Mirjana Savić Udovičić predstavlja SIMONU ANDREJIĆ, top-modela
Kada sam prvi put srela Simonu bila sam u poodmakloj trudnoći sa svojom ćerkom Danicom Anom. Preda mnom je stajala predivna plava devojka krupnih očiju i neverovatno dugačkih nogu koja me je podsetila na Nadju Auermann. Na prvi pogled nežna, krhka, ali neverovatne unutrašnje snage i izražajnog pogleda. U januaru 2010. Simona je očarala svetske modne eksperte: Michelle Li, kasting direktor New York Fashion Weeka, uvrstila ju je na listu 10 najvećih otkrića modne scene, italijanski Vogue stavlja Simonu na listu top 10 novih lica, Calvin Klein, čija revija tradicionalno zatvara NYFW i rade je najaktuelniji top-modeli, pravi presedan i po prvi put uz top-modele angažuje novo lice – petnaestogodišnju Beograđanku Simonu Andrejić!
Ona je miljenica najaktuelnijih kreatora današnjice, zvezda je nedelja mode Pariza, Njujorka, Milana i zaštitno lice D&G kampanje, koju je slikala sa čuvenim Mariom Testinom. Paralelno gradeći karijeru u Njujorku i Parizu, sa odliènim uspehom završila je prvi i drugi razred Treće beogradske gimnazije i time potvrdila reči Johna Casablancasa da superdevojke postaju supermodeli! Sa uspehom je nastavila školovanje u Njujorku, gde trenutno živi.
Simona je lepo lice Srbije!
Moj prvi susret sa radovima Dragane Nikolić odigrao se 2010, preko interneta; zahtjev da mi pošalje radove za moju novu knjigu poslat joj je emailom; naše prvo upoznavanje bilo je preko Facebooka. Na prvi pogled se može činiti da je sve u vezi sa Draganom Nikolić, kao sa većinom njene generacije, digitalno-virtualno. Ali ne. U njenim radovima digitalno je nevidljivo. Njeni radovi su handmade, kućna radinost. Puni rukom ispisanih tekstova po tjelima ljudi, fotografijama. Kolaža napravljenih od svakodnevnih objekata, voća, povrća, ostataka hrane, lijepljivih traka, toaletnog papira, gumenih rukavica, žičanih ograda itd. Ukratko, svakodnevnih objekata i svakodnevnih fotografija. Ali ništa u vezi sa njenim dizajnom nije svakodnevno. Njena estetika i način na koji ona kombinira, veze i štrika te svakodnevne objekte i rukopis, diže sve to iznad svakodnevice, kućne radinosti, na nivo vrhunskog dizajna. Dizajna sa vrlo specifičnim izgledom, ukusom i pogledom na život. Upravo zato će se sedam njenih plakata naći u Steven Hellerovoj i mojoj novoj knjizi Stop Think Go Do, koja izlazi na proljeće 2012.
Ivana Pilja je dizajner koji svojim modnim potpisom izaziva veliku pažnju. Ona je svojim radom postigla onaj efekat koji jedan relevantan modni dizajner i treba da postigne – pažnju, komentare, analizu i, naravno, nagrade. Ono što kod Ivane smatram zuzetno važnim jeste upravo njena kreativna smelost i modna osvešćenost da zadovolji jedan veoma važan kriterijum u svojoj modnoj borbi, koji se ogleda kako u njenom iskustvu kroz rad u proizvodnji, gde se susretala sa zahtevima tržišta diskutabilne modne svesti i potreba, tako i njenog autorskog pečata, koji dokazuje jedno od osnovnih principa kreativca – hrabrost. Ivanu nisam imao priliku da upoznam do samog trenutka dodele nagrada, prošle godine na završnoj manifestaciji beogradske nedelje mode.
Ona nije moj bliski prijatelj, već je, ukoliko smem biti na taj način posesivan, moj mće biti podržan, na način kojim je potrebno podržati hrabre i inovativne, i da će joj time otvoriti jednu novu kreativnu dekadu u kojoj će potvrditi moja očekivanja.Svojim radom Ivana Pilja dokazala je da, metaforično rečeno, održava modni plamen, a ne davi se u modnom pepelu. Uveren sam da je njen dizajn jasno usmeren napred istovremeno savestan i svestan nasleđa koje moda ima u sebi. Svojim dizajnom uvrstila se u red onih koji se izdvajaju na modnoj mapi koja nema lokalna ograničenja, već globalne ciljeve.
Od 2004. godine uz pomoć Programa stipendija nemačke privrede „Zoran Ðinđić“ više od 200 mladih ljudi iz Srbije dobilo je mogućnost da obavi stručnu praksu u nekom od najpoznatijih nemačkih preduzeća, da stekne prvo radno iskustvo i primeni svoje znanje i veštine u jednom profesionalnom i internacionalnom okruženju. Jedna od naših najaktivnijih stipendistkinja je Marina Savković.
Marinu sam upoznala početkom 2009. godine pred odlazak njene generacije stipendista u Nemačku. Mada je bila malo razočarana kada je saznala da praksu neće moći da obavlja u oblasti koju je želela, Marina je vrlo profesionalno pristupila poslu i stekla ogromno iskustvo u odeljenju za ljudske resurse jednog od najpoznatijih poljoprivrednih preduzeća i proizvođača semena u malom gradu Ajnbeku. Poslodavci su bili oduševljeni njenom profesionalnošću, kreativnošću i sposobnošću da za kratko vreme prebrodi sve granice između kultura i dâ kvalitetan doprinos radu svog tima. Marina je i nakon povratka iz Nemačke ostala privržena programu i danas vodi beogradski ogranak alumni kluba Fondacije „Dr Zoran Ðinđić“.
