RAZGOVARALI SMO SA KSENIJOM SAMARDŽIJOM O NJENOM UMETNIČKOM PUTU, FONDACIJI I BIOSKOPU BALKAN: Saznajte u intervjuu

Ksenija Samardžija jedna je od najvrednijih kustoskinja savremene umetničke scene u Beogradu i Srbiji. Nakon završenih studija Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i položenog kustoskog ispita (Narodni muzej u Beogradu), osniva umetničko udruženje PODR.UM (2013), koje aktivno učestvuje u organizaciji brojnih izložbi, art residence programa, prezentacija i drugih vidova povezivanja umetnika i publike. Više od deset godina u Kući legata obavljala je kustoske poslove, vođenja i upravljanja zbirkama i legatima.

Bioskop Balkan, kao kulturno dobro, pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, trenutno prolazi kroz faze rekonstrukcije. Značajno je da, kada već govorimo o tradiciji ulaganja, napomenemo i činjenicu da je jedan od prethodnih vlasnika ove zgrade - Toma Vanđel, bio i osnivač zadužbine čijim sredstvima je podignuta Čukur česma 1931. godine. Podrška savremenim umetnicima vitalna je za prepoznavanje društva i sveta u kome živimo. Dinamični procesi politika i realnosti su u ubrzanju koje treba prihvatati i razumeti; lično meni bez umetnosti to ne bi bilo sasvim moguće. Fondacija Saša Marčeta nastoji da bude angažovana na različitim projektima… Tu smo da prepoznamo i prihvatimo različite ideje i predloge, ali i da sami postavimo teme koje problematizuju različite vidove društvenih situacija koje nas dotiču.

Veliko iskustvo nosite iz angažmana na raznovrsnim umetničkim projektima i izložbama, i važite za jednu od najuticajnijih žena na savremenoj srpskoj sceni. Šta vam je, lično i profesionalno, doneo angažman u Fondaciji Saša Marčeta?

Veliku slobodu i sigurnost pre svega. Pozitivno okruženje i stimulans kao dve ključne pozicije da se osećam dobro. Poverenje koje mi dozvoljava da se slobodno krećem, dišem i radim ono u šta iskreno verujem. A sa tim i odgovornost i obaveza da se kreira i razvija umetnički ambijent pod utiskom prethodne istorije koju nosi Bioskop Balkan.

Šta kulturnoj sceni donose uspešni poslovni ljudi koji ulažu u kulturu, poput Saše Marčete. Koliko je drugačije raditi u ovakvim fondacijama u odnosu na klasične muzeje i galerije?

Razlika je ogromna, u energiji, dinamikama, uslovima, okruženju i međusobnoj privrženosti. Saša Marčeta se oslanja na timove i ljude u koje ima profesionalno poverenje, tu je i ključ uspeha - dati slobodu i prednost ljudima bez ličnog intervenisanja. A imamo isti cilj. Želeli smo da napravimo dobar tim, zdravo okruženje i trudimo se da savesno koristimo resurse koje imamo. Savet fondacije prati sve naše aktivnosti - a to su pre svega ljudi koji svojim umerenim držanjem i velikim iskustvom, doprinose da se krećemo u dobrom pravcu.

Koja je vaša “tajna” uspeha kao kustoskinje i šta je to što čini dobrog kustosa danas u Srbiji i Beogradu?

Živela sam pod staklenim zvonom na svilenom oblaku dok nisam otvorila galeriju. Vođenje galerije i kustoski staž u Kući legata, doneo mi je neprocenjivo profesionalno iskustvo ali i lične izazove u građenju odnosa, očekivanjima, mogućnostima, prijateljstva zauvek i one pod sumnjom. Uvek sam htela više, tražila još dok sve granice nisu pomerene. To iskustvo je ono što sam ja danas – spremna da pomireno uđem u svaki novi izazov, da mogu da planiram i nalazim brza rešenja kada se postavi problem. Tajna uspeha, ako on postoji i ako je merljiv, jeste da zadržim ono što jesam ili u množini: da ostanemo posvećeni, radoznali, slobodni, dostupni, dobronamerni, zainteresovani uprkos predviđanju da možete da budete sve suprotno. Prosto da ne dozvolite da vas neko uveri da počnete da sumnjate u sebe, najčešće kada upoznate to „drugo“ što vam se nudi i preporučuje, duboko se razočarate. Treba staloženo miriti profesionalan i ljudski odnos u angažvanju koji ne predveđa jasne granice.

U kojoj meri pratite svetsku kustosku umetničku scenu i da li imate kustoskinje koje su vam uzor i koje su oblikovale vaše sazrevanje i znanje koje imate danas?

Kustoskinje koje traju i neizmerno doprinose, a svakako i sa najviše uticaja jesu Irina Subotić, Biljana Tomić, Milica Pekić. Na međunarodnoj sceni svakako postoje imena koja pratim sa pažnjom, sa nekima od njih sam imala priliku i da sarađujem ili da ih upoznajem u ambijentu u kome rade. Uvek je u pitanju snažna, jasno određena ličnost, iza koje stoji ogroman rad i veliko ulaganje.

