Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Intervju

Radmila Petrović za ELLE: Nemam odgovore na mnoga pitanja

Tako tvrdi Radmila Petrović čiji su stihovi ostavili trajni utisak na svakoga ko je pustio suzu uz njene zbirke poezije. U procesu pronalaženja sebe ova pesnikinja ima odgovore na mnogo više pitanja nego što misli.

Izvor: foto: Marija Strajnić

Tako tvrdi Radmila Petrović čiji su stihovi ostavili trajni utisak na svakoga ko je pustio suzu uz njene zbirke poezije. U procesu pronalaženja sebe ova pesnikinja ima odgovore na mnogo više pitanja nego što misli.

Radmilu Petrović sam prvi put sreo kod prijatelja na večeri. Bio je to jedan sasvim neočekivan susret, iz vedra neba, kada vam se obična noć pretvori u spontani spektakl. O njoj nisam znao skoro ništa, osim nešto malo sa društvenih mreža ili televizije. Ono što mi je prvo upalo u oči jeste činjenica da sam imao osećaj kako se znamo sto godina. Njen glas i smirenost, način na koji pravi pauze između rečenica, dok razmišlja šta će da kaže - ulivaju poverenje da dobro zna o čemu govori i da se ne folira kao većina umetnika koje znam. U jednom trenutku distancirala se od centralnog stola, gde je svako od nas gostiju pokušavao da uhvati svojih pet minuta slave. Prišao sam sofi na kojoj je sedela da je pitam da li je sve okej, na šta mi je blago rekla da ona ima svoj svet iznutra i da ništa ne brinem.

Dokaz tome su i sve njene zbirke poezije koje su za kratko vreme postale kultne knjige, jer se ljudi u njenim stihovima tako lako pronalaze. Rođena je u Užicu 1996. godine, a odrasla u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu i autorka je tri zbirke poezije. Njena zbirka pesama Moja mama zna šta se dešava u gradovima, čiji je urednik Zvonko Karanović, izašla je prošle godine u izdanju PPM Enklave i vinula je u visine. Dok razgovaramo o životu i tome šta znači sebe shvatati smrtno ozbiljno, iznenada mi pada na pamet činjenica da su se svi oni koji su mislili da posle poezije Milene Marković nema šanse da se pojavi neko tog kalibra i snage, žešće prevarili.

Radmila, budi iskrena pa mi reci kakve te misli more ovih dana? Kako se osećaš u ovom periodu kad sve buja i cveta, a istovremeno vlada tenzija neizvesnosti?

Praktično, mori me ispitni rok na masteru. Razmišljam kako sa tim da uklopim i neka književna gostovanja. Emotivno, vrtim više od jedne pozadinske trake. Volela bih kad bi postojao neki svedok koji bi objektivno rekao kakav je to život bio. Znate, kad prođu neke godine svi se prave da je sve bilo kako treba, a vi po sebi vidite da ipak nije, naročito kad stupite u neke intenzivnije interakcije sa ljudima, tu se vidi gde ste ostali kratki. Sve behara i sve cveta oko mene i u meni. To su te godine, svi moji poznanici kažu da se nikad ne bi vratili u dvadesete i da je sve posle lakše. Neizvesnosti je mnogo u mojoj ličnoj sferi da ni ne stižem da razmišljam o globalnom planu. Ne znam kako će biti nadalje, promene su jedino izvesne.

Kako sebe doživljavaš? Imaš li utisak da se u poslednje vreme ljudi generalno preozbiljno shvataju?

Sebe nikad nisam shvatala ozbiljno. Kad „moram“ da glumim ozbiljnost, osećam se kao tajni agent i smejem se samoj sebi. Nema ničeg zabavnijeg za moj unutrašnji svet od mene ozbiljne. S druge strane, emocije uvek uzimam za ozbiljno, i tuđe i svoje. To je ono gde smo ozbiljni, ovo kako je ko odlučio da nastupa ili deluje, to je smejurija. Neki ljudi rade društveno bitne poslove, odgovorne, i ja se pitam kako je njima, da li sebe doživljavaju ozbiljno zbog toga.

Čini mi se da je izgradnja tvog statusa u gradu na definicijama poput „dolazim iz daleka“ ili „ja sam sa sela“, pomalo banalno poigravanje sredine. Koliko je opasno to etiketiranje umetnika u današnje vreme?

Mislim da je to vrlo dobro za mene, da ne kažem laka mi je ta pozicija. Rekla bih da na početku etiketa pomaže. Bitno je da budete po nečemu specifični ili prepoznati. Ljudima je lakše kad te smeste u neku fioku. Neki umetnici kažu da im publika nije toliko bitna, ja mislim da je vrlo bitna. Ti provociraš publiku, ona provocira tebe i iz toga može da se crpi znatan stvaralački naboj. Ne mora, ali može. Međutim, to „ja sam sa sela“ ili „ja sam iz daleka“ nije nekakva banalna izjava.

Nego kakva?

Ta činjenica vrlo pogađa moju unutrašnju dinamiku. Nekako osećam da nikad nisam bila deo sveta i pitam se zašto je to tako. Je li to zato što sam sa sela, je li to zato što sam mnogo vremena posvetila učenju, je li to zato što je moja porodica malo specifična ili je moj sklop ličnosti specifičan kao posledica svega navedenog. Ono što je za umetnika izazovno, ako već kreće sa nekom etiketom jeste kako proširiti polje svog delovanja. U redu je za početak biti devojka sa sela, ali je posebno zanimljivo šta će ta devojka vremenom da postane. Ne bi bilo iskreno od mene da previše dugo u svom radu u prvi plan ističem baš tu odrednicu.

Osećaš li se i dalje da si neuklopljena u sredinu u kojoj boraviš? I gde živiš zapravo?

Živim u Beogradu, mada dosta ljudi misli da živim na selu. To me uvek zatekne kad mi kažu: „A, pa ti živiš u Beogradu, ne viđamo te po gradu.“ Ne znam kuda bi trebalo da se krećem. Istina je da najviše živim u svojoj glavi i to je ono što pokušavam da promenim, da se malo više otvorim za ljude ili samo za tu jednu osobu. Danas, na primer, šetam kroz Arilje, posmatram ljude, neko radi u pekari, neko u menjačnici. Oseća se da se novac i roba brzo obrću u tom gradu i ja se pitam zašto ja nisam neki proper čovek kome je dovoljno da mesi kifle ili izdaje fiskalne račune. Preispitujem šta je dovelo do toga da budem svuda autsajder. Kažem sebi, dobro bre, Radmila, što ne možeš da budeš „normalna“, ali istovremeno znam da je to pitanje nekako lažno i da ja želim da vidim mnogo više nego što sredina u kojoj sam odrasla može da ponudi. Pored straha ima i dosta zabavnog u tome što ne znate šta će biti sa vama.

Često govoriš o strahovima i onome što te plaši kao osobu. Zanima me da li u strahu vidiš svog saveznika, pokretača života, ili te više parališe u meri da postaneš neko drugi?

Mislim da je strah nešto što sam delom nasledila od svojih predaka. Recimo, moja mama je vrlo plašljiva žena. Nikad nije prevazišla neke strahove i možda baš zbog toga ja idem pravo u strah. Mogu se spremati za pokret, mogu stati da odahnem tokom puta, ali, koliko sam svesna tog procesa, ne skrećem. Strah je teška stvar. Može da bude baš veliki, ako moraš da napustiš nešto staro na šta si navikao i u čemu se osećaš sigurno. Kad dođeš na pustu livadu i shvatiš da nema nikog ko bi te spasao već da to moraš da uradiš sam, ne bude lako. Kako se nosim sa tim, onako kako moram. Niko ne pita ljude iz mog sela kako se nose sa tim što plaćaju bager da kopa rupu u koju će sipati vagone krompira jer niko ne želi da ih kupi. Svako mora pre ili kasnije da pristane na svoju sudbinu i strahove koji idu uz nju. Ne mora to odjednom, polako osnažuješ sebe, ideš svojim tempom. Ono što sam skoro shvatila i što me mnogo iznenadilo jeste činjenica da možeš sam sebe nesvesno u ogromnoj meri da sabotiraš. Te kad je reč o esencijalnim strahovima, korisno je imati psihoterapeuta.

Naslov jedne tvoje pesme glasi: Govorili su mi da je Beograd grad u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči, ima li nekog ko te ipak pogledao, bez straha?

Ima dosta razvijenih ljudi koji su sposobni da te gledaju bez straha. Pitanje je naravno koga ti želiš da te pogleda. Prva reakcija junakinje pomenute pesme bila bi da pobegne glavom bez obzira kad se to dogodi. Ali, u realnosti, imam dobru psihoterapeutkinju koju treba pomenuti imenom i prezimenom jer radi u državnoj ustanovi i mogla bi da se ponaša kao većina njenih kolega, ali se, za razliku od njih, dr Jelena Popović bavi mladim ljudima i radi ono što njihovi roditelji nisu mogli, ili nisu znali.

