volim da vidim kada se žena ukrašava. Dopada mi se da vidim prstenje na šaci jer mi se jednostavno sviđa kako stoji.

Kako bi definisala reč prijateljstvo?

Evo, recimo, to što ti i ja živimo već nekoliko godina, to je za mene, recimo, prijateljstvo. Za mene su pravi prijatelji bili ljudi koje ja ne moram da vidim, na primer ni po godinu dana, i sa kojima bih kad se vidimo, nastavila kao da smo juče bili zajedno.

Jasna, hvala ti.

Fotograf: Nemanja Maraš
Stilista: Ana Ostojić
Šminka: Ivana Canić
Frizura: Avant-Garde Studio
Asistent stiliste: Bogdan Mrsha