ELLE INTERVJU SA IVOM ILINČIĆ: ''Ženska solidarnost je važna jer nas podseća da nismo krive, a ni same''

Pročitala sam negde da si otkad znaš za sebe volela glumu. Šta je to što kod ovog poziva najviše voliš?

Kada si na fakultetu, ti si u neku ruku zaštićen, nemaš pojma šta te čeka posle. Na to ne budeš pripremljen. Da je to čitav jedan novi svet pun sujete, u kom moraš da grizeš. Sećam se kada sam radila neku predstavu u Ateljeu 212 i postojale su neke nerešene razmirice među kolegama, kojima sam ja svedočila. Mislila sam da nikad neću prisustvovati takvim stvarima i da se nikada neću naći među ljudima koji žele da te sapletu umesto da ti budu vetar u leđa. Nekako sa fakulteta kreneš pun pozitivnih očekivanja, misleći da svi oni koji se bave ovim poslom gaje slične vrednosti prema životu, a onda se odjednom sudariš sa zlim ljudima, sa lošim namerama i sa tim da kad izađeš sa Akademije, ti nisi Meryl Streep, i niko ne čeka baš tebe već si jedna mlada osoba koja mora da se trudi, naporno radi i da se ništa neće desiti samo od sebe. Sreća je potrebna u celom procesu, ali potreban je pre svega trud i rad. Najteže u ovom poslu jeste to da kada ne radiš i nemaš ulogu, uspeš da zadržiš samopouzdanje i ne kloneš. Važno je da istraješ i da se posvetiš sebi, bez odustajanja. U tim trenucima bez posla dovodiš i sebe i svoj talenat u pitanje i zaista bude teško.

Neke od tvojih prvih zapaženih uloga jesu one iz serija Jutro ce promeniti sve i Žigosani u reketu. Obožavam Jutro i mislim da je ta serija napravila značajan pomak u srpskoj kinematografiji, pre svega jer se posle dužeg vremena bavi mladima. Da li je po tvom mišljenju ona generacijska i koji su uopšte glavni problemi sa kojima se mladi danas susreću?

Iako sam tu imala veoma malu pojavnu ulogu, obožavam tu seriju, gledala sam je više puta, mislim da se tiče svih nas. Verovatno će je tvoja generacija još bolje razumeti nego moja jer su to tridesete godine kada si na nekoj životnoj prekretnici. Ta serija je baš dobro pokazala dileme sa kojima se svi mi susrećemo i sve poteškoće koje mi kao mladi ljudi imamo u ovoj zemlji. Serija je važna jer se u njoj postavljaju neka pitanja koja su velika za našu generaciju i samim tim potrebno nam je da se ona obrađuju i na ekranu. U njoj su prikazani problemi sa kojima možeš da se identifikuješ i vidiš da nisi samo ti neko ko prolazi kroz određena stanja kako se nekad čini. Naša generacija traži odgovore a njih ta serija ima.

Šta po tebi fali srpskom filmu i serijama?

Novi mladi ljudi. Sada se snima više nego ikada i to podržavam jer je bitno za sve ljude, ne samo za glumce, već sve sa seta: rekvizitu, za kamermane, rasvetu. Drago mi je da ljudi imaju posla i mogu da zarađuju od onoga što vole i za šta su se školovali, ali želela bih da vidim i nova lica. Kada u pet serija glume jedni te isti ljudi, shvatam da se ne daje dovoljno prostora svim darovitim ljudima koji bi možda mogli da budu na tom mestu.

Kako biraš uloge? Koliko je važna intuicija u jednom takvom procesu?

Slušam svoj stomak. Intuicija koja mi govori iz unutrašnjosti do sada me nikad nije prevarila. Čak i kada su svi uslovi bili fantastični, a ja u stomaku osetim da je to „ne“, na kraju ipak ne prihvatim. Pored toga, naravno da izanaliziram sve uduž i popreko, savetujem se sa starijim kolegama, sa profesorom Peletom… Jednostavno vrlo dobro i podrobno razmislim o svemu. Dragoceni su mi saveti ljudi koji meni znače, onih za koje znam da će realno i objektivno sagledati situaciju, plus - moj stomak. Mislim da je mnogo važno ne prihvatiti neke uloge. Naravno da će uvek biti uloga i projekata u kojima ćemo se više ili manje naći, ali nekad je važno reći ne, tj. postaviti granice u odnosu na to kako ti zamišljaš glumački posao i umetnost.

Odnedavno si stalna članica postavke BDP-a. Koliko ti to znači i šta predstavlja taj korak u tvojoj karijeri?

Mnogo mi znači jer je za početak vrlo teško ući u ansambl pozorišta u Beogradu, to je stvarno privilegija. Naročito kada si mlad i uspeš to da uradiš. Pozorište je veoma važno i mislim da sam shvatila kako se u pozorištu stvarno razvijaš kao glumac. Snimanja i setovi jesu divna stvar, ali čini mi se da u pozorištu možeš šire da razvijaš svoj potencijal, da vežbaš, probijaš granice, konstantno izlaziš iz zone komfora. Trening koji mi mladi glumci imamo u BDP-u je vrlo intenzivan, značajan, preispituje naše granice i pomaže nam da se razvijamo kao osobe, što je važno i privatno i profesionalno. Imam priliku da radim sa odličnim rediteljima širom regiona i posebno sam zahvalna što u pozorištu imam tako divne i kvalitetne ljude. Okruženje je mnogo važno u tom glumačkom stasavanju i da bi sve bilo kako treba, mora da bude probrano, osvešćeno, motivišuće i podržavajuće, a ja to upravo imam oko sebe.

Meni su vrlo zanimljive tvoje pozorišne role. Kada posmatramo tvoje uloge u Finim mrtvim djevojkama, Kišnim kapima na vrelom kamenju, pa sad i U raljama života… prisutna je ta tema nametanja identiteta od strane društva i tema problematizacije rodnih uloga. Koliki je angažovani potencijal pozorišta i može li ono da menja stvari, ako govorimo o rodnoj ravnopravnosti?

Čudno je kako su mene sve te predstave sa autentičnim ženskim pitanjima i iskustvima zadesile jer se stvarno nisam trudila da biram isključivo njih, ali eto, uvek se to nekako provuče i drago mi je zbog toga. Angažovano pozorište je važno, ako mi ne govorimo o nekim istinama, ko će drugi? Ono ima svoju svrhu i misiju i mnogo sam srećna što je pitanje žene danas i uopšte ženske pozicije u društvu našlo mesto u pozorištu. Primećujem da su ljudi sve više osvešćeni i da se polako bude. Kada neko dođe na pozorišnu predstavu i vi njega trgnete, onda je to pravi uspeh za sve nas koji smo na sceni. Predstava stvarno može da ukaže na neke stvari, ali mislim da živimo u zemlji gde dominira patrijarhat i potrebno je da svako od nas na svakodnevnom planu pravi promene stalno, u najtrivijalnijim situacijama treba se truditi da se žene ne nipodaštavaju, da se o njima ne govori u kontekstu slabijeg bića, naprosto svaki dan praviti promene i na kraju korak, po korak, „puno malih riba jede jednu veliku“.

Predstava Fine mrtve djevojke rađena je po čuvenom komadu Mate Matišića, u režiji Patrika Lazića. Ako se ne varam, postoji i istoimeni film koji je bio zabranjen. Mislim da je vrlo važno da prezentacije partnerskih odnosa LGBT populacije budu prisutne u pop kulturi. Koliko ih danas ima, šta ti misliš koliko je to važno i kako si se ti osećala dok si igrala ovu ulogu?

Ja sam u ovu predstavu uskočila, nisam bila prisutna sve vreme dok se spremala i to mi je kao glumici bio veliki izazov. Tu ulogu istražujem i dalje, svakim novim igranjem otkrijem nešto novo. Što se tematike tiče, ona više nije tabu. Film je 2002. bio zabranjen, ali sada je već malo drugačija situacija i verujem da će se sve više menjati. Vrlo je inspirativno kada obrađujete temu bilo koje slobode: slobode izbora, slobode izbora partnera, slobode govora, slobode identiteta.

Kakva je tvoja Štefica Cvek? Pretpostavljam da si film gledala i kao mala. Kakav ti je doživljaj bio tada, a kakav sada kada si je i sama oživela? Zašto je Štefica kao lik jedno od najikoničnijih imena regionalne književnosti?

Ta uloga jeste i biće zauvek jedna od najznačajnijih stvari u mom životu. Bilo je vrlo teško, izazovno i zahtevno spremati je. Nisam želela da rekreiram već postojeću Šteficu Cvek. Glavna baza nam je bio roman, a ne film, ali ga predstavljamo u potpuno drugom vremenu, drugim uslovima i drugim okolnostima. Najteže mi je bilo da tu moju Šteficu razgraničim od one ondašnje. Ova Štefica je današnja Štefica, ali radeći na njoj shvatite da se stvari suštinski nisu mnogo promenile u odnosu na osamdesete kada je ona nastala. I dalje su aktuelne te teme nasleđivanja modela ponašanja koji svaka žena treba da ima jer je preuzet od naših predaka. Gde se izgubilo to pravo da neko kaže „ne“? Da li kao žena smem da biram šta želim, a šta ne? Razumela sam ovaj lik u svemu što oseća i kroz šta prolazi veoma dobro. Ova predstava obrađuje dosta tema smeštenih u savremeni kontekst, tako da mislim da sam uspela da izgradim neku svoju današnju Šteficu, ali neću mnogo da otkrivam, svakako je najbolje da o tome sudi sama publika.

Kako u toliko uloga očuvati sebe? U jednom intervjuu istakla si važnost psihoterapije, koliko ti je ona pomogla i koliko je važno da o mentalnom zdravlju govorimo otvoreno i glasno?

Mnogo je teško očuvati sebe. Mladi danas imaju mnogo problema, veliki broj njih je depresivan, ne snalazi se, oseća se napušteno. O tome mora više da se govori, ne smemo umanjivati njihove probleme, niti ih porediti sa nekim gorim ili „većim“ stvarima jer je svakom njegov problem najveći. U ovoj eri dostupnosti svega mentalna higijena je krucijalna. Toliko opcija, dešavanja, informacija, svega, mnogo je teško sačuvati um, izolovati se i sam sa sobom biti čist i stabilan. To govorim kao neko ko vrlo dobro razume šta znači labilnost u donošenju odluka. Ne samo u profesionalnom smislu kada dođem kući i zapitam se ko sam sada ja, već i privatno u međuljudskim i partnerskim odnosima, mnogo je važno očuvati sebe. Mislim da svako treba da ide na psihoterapiju jer ne postoji osoba koja je najbolje rešila sve svoje probleme potpuno sama. To je stvar higijene i nije sramota potražiti pomoć.

Sama si progovaranjem o seksualnom uznemiravanju pokazala koliko je hrabro i važno da jedna drugoj budemo podrška i snaga. Šta za tebe predstavlja pojam ženskog udruživanja i ženske solidarnosti?

To je bio čin koji sam mislila da nikad neću uraditi i da nikad neću naglas izaći sa tom pričom. Za mene je to bio jedan ogroman korak i strašno mi je značila podrška mojih prijateljica, podrška Milene i ostalih devojaka. Spao je ogroman teret koji sam potpuno nesvesno nosila i bilo je oslobađajuće. Mi nismo gledale na to kao na neki herojski gest, međutim, toliko se devojaka pronašlo u celoj toj priči i pisalo nam, a to je za mene najveća potvrda da sam uradila nešto dobro. Ženska solidarnost važna je jer nam govori da nismo krive, ni same. Ne postoji nikakvo stepenovanje u tome da li je ono kroz šta smo prošle bolje ili gore, sve to je podjednako strašno. Iskoristila sam svoj glas glumice da ispričam ovo jer postoje mnoge devojke koje to nisu mogle, verovatno su bile u MUP-u i prijavljivale nasilje, ali se ništa nije desilo u vezi sa tim. Posle ovog iskoraka nadam se da će se takve stvari manje dešavati i da će se seksualno nasilje i uznemiravanje shvatiti ozbiljnije.

Intervju: Iva Parađanin
Fotografija: Emilija Stanišić
Šminka: Ivana Canić