Definitivno si svojom poezijom uspela da skreneš pažnju sredine. Koliko na tebe utiče takva reakcija?

Trebalo mi je godinu dana da to delimično prihvatim, ali nisam još prihvatila u celosti. Kao nekome ko je to napisao, pozitivne reakcije vrlo prijaju jer onda ima smisla to što si pisao. Možda je to jedina stvar u mom dosadašnjem životu koju sam uradila i sigurna sam da je imala smisla. To jeste motiv za dalje pisanje. Ali, sve me to kao osobu vrlo zbunjuje i onda biram da negiram kako se ne bih osećala tako. Znate, volim ja ekonomiju, ali najviše volim slobodu. Sad je pitanje da li možete talentom za pisanje pesama kupiti sebi slobodu. A sa druge strane, iz nekog razloga vrlo mi je bitno da budem stručna u nečemu u oblasti ekonomije. Moraću da smislim način da sve to pomirim, a to ne mora odmah, to se zove životna filozofija i gradi se polako.

Na koji način moda utiče na tvoj život? Kako se nosiš?

Zbog ovog pitanja nije dobro da dajem intervjue za modne časopise (smeh). Nisam ja taj čovek koji ima osmišljene odevne kombinacije. Zapravo, ne sviđa mi se većina stvari koju sebi može da priušti prosečan građanin, a one druge ne mogu da priuštim pa sam kao mehanizam odbrane odlučila da mi nije bitno kako sam obučena. Nekad zamišljam kako bi moja okolina reagovala da zaista nosim stvari u bojama koje volim, a to su jake osnovne boje, što je, pretpostavljam, stilska katastrofa. Tu se setim komšinice Jele i njene reakcije na neke modne trendove. Kad su Jeline unuke obukle pocepane pantalone, Jela se zabezeknula i rekla: „Aman deco, ja se borila čitav život, radila samo da ne idemo pocepani, a vi kupile pocepano.“ A kad je jednom njena unuka vezala košulju oko struka, Jela je pitala: „Jesi ti pošla u školu ili na kopanje, mi smo tako podvezani na njivu išli.“ Zapravo, modu sam kao mala smatrala diskriminatornom kategorijom. Sestre su mi govorile kako nemam stila, kako nisam dama, a kako sa tim stilom i sa tom damom moraš da se rodiš. Nije mi bilo jasno zašto mi to stavljaju do znanja, ako se već nije moglo promeniti. Moja mama, na primer, nije imala u čitavom životu deset minuta vremena da razmišlja o nekakvoj modi. Mnoge žene u Srbiji nemaju. Modni časopisi se u moje selo uopšte ne distribuiraju. To znači da je razmišljati i čitati o modi ipak privilegija. Sem toga, žene u selima izolovane su na razne druge načine, mnoge stvari nedostupne su im, a često su i žrtve nasilja u porodici. Kad vidiš i znaš takve činjenice, pričati o modi je još uvek rano. Međutim, za razliku od mojih sestara, ja ipak mislim da imam stila, samo je on na čekanju. Za sada je bitno da budem čista i da mi ne bude hladno. Zapravo, to je odlika klase iz koje potičem. Ljudi samo teže da se obuku pristojno. Viši nivo blagostanja vodi ka većoj brizi o tome kako ste obučeni.

Da li si ti pesnikinja u oblacima ili pak stojiš čvrsto na zemlji?

Mislim da imam svoj način da budem u oblacima, ali ne kako to ljudi inače zamišljaju. Iako čvrsto stojim na zemlji, nekad se iskradem, ali retko ko to primeti. Ako ste nekad videli upregnute volove, tako izgledaju moja realnost i moj unutrašnji svet. Neprestano se koškaju, ali ni jedan ni drugi ne može mnogo van svog okvira.

I za kraj, kakva te pitanja trenutno muče, a nemaš odgovore na njih?

Muči me ovo koškanje realnosti i unutrašnjeg sveta, ali to mislim da to muči svakoga. To koškanje zove se život. Nekad sam mislila da su ljudi kojima je teško negde pogrešili i da će, ako sve uradim „kako treba“, mene to zaobići, ali to se ispostavilo kao netačno. Nemam odgovore na mnoga pitanja, mnogo je puteva kojima bih potencijalno mogla da krenem ili je slobodan izbor iluzija i imam samo jedan put kojim moram da idem. Ne znam - i iz toga se rađa umetnost.

Intervju: Jordan Cvetanović

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity