MADEMOISELLE CHANEL U (NE)MILOSTI ISTORIJE: Detalji o životu Gabrielle Coco koje verovatno niste znali

Obraćajući se Gabrielli Coco Chanel u pismu datiranom na 20. jun 1925. godine, francuski umetnik Jean Cocteau piše: „Draga Coco, tvoj uspeh u oba sveta, svetu mode i svetu umetnosti, privukao je moju pažnju. Ti stvaraš modu po pravilima za koje se smatra da daju vrednost samo slikarima, muzičarima i pesnicima. Verujem da je esencija francuskog stila koju tražim u svim medijima tako očigledna u tvom radu.“ Za Cocteaua je, kao i za većinu nadrealista i nadrealistkinja, „granica“ između sveta mode i sveta umetnosti bila ništa više nego razlog da se ista u istinskom duhu nadrealizma briše.

U haljini od crnog tila sličnoj onima koje Milena ilustruje po uzoru na Chanel, Cecil Beaton će fotografisati kneginju Olgu Karađorđević u Londonu 1940. godine za britanski časopis Tatler. Dok je o Olginom outfitu ostao samo podatak o tome da je nosila Boucheronovu tijaru optočenu dijamantima koju je i sam Beaton kritikovao kao vrlo „nemodnu“ i „slovensku“, sa sigurnošću tvrdim da je haljina sa fotografije kreacija Coco Chanel. Njeno stvaralaštvo je od početka dvadesetih do početka tridesetih obeleženo boravkom u Londonu u kom širi svoju modnu imperiju, te desetogodišnjom vezom sa Edvardom, princom od Velsa i druženjem sa vestminsterskom elitom. Umereni karneri, kombinacija crne sa belom, krem ili puder roze bojom i večernje haljine od tila koje padaju do poda zaštitni su znak stvaralaštva francuske kreatorke tokom i krajem tridesetih godina 20. veka. Olgina haljina, u tom smislu, potpuno odgovara tom opisu, iako ostavljam otvorenom i mogućnost da ju je kreirao i Britanac Norman Hartnell. No, kako Hartnell kreira isključivo za kraljicu, mislim da je Olga za Beatonov objektiv obukla haljinu Coco Chanel. Istovremeno, srpska kraljevska porodica Karađorđević u istom periodu koristi usluge pariskih i londonskih kuća visoke mode, uključujući i Chanel.

Gabrielle Chanel se u London, metaforički rečeno, vratila vek kasnije. Naime, u septembru tekuće godine otvorena je njena prva izložba u Ujedinjenom Kraljevstvu u Viktorija i Albertmuzeju u Londonu (Victoria & Albert Museum London), i to nakon premijere u Parizu i gostovanja u Melburnu: Gabrielle Chanel. Fashion Manifesto. Mislim da, u jeku trenutnih geopolitičkih previranja kada sve češće (a bez imalo promišljanja ili preispitivanja) čujemo reč „nacizam“, ne postoji bolje i prikladnije mesto za prikazivanje retrospektive ove modne umetnice i njenog modnog manifesta od Londona kao jednog od ideoloških centara osvita i sumraka moderne demokratije. London je, na čelu sa Winstonom Churchillom kog je kreatorka lično poznavala, odigrao ključnu ulogu u rehabilitaciji Gabrielle Chanel nakon Drugog svetskog rata. Za razliku od Christiana Diora i njegove sestre Catherine koji su se u ratu, da se izrazim jugoslovenski, poneli sasvim narodnoslobodilački i partizanski, Coco je 1941. stupila u vezu za gestapovskim špijunom pod imenom Baron Hans Gunther von Dincklage, navodno kako bi oslobodila svog nećaka Andrea koji je, služeći Francuskoj armiji, zarobljen od Nemaca 1940. godine.

Vezom sa Dincklageom Francuskinja je ušla u opasan društveni krug moćnih nacista, istovremeno znajući previše o Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj. U moru teorija zavere, kreatorka je 1944. godine uhapšena, ali su je francuski zvaničnici u nedostatku dokaza oslobodili nakon višečasovnog ispitivanja. Iako proces ispitivanja koji je sprovela Vlada Francuske nikada nije obelodanjen uzimajući u obzir da modna kućaChanel aktivno doprinosi imidžu i ekonomiji Francuske, biografi veruju da je njeno oslobađanje dirigovano od Churchilla zbog njegovih potencijalnih ekonomskih veza sa Nemcima. Da li je Coco bila kolaboracionistkinja ili „kolaboracionistkinja“ ili samo „oportunistkinja“ sakriveno je u hodnicima istorije. Ova decenija njenog života često je izopštena i prećutana kad je reč o istoriji mode na Zapadu koji, uplašen od sopstvene kulture otkazivanja, njeno stvaralaštvo meri do 1940. i onda nakon sredine pedesetih, kada se Francuskinja vraća luksuznom životu i kreiranju visoke mode. Iako je njen uticaj na modu kao civilizacijsku tekovinu nesumnjiv, ne smemo da zatvaramo oči pred činjenicom da je do određene mere on rezultat političke i ekonomske privilegije koja je u jednom momentu koketirala sa jednom od najdestruktivnijih i najnehumanijih političkih struktura u istoriji čovečanstva. Činjenica da će nakon njene smrti modnu kuću Chanel preuzeti upravo jedan „problematični“ Nemac, Karl Lagerfeld, koji je svoje kontroverzne stavove pravdao besprekornim dizajnom, sa današnje tačke gledišta deluje mi kao neka vrsta karmičke ironije kakvu samo istorija može da nam priredi.

Interesantno, u repozicioniranju Coco Chanel na modnoj mapi sveta nakon Drugog svetskog rata aktivno je učestvovao i jedan Srbin, odnosno škotski modni dizajner i tekstilni umetnik srpskog porekla, Senćanin Bernat Klein. Početkom šezdesetih, Kleinovi umetnički štofovi, odnosno prepoznatljiv karirani tvid, u kombinaciji tri ili više boja zajedno sa kombinacijom somotske trake kao osnove tkanine sa predivom od mohera tražen je od vodećih kuća visoke mode, uključujući Diora, Balenciagu i Chanel. Dvodelni kostimi koji su se sastojali od žaketa i suknje koje Chanel popularizuje prolećnim kolekcijama iz 1962. i 1963. godine kao statement komadi njenog opusa i manifesta, a koje će osamdesetih Lagerfeld da podigne do nivoa umetničkog dela, izrađeni su od Kleinovih štofova. Još jedan rehabilitacioni impuls poteći će sa Ostrva i to baš kao i za dizajnerkinog života: sa britanskog kraljevskog dvora. Princeza Diana Spencer i njen skromni chic koji se sastojao od crne tapacirane Chanel torbice sa zlatnim lančićem, Chanel naočara za sunce, kariranog Chanel žaketa i kultnih crno-krem Chanel baletanki sa blagom štiklom demokratizovali su Coco i njen dizajn kao estetski i društveni must have.

Njene modele poneće i Jackie Kennedy. Andy Warhol će otići korak dalje „portretišući“ kultni parfem Chanel 5 u svojoj prepoznatljivoj pop-art estetici, čime je ovaj parfem postao prvi parfem u istoriji koji je „ušao“ u kolekciju Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) dok će britanski romanopisac Ian McEwan junakinje svojih romana - uključujuči i onaj najčuveniji, Iskupljenje (Atonement) - obući u Chanel kreacije. Poslednja u nizu modnih reinkarnacija kuće Chanel jeste kostimografija za film Barbie Grete Gerwig. Mislim, naravno, da Barbie od svih lutaka i ljudi na svetu, mora da nosi Chanel?! Tako moć manifesta Gabrielle Chanel leži u činjenici da je kreatorka dopuštala da u tom manifestu neretko ne samo učestvuju, nego i da ga stvaraju drugi, istovremeno stvarajući sliku o njenom dizajnu kao o poželjnoj društveno-modnoj praksi uprkos njenim političkim senkama. Imuna na bilo koju vrstu otkazivanja, danas isto koliko i tokom svog života kada kultura otkazivanja nije ni postojala, mademoiselle Chanel odupire se (ne)milosti istorije i zbog toga joj skidam svoj Chanel kačket.

Pročitajte i priču o prvoj kolekciji nakita koju je Gabrielle Coco kreirala pre 90 godina.