Da li pratite rad svetskih muzeja i gde smo mi trenutno u odnosu na globalnu scenu?

Muzeji su za mene posebna, izdvojena mesta određenog autoriteta i iskustva. Kao dete sa tatom sam odlazila u muzeje i pratila galerijska otvaranja; posebni su bili odlasci u Kovačicu i njegovi susreti sa Martinom Jonašem u predivnoj kući dekorisanoj pločicama, sa salonskom garniturom od crnog drveta koju je dobio na poklon od nekoga afričkog kralja i između kojeg su se vrzmale kokoške. Moje odrastanje odvijalo se među ljudima i mestima prema kojima sam imala veliko poštovanje.

I danas verujem u struku, u potrebu da ljudi od integriteta budu na pravim pozicijama sa sigurnim uverenjem da je sada potrebno značajnije investirati u produkciju, realizovati zahtevnije postavke, isplatiti umetnicima honorare za njihov rad, biti stalna podrška, i da je to ono što treba da bude prioritet i jasan korak u narativu o svakom uspehu i razvoju. Sve ostalo dodaje frustracije u sredini koja je dovoljno izmučena. I ako je to odgovor na Vaše pitanje, zanos, energija i iskustva koja imamo treba koristiti sa pažnjom kako bismo prihvatili i razumeli sopstveni status.

Bioskop Balkan je specifičan prostor za koji su vezane mnoge generacije Beograđana. Kakva je vizija Fondacije u pogledu razvoja i renovinanja ovog prostora?

Bioskop Balkan je magičan. Odlično organizovan, arhitektonski dinamičan, privlačan, ali je u isto vreme i klopka, izazov koji treba savladati u svojoj prostornosti. Danas Fondacija Saša Marčeta ima mogućnost da koristi Bioskop Balkan za svoje aktivnosti, a tu smo da zajedno sa umetnicima prolazimo kroz sve procese organizacije, od trenutka kada je predlog prihvaćen i finansijski odobren do finalnog dela postavke i otvaranja prema publici i medijima. Renoviranje je usklađeno sa propisima i preporukama Zavoda za zaštitu spomenika kulture i prema tome smo usaglašeni da se Bioskop Balkan razvija kao svojevrsni kulturni centar.

Koje izložbe iz prošle godine su vam bile naročito drage?

Ema Bregović sa izložbom “Don’t worry” i Mladen Miljanović prvo na izložbi “U gudurama Amerike” u Bioskopu Balkan, a zatim i sa samostalnom izložbom u salonu MSU-a. Ema je za mene veliko iznenađenje. Koliko ozbiljnosti, promišljenosti i upornosti u njenom radu. Kada smo pripremali izložbu bilo smo pod kovid uslovima i utiscima koji su dolazili sa vestima o izbeglicama na graničnim prelazima. Delovalo je kao da su njeni radovi upravo te refleksije i osetljivosti na svet koji nas okružuje, da bi se danas, godinu dana kasnije, predstavili kao ubedljivo aktuelni prema trenutnoj ratnoj situaciji u Ukrajini. Ta vrsta osetljivosti i angažovanosti mladog umetnika spremnog da savlada i velike formate jeste nešto što Emu izdvaja. Mladenov rad pratim dugo i on je umetnik koji ne ostavlja grešku, propust – sve je savršeno. Njegove precizno izgrađene postavke, koje odlično komuniciraju sa izlagačkim prostorom, podižu iskustvo na drugi nivo.

Prošlogodišnji Elle Style Awards održan je upravo u Bioskopu Balkan. Koliko je važna i interesantna spona mode i umetnosti?

Dogodila se moda i ljubav na prvi pogled. Balkan je prihvatio Elle Style Awards kao prirodnu saradnju. Iako nema kontakt sa Fondacijom i našim aktivnostima - moda jeste nešto što rado pratim, i divim se dizajnerima i urednicima magazina koji donose kreativni impuls u sredinu koja je sve više opterećena medijskim vulgarnostima. Kao što kaže Aleksandar Denić: najzastupljeniji je kloaka dizajn. I prema tome, ako može neka iskra da se stvori, ja sam za!

Imate li neki omiljeni grad kada putujete van Beograda i zemlje?

Rim, Milano, Atina su gradovi za koje sam se vezala još tokom studija istorije umetnosti. Ta mesta za mene znače: uspomene, potpuna bezbrižnost, sloboda i pogrešan utisak da leto traje do kraja oktobra.

Kada se ne bavite kustosiranjem, kako provodite privatno vreme, imate li hobije?

Privatno se rado izolujem u malom krugu prijatelja i porodice. Sve ono što može da stane u vikend: čitam, nadoknađujem propuštene vesti, gledam filmove i uživam u kratkim odlascima van grada.