ELLE INTERVJU SA KATOM VUKSANOVIĆ O ODRŽIVOJ MODI : "Verujem da možemo da prestanemo da kupujemo previše"

Održiva moda i njeno posmatranje kroz prizmu brige o našoj sredini često se vode kao „etikete“ koje zastrašuju i koje je nemoguće održati. „Češće stvaraju pritisak nego slobodu“, zaključuje Kata Vuksanović, menadžerka u kulturi, a aktivno digital creative strategist i influenserka. Njeno okretanje „sporijoj“ modi dogodilo se pre više od decenije, najpre iz nužde, a pretvorilo se u svest o odgovornijoj kupovini i očuvanju planete, o čemu danas aktivno govori na svojim društvenim mrežama.

Kao što je i za mene ovo bio proces u kome me niko nije pritiskao niti stvarao osećaj sramote, tako smatram da je za svakoga proces drugačiji. Važno je da nikome ne stvaramo osećaj krivice zbog kupovine, već da krenemo da radimo na osvešćivanju navika u kupovini i ponudimo održivije solucije.

2. Verujem da na okretanje održivoj modi utiče i određeno viđenje sveta u kome živimo i viđenje naše sredine. Kako ih ti doživljavaš?

Neumerenost, preterivanje i odsustvo svesti pri kupovini jesu trojstvo koje većina danas živi. Neki od fast fashion brendova dodaju preko 700 novih artikala na sajt - dnevno. Gledamo kako ljudi jednom obuku neku stvar i odbace je. A kada kupimo sve te stvari, ili kada nam dođu na adresu, više ni ne osetimo uzbuđenje zbog novog komada. Ne luči se hormon sreće jer smo preterali sa kupovinom. Živimo u hiperkonzumerizmu, a retko šta nas raduje.

Okretanje ka sporosti u ovom brzom svetu donosi posebnu vrstu radosti u život. Ne samo radosti, već i jednostavnosti, odgovornosti i uživanja u potrošačkom iskustvu. Manje je u ovom slučaju - više.

3. Slow fashion je pojam, opredeljenje i pristup koji obuhvata mnogo kriterijuma - one koji se odnose na odabir komada, materijala, njihovu izradu, poreklo, uslove radnika, pa čak i način transporta i pakovanja sirovina i proizvedenih komada, između ostalog. Kako da se približimo ovakvom pristupu i damo svoj doprinos, čak i ako ne možemo da ga u potpunosti smestimo pod ovu „etiketu“?

Volim kako su ovaj pojam i pristup olakšale devojke iz F.fm podcasta, kroz njihov sadržaj sam najviše i naučila o održivoj modi, a da se nisam osećala „grešno“ dok se edukujem. Kada kažem „grešno“, mislim na to da svako ko je svesniji kako i šta kupuje, kako to utiče na planetu, ko pravi garderobu koju kupuje, koliko su ljudi plaćeni za to, koliko šuma strada zarad nove kolekcije fast fashion brenda, počinje da oseća krivicu.

 4. „Etikete“ često, koliko god bile korisne, stvaraju pritisak i otežavaju ljudima da postignu ciljeve usled prevelikih očekivanja sredine. Biti vegan, biti aktivista, biti pobornik održive mode. Da li je neophodno da se „etikete“ držimo stopostotno i kako uspostaviti balans?

Teško je 100 odsto živeti „etiketu“. One češće stvaraju pritisak nego slobodu. Slažem se da moramo imati vrednosti koje živimo, ali isto tako sve više primećujem da nas to kolektivno dovodi do lošeg osećaja ako napravimo neku „grešku“ ili propust. Na primer, sve je više onih koji žive održivu modu, ali pravdaju se kada kupe komad u fast fashion radnji. Svesno ga kupiš, nosiš ga, čuvaš ga, voliš ga, služi ti! U redu je! Važan je progres, a ne savršenstvo.

5. Koje ciljeve ti sebi postavljaš kada pričamo o održivosti i slow fashionu?

Statistika kaže da prosečan kupac godišnje kupi 68 novih komada. Moj orman u ovom trenutku sastavljen je od 90 odsto garderobe iz second handa, sedam odsto domaćih brendova i tri odsto novih stvari. Neki od mojih ciljeva jesu da sredim garderober tako da svaki komad može da se kombinuje sa drugim komadima, da je svaki od kvalitetnog materijala (pamuk, vuna, svila, lan...), kao i da u nekom trenutku smanjim kupovinu na minimum ili da na neko vreme prestanem da kupujem garderobu.

Moj prvi izbor pri kupovini je second hand, zatim vintage store, pa domaći dizajneri i domaći brendovi, i na kraju nešto novo iz radnje. Nemoguće je svaki komad pronaći polovan, a neke komade nije ni higijenski kupovati polovne.

Ukoliko mi je nešto veliko ili mi ne odgovara, nosim to kod šnajderke da prepravi, ali ako želim neki vanvremeni komad, moj izbor je najčešće opcija šivenja. Ne kupujem garderobu koju bih nosila samo jednom, izbegavam mikrotrendove, prisutna sam u procesu kupovine. Smatram i da je, kada za to postoji realna potreba, normalno kupiti stvari u fast fashion radnjama.

Sa druge strane, kada o tome pričam na svom Instagram nalogu, cilj mi je da svojoj publici za početak otkrijem šta sve mogu da pronađu u second handu i vintage radnjama, kako da biraju komade, izbegnu greške i razumeju benefite ovakve kupovine i za orman, i za novčanik, i za planetu. Važno mi je da prvo zakorače u taj svet, da to postane potpuno normalno, a to će onda promeniti i njihovo poimanje garderobe.

6. U razgovoru si mi spomenula kako se sada u najvećoj meri stilski pronalaziš, iako si u životu imala sreću da se krećeš u okruženjima koja su podržavala različitost i lični izraz. Da li je okretanje vintage i second hand komadima, odnosno tvoja intenzivirana posvećenost ovakvom pristupu imala ulogu u tome?

Tokom života prošla sam kroz mnogo modnih faza, od rokerske, fenserske, preko emo i vintage faze. Ispratila sam razne trendove na tom putu, a second hand je u poslednjih 12 godina deo tog putovanja. Sigurna sam da ta česta promena imidža ne bi mogla da bude ispraćena drugačije nego kroz polovnu garderobu. Poslednja faza bila je vintage 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, i to su stvari koje sam pronalazila u vintage shopovima, dok je danas to mnogo svedenije i minimalistički - bela, crna, krem, pantalone i sakoi. Na tome planiram da se zadržim.

7. I dalje možemo da čujemo različite stavove o second hand i vintage kupovini, pa i one negativne, koji često potiču iz dezinformisanosti. Kako da edukujemo ljude? Šta su najvažnije informacije koje sa njima treba da podelimo?

Najvažnija jeste - da tu garderobu nisu „skinuli sa mrtvaca“, to je najveća predrasuda. Kada dobijem takav komentar na društvenim mrežama, volim da se našalim kako je nečija baka baš volela da nosi prošlogodišnju sezonu fast fashion brenda. Sve ređe se u second handu može pronaći neki komad koji je iz 40-ih ili 50-ih, to se pronalazi u vintage shopovima i cena tih komada je mnogo veća nego cena u second hand radnjama. Sa druge strane, mislim da ljudi povezuju jeftinoću sa tim da neko nema novca i da je ta garderoba prljava. Sva garderoba koja se prodaje u second handu prošla je hemijsko čišćenje, ali je suludo i da je neko po kupovini ne opere (isto kao i kada kupimo nešto novo). 

Ali bih i da napomenem - ljudi u proseku jednu stvar nose sedam puta pre nego što je odbace. Roba u prodavnici nove robe isprobana je i više od sedam puta pre nego što je neko odlučio da je kupi. Nema racionalnog razloga da se u second hand barem ne svrati.

8. A onda, kako da edukujemo ljude na ovu temu, a ujedno ne pozivamo na „overkonzumerizam“ pod okriljem „bezbolnije kupovine koja je bolja za sredinu“? Čini mi se da smo na globalnom nivou usled površnog pristupa kupaca koji se oslanjaju isključivo na prihvatljive cene i produžavanje životnog veka nekog komada već došli do tačke gde se zloupotrebljava i ovaj vid kupovine i mode.

Preterivanje je preterivanje. Nije važno da li je u radnji nove robe, tehnike, prodavnici ili second handu. Ni cena više nije važna jer su sniženja sada sve češća. Tome је znatno doprineo internet, kroz shopping haul format koji je sve učestaliji kod korisnika društvenih mreža, ne samo influensera. Sve više se zaviruje u tuđe korpe, a to kod pratilaca sigurno stvara određena stanja i emocije. Veoma je važno da prvo pogledamo u svoju korpu, a tokom kupovine postavimo pitanja sebi: „Da li mi je zaista sve ovo potrebno? Gde ću ovo nositi? Koliko puta? Da li već imam ovakvu stvar u ormanu?“

Ili ako želimo da odemo i korak dalje: „Koliko puta nedeljno kupujem? Kako se osećam kada nešto kupim? Da li osećam da mi nešto nedostaje i fali? Da li se osećam loše ukoliko nešto nemam?“

Eto nekoliko pitanja za razmišljanje, pre naredne kupovine.

9. Osim kupovine, koji su još načini da budemo odgovorni u ličnom poimanju mode? Znam da ti, recimo, mnogo radiš i na cirkulisanju odeće.

Prodaja, poklanjanje, doniranje. Najdraže mi je da poklonim bliskim drugaricama, a za to imamo i slogan: „Ostaje u porodici!“ Meni dosta znači što jednom nedeljno sređujem orman, na taj način ponovo vidim sve što imam i lakše mogu da sklopim outfit u glavi, pre nošenja. Svaku kombinaciju fotkam, za dane kada nemam inspiraciju. Na Pinterestu imam nekoliko boardova sa inspiracijom, kao i wish listu koje komade u budućnosti želim da kupim - to mi mnogo pomaže prilikom kupovine. I vodim se onom čuvenom rečenicom: „Najodrživiji komad je onaj koji već posedujemo.“

10. Nesumnjivo je da je ljudima privlačna mogućnost da u vintage i second hand radnjama kupe dizajnirane komade po ceni od po nekoliko stotina ili hiljada dinara, za delić njihove inicijalne cene. Pa ipak, je li moguće da uprkos tome ljudi ostanu svesni vrednosti određenih brendova i razloga što dolazi do ovakve razlike u ceni? Vidiš li potrebu da se takva svest kod ljudi zadrži?

Pravi znalci i ljubitelji brendova visoke mode koji kupuju i u second handu zapravo imaju više sreće nego pameti kada pronađu neki dizajnirani komad za malo novca. Tome doprinosi nedovoljno poznavanje svih high end brendova među radnicima second handa koji sortiraju robu. Tako da je puka sreća pronaći dizajnerski komad za 100 dinara. Svi kupci svesni su vrednosti tih brendova, a većina želi da ih ima.

Tu se najčešće dešava sledeći scenario: mnogi kupuju brendirane komade isključivo jer su ih pronašli. Ne uklapa im se u stil, nije im ni potrebno, nego eto, bilo je jeftino, a znamo da vredi mnogo više. Ako neće biti nošen, taj brendirani komad nema nikakvu vrednost.

11. I, na kraju, misliš li da je moguće da posvećenost održivosti ne bude kategorija za sebe, već da je vremenom uključimo u opšte poimanje mode?

Modu ne smemo razdvajati i deliti na održivu i neodrživu. Jedini način za dobrobit planete je da moda kao takva - bude održiva.