Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

SVE SMO MI NEKAD TRPELE: Minja Marđonović u novoj kolumni piše o nasilju i neprestanoj borbi zarobljenih borkinja

Autor Minja Marđonović 100glava

''Trpele, Trpele, Trpele. Frizerka je trpela, domaćica je trpela, profesorka je trpela, ja sam trpela, ti si trpela. Sve smo trpele. Trpimo još uvek sve više svesne da i tome mora doći kraj...''

 SVE SMO MI NEKAD TRPELE: Minja Marđonović u novoj kolumni piše o nasilju i neprestanoj borbi zarobljenih borkinja Izvor: Animacija: Tijana Tripković

Za svoj isusovski rođendan ovoga marta dobila sam od prijateljice Ivane pozorišnu kartu na poklon. Ista drama po drugi put. Čini mi se da svako ponovno gledanje iste predstave koja najlepše i najgore rastura po duši i telu jeste najveći dar kojim sam očigledno ovoga puta i ja morala biti počašćena. Isusovske godine za isusovsko stradanje oličeno u tragičnoj sudbini žene kao pojedinke. Zar ni žena nije razapeta na krstu i Mesecu, u ime Sunca i Boga?

Tanka je linija između prve i poslednje žene na svetu. Obe su krive i dužne postale i ostale Bogu i narodu.

Zar ni žena nije razapeta na krstu i Mesecu, u ime Sunca i Boga?

 Drugo gledanje, nakon pet godina, dramske postavke ženske stvarnosti u mačoističkom društvu je pomerilo moju granicu zahvalnosti. Ova karta nije rođendanski poklon, već dar bolne istine i još bolnije realnosti. Ima jedna dokumentarna priča koja kazuje sudbine žena koje su ubile svoje višegodišnje nasilnike i neupitno robijaju za svirepo ubistvo ili ubistvo s predumišljajem. Trpele, Trpele, Trpele. Frizerka je trpela, domaćica je trpela, profesorka je trpela, ja sam trpela, ti si trpela. Sve smo trpele. Trpimo još uvek sve više svesne da i tome mora doći kraj. Dokument kaže da je jedna žena (pre)trpela trudnoću zaključana u sobi, s malo vode i bez kifle, ispod stola, bez prava na posetu ginekologu i s nožem pod grlom, da bi na kraju taj isti nož, kojim joj je muž pred očima svakodnevno pijan mahao, završio u njegovom trbuhu.

On je mrtav. Ona robija. Ona je spasena i kažnjena.

Možda će vas zanimati

Predstava Trpele, koja se dobrih devet godina igra u BDP-u, jeste upravo ova dokumentarna postavka tragične sudbine žena koje su trpele i pretrpele nasilje od strane svojih bivših ili sadašnjih partnera. Sedam žena, sedam nasilnih i brutalnih iskustava mučenja i tlačenja, sedam ubistava, sedam kazni i skoro sto godina robije. Na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta dešava se istina - pričaju se priče Velikomučenica koje su platile sopstvenu slobodu slobodom u društvu bez slobode, pravde i jednakosti. Sedam glumica sat i po vremena živi i oživljava sedam najverodostojnijih nesrećnih života svih sedam nesrećnih žena. Sedam nasilnika je pod zemljom. Sedam kazni je izrečeno. Sedam stradanja je započeto. Od besmislenog šetanja sistemskom putanjom - policija i služba za socijalni rad, do bolnog stimulisanja porodice na trpljenje, pa sve do ubistva i neminovnog zatvora.

Tako se piše sudska kazna ženama koje su iz višegodišnje trpnje nasilja u svojim emotivnim odnosima postale dželatkinje svojim dželatima.

Trpele, Trpele, Trpele. Frizerka je trpela, domaćica je trpela, profesorka je trpela, ja sam trpela, ti si trpela. Sve smo trpele. Trpimo još uvek sve više svesne da i tome mora doći kraj.

 Vazduha u sali je već nakon prve dramske ispovesti počelo da ponestaje. Maramice je svako malo neko iz publike vadio iz džepa pokušavajući da sanira nos koji vlaži od neskrivenih suza. Nakon treće istine stomak me je zaboleo. Na četvrtoj smo i Ivana i ja već počele da se tresemo iznutra, dok smo na sedmoj umalo zajecale najglasnije na svetu uz proglas: ''Nema života bez smrti!''. Ponovno gledanje jedne te iste dramatizacije mučkog života donelo je jednu novu dimenziju moje stare istine. Znala sam da plačem zbog sebe i da se prisećam svog mučeništva u odnosu s muškarcem. Dok je mala scena gorela od očaja, ja sam gorela od sopstvenih memorija. To su ona sećanja koja nikad ne iščezavaju.

Kako ikada da zaboravim ono skidanje mojih naočara s glave i lomljenje istih na centimetar od mog nosa, onih silnih pretnji iz prikrajka, onog perfidnog nipodaštavanja svega mog i veličanja svega njegovog. Trpela sam.

 Zašto žene trpe nasilje? Izvor: Ilustracija: Tijana Tripković

Možda će vas zanimati

Znala sam da jesam i pre ovog ponovnog gledanja dramatizacije ženskog stradanja u nasilnom svetu. Dok se radnja vozala ka sopstvenom kraju, gledajući svih sedam sestrica po bolu iza rešetaka kako služe sudske i Božije kazne, proživljavala sam nanovo sve svoje epizode nasilja. ''Preživela sam!'' ponavljala sam neprestano u sebi pomalo nespremna da nanovo proživljavam pojedine segmente svoje prošlosti. Ja nisam poput ovih sedam tragičarki došla do kraja slobode. Prisetila sam se i toga, u trenutku kada sam shvatila da ja faktički ridam zbog sebe same. Uh, nema boljeg osećaja od samosaosećanja! To se zove pražnjenje!

To je taj suzni put slobode - kada priznaš sebi da ti je najpotrebniji sopstveni zagrljaj, tuđi ti nikad neće teško pasti.

Poslednjim činovima dramskog dokumentarca odiše pokajanje. Nema pokajanja bez griže savesti. Nema te sudske kazne koja može biti gora od samokažnjavanja patnice koja godinama trpi nož pod grlom, glavu razbijenu o zid, silovanje sopstvenog tela i proganjanje sopstvene duše. Neprestana borba zarobljenih borkinja. To je ta tragična junačka sudbina svih žena koje su preživele nasilje.

Mada, šta uopšte znači preživela? Je li živ čovek onaj koji živi, a ne diše? Ne znam. Znam samo da sam i ja trpela i da sam sada živa, da niko nije mrtav i da nisam iza zatvorskih rešetaka. Mnogo sam trpela sasvim nesvesna da trpim. Verovala sam da mi ne može ništa, iako sam ga se plašila snažno. Branila sam se, bežala sam, skrivala sam se i na kraju pobegla. Nekad pomislim da sam oduvek bila hrabra, a onda se setim da sam samo imala mnogo više sreće nego sve one koje su stradale u svom pretrpljenom hororu. Kraj se približava. Trenutak kada će svih sedam teskobnih priča biti bačeno publici u krilo.

Nekad pomislim da sam oduvek bila hrabra, a onda se setim da sam samo imala mnogo više sreće nego sve one koje su stradale u svom pretrpljenom hororu.

 Bol sa scene se razlio po svima nama. Čim je poslednja tragična junakinja iz naracije prešla u scenografsko odsluženje svoje kazne, znala sam da je došlo vreme za gromoglasni aplauz. Svetlo se upalilo, zavesa je pala. Obe smo, u pravom trenutku, zaplakale jako dlanovima. Krenuše i ostali za nama. Poklonile su se tri puta. Dok smo napuštale sredinu petog reda, po glavi i duši mi je skakalo jedno jedino pitanje:

Koliko li je samo žena večeras poput mene u ovoj sali plakalo za sobom i zbog sebe?

 unnamed (4).jpg
Minja Marđonović
Izvor: foto: Marina Bugarčić

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity