Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

KAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA TRAUME? Psihološkinja Olja Milutinović analizira kako je odrasti kao dete sa traumom

''Trauma se prenosi transgeneracijski, dete sa traumom postaje odrasli sa simptomima i odrasli koji svojoj deci nanovo stvara traumu'' piše Olja Milutinović, psihološkinja, autorka bloga i Facebook stranice PsihOkret.

12424452_1719653651653759_641325960_n Izvor: Klasja Habjan

Psihološka trauma se najčešće određuje kao događaj izvan uobičajenog ljudskog iskustva, a koji predstavlja pretnju za vlastiti život. Traumatski događaj isključuje uobičajene sisteme reagovanja, a ljudi koji ga dožive gube osećaj kontrole, povezanosti i smisla, osećaju intenzivan strah i bespomoćnost. Ova definicija obuhvata sve ljude.

A šta je sa malim ljudima, sa decom?

Razmislite malo o tome da bebe dolaze na svet kao najbespomoćnija bića od svih živih bića na zemlji, i da bez adekvatne brige o njima ne mogu da prežive. A sad pogledajte gornju definiciju. Da bi nešto na bebu ili malo dete delovalo kao trauma, to ne mora ni blizu da ima karakteristike onoga što mi odrasli percipiramo kao traumu. To mogu da budu ugašene i depresivne oči moje majke koje na moj poziv iz kolevke meni vraćaju prazninu i ogromnu tugu. Može da bude i nedolazak bilo koga nad tu istu kolevku. Mogu da budu i telo, oči, lice, glas i čitava pojava majke koja je preplavljena strahom. A ja sam potpuno bespomoćna beba koja ne postoji samostalno još uvek i koja obrise svog prvog Ja stiče ogledanjem u mami, i u maminom odnosu prema mojim potrebama. I dok se u meni još uvek bore Eros i Tanatos, nagon života i nagon smrti, šta mislite, osećam li strah i koliko je on veliki dok se ogledam u slomljenom ogledalu sa strašnim i teško razumljivim porukama? Koliko se sigurno i bezbedno osećam dok je moje tlo pod nogama trusno i potresno, puno pukotina i vulkana?

Nadam se da imate sliku sveta iz te kolevke. A dete nekako nastavlja da živi, i svet oko tog deteta se širi. I drugi ljudi postoje u tom svetu. Roditelji, ljudi koji imaju svoj odnos nezavisno od bebe. No, taj odnos boji bebin svet, to je njegova klima, atmosfera, njegovo nebo. Pogledajte očima deteta čije je nebo stalno olujno, mračno, tmurno, često seva i grmi, dok dete stoji samo samcijato na jednom ledenom polju, i nema ka kome da potrči.

Ovo je samo nekoliko mogućih slika, možemo da ih razvijamo u nedogled. Glavno iskustvo deteta sa traumom je da to dete u svom strahu nije imalo prema kome da potrči. A preživelo je.

Preživelo je tako što je razvilo milion malih i velikih mehanizama, u to vreme veoma korisnih. Ti mehanizmi tada su služili samo tome da dete preživi, a onda se vremenom pretvorili u simptome. Ono se nikada neće osećati sigurno, bezbedno i puno poverenja u svojoj koži i svom životu, osim ako ne smogne snage da jednog dana uđe ponovo u onaj mračni i strašni prostor iz prethodnih odeljaka.

Trauma se prenosi transgeneracijski, dete sa traumom postaje odrasli sa simptomima i odrasli koji svojoj deci nanovo stvara traumu.

Transgeneracijski prenos se prekida kada neko konačno reši da se pozabavi sobom (a ne drugima) i dođe na psihoterapiju (ja za neke druge uspešne metode ne znam). Koliko je to veliki, ogroman zadatak i poduhvat znaju samo oni koji su taj korak napravili, jer to je korak direktno i ponovo u traumu. Tamo su svi naši tamničari, ali tamo je i oslobođenje. Mnogo boli i mnogo zahteva, ali osim što oslobađa jedan život, oslobađa i generacije koje dolaze. I stvaramo bolji svet, onoliko koliko je do nas.

Moja priča

Živo se sećam svog detinjstva, oduvek. Bilo je tu i divnih i strašnih stvari i događaja. Mislila sam da to tako izgleda. Veoma rano sam počela mnogo da razmišljam o ljudima i svetu oko sebe, da pokušavam da sve razumem. Bila sam dete sa glavom odrasle osobe, veoma rano. Da me neko pita šta je bilo sa mojim emocijama, ne bih znala da kažem. Sećam se priča da sam imala strahove, fobije. I sećam se mnogo raznih događaja živo i sa svim detaljima. I sve to živi u mojoj glavi. Uznemirivalo bi me kad o tome pričam, a mnogo sam pričala i delila sa drugima svoja sećanja, i razvijala sam razne pretpostavke kako sam se kao to dete osećala. A ja, kako sam odrastala, uglavnom sam najviše i najčešće osećala anksioznost i povremeno depresivno raspoloženje. Priča ili pisanje o ovim mojim živim sećanjima prijali bi mi, rasterećivali me. Otprilike sa 20 godina prvi put sam otišla na psihoterapiju, tad sam već studirala psihologiju, i igrom slučaja baš naiđem na geštalt psihoterapeuta. Kaže meni moja terapeutkinja da pričamo o tome šta se u meni dešava sada i ovde, ne analiziramo prošlost. Pomislih u sebi da mi baš to i treba. I prijalo mi je, i bilo mi je korisno. No, ono nešto u meni, crno, masno i teško, još uvek je bilo tu. Nismo ga ni dotakle, samo smo ga na jednoj seansi opisale, sećam se koliko sam se opirala i plašila da to uradim. Sad sve svoje procese rada na sebi vidim kao obrade sloja po sloja, koji su išli nekim svojim prirodnim tokom, sve u svoje vreme, i svi su me zajedno vodili ka istom cilju. Sada znam da slojevi ne mogu da se preskaču, „ljuštimo“ jedan po jedan, kako smo za koji spremni. Slično je kao kad skidate neku krastu od rane.

Kasnije sam kroz različite vrste psihoterapije, saznavala ko sam, odakle sam, zašto sam, kako sam, sve je bilo jasno. Meni, u glavi. I onda kad sam mislila da sam sve shvatila i da sam spremna za oslobođenje, desilo se iskustvo mog života - nova velika trauma. Desilo se da sam se, usled sklopa kumulativnih a ugrožavajućih okolnosti u tom životnom trenutku, potpuno retraumatizivala, dakle, ušla sam u osećanje, stanje i doživljaj sebe iz ranog perioda, iz rane traume. Nisam to znala dok se dešavalo, a trajalo je mesecima. Razvila sam toliko intenzivno i prolongirano anksiozno stanje da sam se pitala da li ću preživeti.

Preživela sam tako što sam napravila rez, veliki rez, i prošla kroz svoj strah. Uradila sam ono čega sam se najviše plašila, otkačila se i odvezala od svega, i odlučila da napravim najveći i najrizičniji korak u samostalnost i odgovornost u svom životu. To mi je donelo prvo intenzivno osećanje slobode u mom životu jedne noći u 3h, i tada je počeo moj život odrasle osobe. Prve dve godine bile su teške, morala sam da saniram posledice svega što sam doživela, i počela sam da se bavim svojim emocijama, više nego ikad pre. Živela sam u priličnoj izolaciji. Posao mi je bio lek i utočište i oslonac. Isceljivala sam se, odmorila, umirila, staložila, stabilizovala. Ozdravila sam. I nisam znala šta ću dalje i kako da izađem iz sigurnosti izolacije koja mi je obezbeđivala mir.

Učenik je bio spreman… i pojavio se učitelj. Desilo se da se prijavim na jednodnevnu edukaciju „Dete sa traumom“. Tada sam stvarno i na svim nivoima svoje svesnosti srela svoje Unutrašnje dete, i tada sam saznala za EMDR terapiju.

EMDR terapija

Sve ono što sam čula tog dana o deci sa traumom bilo je kao razrešenje i konačna spoznaja sebe do srži, i bilo je za mene kao presuda. Treba se pomiriti sa istinom koja ti se ne dopada i prihvatiti je, nije to lako. Padali su mi na pamet izrazi poput „roba s greškom“, „zauvek oštećen“ ili „obeležen za sva vremena“. Priznajem, bila sam uznemirena. Na edukaciji je bila i koleginica koja radi EMDR tehniku i prilično je pričala o tome koliko je EMDR tehnika efikasna u radu sa osobama sa traumom - a ja sam bila sumnjičava. U meni su se borila dva glasa, jedan nepoverljivi i kritikujući, i drugi koji je silno želeo da proba i koji je još uvek verovao u moć ljudskog isceljenja - srećna sam što je drugi prevladao.

Posle nedelju dana izabrale smo moju najveću razvojnu traumu, iz 6. godine života, koju sam ne jednom obrađivala na raznim terapijama. Potpuno svesna i potpuno prisutna ja sam ponovo bila to dete, ne u glavi, stvarno sam bila to dete i ponovo proživela sva svoja osećanja iz tog događaja. Pa ja mogu da plačem na terapiji, pa ja mogu da osećam ono o čemu pričamo, pa ja sam imala toliko uvida samo na jednoj seansi!

I tako je krenulo, nedelju po nedelju, seansa po seansa, obrada po obrada, uvid po uvid, i meseci i meseci tugovanja, pravog, stvarnog, iskonskog. I samo se jednog dana neosetno i lagano moja realnost promenila, odnosno, moj doživljaj i moje osećanje iste. To se desilo negde oko petog/šestog meseca moje terapije. Mogu da kažem da se od tada osećam kao da sam postala Ja konačno, prava, autentična ja, odblokirana, oslobođena, radosna, puna života, željna da živim, nesputana, i zahvalna, do neba.

EMDR tehnika je relativno mlada i nestandardna, drugačija od klasičnih psihoterapijskih tehnika. Suština cele priče je da terapeut pored razgovora sa klijentom, posebnim načinom stimuliše klijentove brze pokrete očima koji klijentov mozak, odnosno, talase u njemu, uvode u stanje slično REM fazi tokom spavanja. Taj proces pomaže tome da se potisnuti i blokirani traumatski sadržaji odblokiraju, da informacija čije je kretanje bilo prekinuto ipak stigne do kore klijentovog velikog mozga, i da klijentov mozak isprocesuira, obradi traumatsko iskustvo do kraja

Ljudski mozak je savršen, on je tako stvoren da ima moć obrade ljudskih iskustava tako da se informacije i iskustvo iskoriste na najadaptivniji za osobu način. Tokom traume taj proces se prekida i mozak biva sprečen da obavi svoj posao do kraja. EMDR tehnika pomaže mozgu da reprocesira traumatsko iskustvo do kraja i osoba se konačno oslobađa uznemirenosti.

Trauma nije tvoj izbor

Šta je plod dugogodišnjeg rada na onome što te je zadesilo kad si bio malo, bespomoćno i nemoćno biće a pukim slučajno podeljenim lošim kartama doživljavao si traumatska iskustva?

Onoga dana kada spoznaš da ti nisi bio žrtva, nego heroj svog života, toga dana je tvoj život stvarno počeo. Počeo je suštinskom promenom scenarija koji živiš. Kuknjava i sažaljenje nad svim što te je zadesilo tada držali su te u poziciji žrtve svakog tvog sada. Pogled na moćnike pred kojima ne možeš da uradiš ništa da bi se odbranio, takođe te je držala u poziciji žrtve koja više ne ume da koristi svoje moći.

A onda, jednog svetlog dana, tvoj pogled prvi put ugleda nešto drugo. Ugledaš da si preživeo, da si dobro, da si bezbedan, da imaš moć, snagu, volju, da imaš svoj život, ipak, uprkos svemu. Promena pogleda na to koliko si se izdigao nad onim što te je zadesilo, koliko si bio žilav da preživiš i uprkos lošim kartama uradiš nešto sa svojim životom. To je dolazak na poziciju aktera, stvaraoca, preživelog, jakog, snažnog i istovremeno ranjivog bića.

Mi smo stvoreni da preživimo i stvoreni smo da živimo! I zato, ako te bilo šta u tebi ometa u tome da živiš svoje pune kapacitete svojim punim plućima, ne razmišljaj, potraži pomoć.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity