DA LI ŽENA TREBA PRVA DA POZOVE MUŠKARCA NA DEJT? Minja Marđonović ruši nametnuti imperativ heteronormativne ljubavi

Svi oni koje za života slučajnom namerom srećemo, u koje se zaljubljujemo, koje volimo, obožavamo ili zbog kojih u metaforama kroz patnju stradamo, jesu ljubavi našeg trenutnog života. Sve su to ljudi koji izranjaju iz naših prošlih i budućih sadašnjosti, a koje mi često i nesvesno smeštamo u aktuelne trenutke našeg neretko uzbudljivog životnog toka. Kažu da se to zove empirija.
Tako sam prošle srede šetajući sa svojim psom Radetom, dobro utabanom Bulevarskom maršutom ka dole, od Cvetkove pijace do Vukovog spomenika, srela nimalo slučajno čoveka svog trenutnog emotivnog života. Nismo se mimoišli. To je bilo prosto pa nemoguće da se desi. Nisu ni mimoilasci vala baš toliko slučajni.

''Beba je'' odgovorila sam kroz osmeh i zastala u njegovom pogledu. Dubinom me je zbunio. Nisam očekivala toliko bistro, a puno, plavo oko. Iznenadio me je i njegov glas; dikcija čista, fluentno izgovorene reči, bez evidentnog potenciranja mačoizma kao integralnog dela kolektivne muške svesti i podsvesti. Pomislih: ''Ako su oči ogledalo duše, onda je ovaj pogled ogledalo moje trenutne želje''. Dopao mi se u trenutku. Umrla bih da ne saznam ko je tip koji šeta kraljevsku pudlu. Pa taj pas jede probirljivo kao Novak Đoković, ima držanje kao granitna statua, i životni stav kao kraljica Elizabeta. Moji su me žmarci očarali više nego njegova scenografija. Zanelo me je to kako reagujem na ono što me je snašlo, sasvim neočekivano. Ovo je još jedan socio-emotivni eksperiment. To je ta maksima moje praktične ideje o slobodnoj ljubavi. Volim samouvereno da nastupam u iskušenjima koja pažljivo popunjavaju moju iskustvenu tabelu života. Jer to je empirija. Neću se valjda ustezati na ulici pred onim što opovrgavam na akademiji. Startovala sam mačoizam i uhvatila sam ga za gušu. Valjda se to zove feminizam na lično-političkom nivou. Ima li ičeg ličnijeg, a političnijeg u meni od mojih pokrenutih emocija?

Silno sam poželela da produži sa mnom do Vuka, da odemo negde usput na kafu, pa da ga, poput inspektorke iz Dvadesetdevetog, oštorumno propitam o životu i smislu.

Pokušala sam da budem duhovita: ,''A ti? Koliko si ti star?''

''I ja sam beba'' odgovorio mi je namigom. Krenula sam da se smejem, nimalo suptilno, sasvim sigurna da je u tom trenutku sve na svetu u meni zavarničilo. Prohujali su leptirići mojim telom, poput vihora, ali u nekoliko snažnih talasa. Jesam li se ja to zaljubila na prvi pogled? Bilo je sve što sam pomislila, i pre nego što sam mu odlučno zatražila broj telefona. Dok sam ga beležila u telefon, pudla me je otmeno odmeravala s 20 metara razdaljine, staloženo čekajući da nestanemo i ja i Rade, i da sa svojim vlasnikom ona dostojanstveno produži dalje.

Do juče, a Boginje mi i dan danas, nametnuti imperativi heteronormativne ljubavi kažu kako bi najbolje bilo da žena čeka i bude strpljivo mirna dok ne dobije poziv na dejt.

Da sam se time vodila, ne bih ga nikada više srela. Nisu muškarci izmislili hrabrost. Oni su hrabrost samo istorijski, kulturološki, sociološki, lingvistički, pa i politički, označili kao vrhunac svog postojanja. Međutim, nema draže radnje do kritičke koja vodi ka oslobađajućem obesmišljavanju ograničavajućih i nasilnih imperativa patrijarhata. Uostalom, jesmo li dotle došli da nam je hrabrost potrebna u potrazi za ljubavlju? Je li ta potraga manija ili plemenita megalomanija usamljenih, koja izvire iz neprikosnovene vere u ljubav, kao susret jednakih i slobodnih bića?

Osetila sam se slobodnom da uzmem ono što želim. Želim li da ga vidim opet? Želim. Pa hajde onda da sebi to i priuštim.

Shvatila sam da je jedva dočekao da to učinim. Bilo je jasno da mu je draže da prvi korak načinim upravo ja, a ne on. Plavo oko se zacaklilo. Opet je sve zavarničilo. Bila je to sloboda na prvi pogled. Ima li išta ljubavnije na svetu od osećaja slobode u neslobodnom svetu? Zar to nije taj sadašnji trenutak prošlosti koji nas najlepše na svetu vodi u neopredvidivost budućnosti? Baš taj momenat koji proizilazi iz duše i tela i ruši sve konstrukcije zadatosti jeste oduvek bila i ostala moja borbena vizija ljubavi na prvi pogled. Ne pamtim kad sam poslednji put prepustila svoju emociju nekom slučaju. Nema slučajnosti. Namerno smo se dogodili. Nebitan je on. Najbitnija sam ja. On je mogao i može biti bilo koji drugi, dok ja zauvek moram i želim biti svoj čovek - uvek spremna na prvi korak, na prvi pogled i neprikosnovenu slobodu postojanja. Malo je potrebno ženi da, po uzusima falocentrične ideje o ljubavi, od slobodne kraljice pređe u agresivnu kučku. Taj put prolaženja i pretapanja iz jednog u drugi film sličan je onoj maksimi istorijskog nam toka - od svetice do kurve linija je tanka, jer je emotivni i seksualni slobodni subjekt samo jedan - muškarac.

Jedva je kraljica pudla dočekala da svako nastavi svojim putem. Radetu ništa nije bilo jasno. Nisam ni tri koraka napravila, već me je sačekao SMS na ekranu.

Pisalo je: ,''Hvala ti što si pobedila. Nisam uopšte toliko hrabar koliko izgledam.''

Nije moglo bolje. Izgleda da je mačoizam počeo da opada neprimetno, ali evidetno. Više nisam hodala. Letela sam do Vuka.
Volim kad sam slobodna na prvi pogled.

''Male pobede ruše velike tabue'' odgovorila sam mu brzinom svetlosti i odlučno zakazala kafu za sutradan u pet.

To se valjda zove dejt na prvi pogled.

Tekst: Minja Marđonović