INTERVJU SA PESNIKINJOM MONIKOM HERCEG: ''Ženska strana rata nije dovoljno validirana niti se spominje''

Kao pesnikinja i dramska spisateljica, Monika Herceg dosledna je u svojim aktivističkim angažovanjima, naročito na polju feminizma. Monika je bila gošća u Beogradu povodom izdavanja knjige drama Ubij se, tata u izdanju Kontrast izdavaštva. Njene drame takođe su nagrađivane i igraju se na pozorišnim scenama u Hrvatskoj i regionu. Čitaju se u dahu, nežne su i surove u isti mah

 Vaša poezija, kao i vaše drame, izrazito je nežna i vrlo surovo realna, a opet krajnje poetična. Iskrena je, ženska, potresna. Na koji način crpite sve te arhive sećanja iz doba rata, detinjstva, predaka i pretkinja?

Nije li to tako uvek? Sve što jesmo surovo je i nežno. Mislim da je ona najbitnija borba baš tu, svakodnevno se usred takve vetrometine ipak izboriti za nežnost i za vlastitu ranjivost. Mi smo celu istoriju, kolektivnu i vlastitu, stvarali i stvaramo je pričama. Tako da su te lične arhive uvek, za svakoga od nas, zapravo arhive sećanja, ali suštinski su to narativi koje smo sami s vremenom kreirali, priče koje smo pričali kroz vreme. Mi od svojih sećanja često, da bismo opstali ili da bismo bili na putu na kojem želimo da budemo, stvaramo vlastite narative. I to je divno jer ne samo da smo zbir sećanja, mi smo zbir promenjenih sećanja koje smo stvarali kroz vreme. Samim tim, za nas je sve moguće jer možemo da promenimo i ono što smo bili i ono što postajemo. Zato je i iscjeljenje moguće. Jer se možemo vratiti i drugačije raspetljati tu neku priču. Mislim da je suštinski zaista bitno da budemo nežni, prema sebi i drugima i da usred grubosti učimo kako se pred drugima otvarati. Moć nežnosti i moć ranjivosti velike su i obe su ključne za ono što bismo nazvali našim mirom ili srećom.

Poezija, čini se, doživljava novu popularnost, i to sve više među mlađom čitalačkom populacijom. Sve je više mladih pesnika i pesnikinja. Kako objašnjavate taj lagani a ubedljivi uzlet poezije?

Poezija je ovde otkada je civilizacije. Nekada je prisutnija, nekada je skrivenija, ali kao potreba ljudskog bića, ona istinska da vodimo dijalog sa samima sobom, pa i sa svetom izvan nas - ona će uvek biti tu. Na kraju krajeva, toliko je toga poezija - od stabala i divne muzike, trenutaka u kojima se sve učini nestvarnim, do kompleksne jednostavnosti svemira. Poezija je neki jezik koji mi prevodimo posle u svoje reči, kojim se odvija razgovor na našoj koži, na toj tankoj opni onoga što jesmo i što svet izvan nas jeste. Rekla bih čak da nas poezija prevodi svetu, koliko i svet prevodi nama. Možda je sada više čitamo jer je više trebamo. Ili je radi nekih digitalnih trendova postala dostupnija.

Recite nam nešto i o svojoj snažnoj motivaciji da pokrećete brojne feminističke aktivističke akcije?

Ja sam oduvek, i pre nego što sam bila na književnoj sceni, bila aktivistkinja i mislim da je bitno danas delovati u društvu u kojem je uvek moguća i promena unazad. Plaše me svi hodovi za život, želja da se ograniče ženska prava i čini mi se da je distopija gde žene opet nemaju prava, ako nismo voljni boriti se, i te kako moguća. Mi smo društveno odgovorne osobe, i kao što verujem da u svakom odnosu ljudima koje volimo moramo davati do znanja da ih volimo i moramo ih poštovati, tako verujem i da moramo pronaći način da društvu pokazujemo istu takvu brigu. Ono što bismo definisali kao velika zla nije kroz istoriju pobeđivalo zbog onih glasnih koji su propagirali te ideje, nego zbog svih onih koji su ćutali i prihvatali. Na kraju krajeva, majka sam dvoje dece, sina i kćeri. Želim da odrastaju u svetu koji će im omogućiti i slobodu i kreativnost.

 Kako reagujete na to kada se ispred ženske solidarnosti ispreče klasne razlike? Gde je tu mesto feminizmu?

Klasne razlike su zapravo uvek ispred svega. Nema mogućnosti da razgovaramo o napretku dok svi ne budu imali osnovne životne uslove. Mi možemo da raspravljamo o feminizmu u kulturnim krugovima, a na selu, na sat vremena od Zagreba, žene peru veš na ruke jer im muževi ne daju da „troše“ veš mašine. Siromaštvo je u našim sredinama toliko stvarno da, u takvim raspravama, moramo da počnemo da ga shvatamo ozbiljno. Siromaštvo neretko, zbog bezizlaznosti, propagira nasilje u svim smerovima.