Odeća čini čoveka, ali ne i ženu

Godine 1874. švajcarski pisac Gottfried Keller objavljuje zbirku pripovedaka Ljudi u Seldwyli, u kojoj u satirično-grotesknom maniru predstavlja karaktere jednog izmišljenog švajcarskog gradića. Među brojnim pripovetkama, od kojih danas skoro svaka važi za remek-delo umetnosti novele, nalazi se i novela Odeća čini ljude, u kojoj se pripoveda kako je krojački šegrt Wenzel Strapinski, bez pomoći Mačka u čizmama, ali zahvaljujući svojoj prefinjenoj odeći, postao bogat i ugledan. Da, zaključuje Keller, odeća ipak čini čoveka. Ali kakva odeća? Wenzel Strapinski ne ide u sandalama, niti uspeva da zadobije ljubav kćeri iz bogate kuće zahvaljujući kožnom gunju. Ne, Strapinski je obučen po poslednjoj modi svog vremena. Dakle, moderna odeća čini čoveka.

Dok je za muškarce tokom čitave istorije odeća značila status, za žene je ona bila sredstvo kojim privlači suprotni pol. Potpuno obrnuto od načina na koji polovi u prirodi komuniciraju. U starom Rimu se razlikovala odeća senatora i običnog rimskog građanina, šta su Rimljani nosili pridošlice nisu smele da obuku, pod pretnjom kazne smrću. Odeća rimskih žena razlikovala se na nivou monogame, pristojne žene, koja je smela da nosi isključivo lanene i vunene neprozirne tkanine, i poligame hetere, koja je smela da nosi lagane providne materijale, svilu i tanak pamuk. Žene s Krita nosile su odeću koja je sasvim obnaživala grudi, demonstrirajući time potrebu svoje kulture da se one razmnožavaju. U Kini se do pre nekoliko decenija smatralo da samo žena s „lotosovim stopalom“ može da bude lepa i poželjna, dakle žena koja ne može da pobegne pred muškom potrebom da semeni. U savremenom svetu je vrtoglava potpetica ono što ispunjava sličnu funkciju kao i „lotosovo stopalo“. Ženska moda kroz istoriju je bila zapravo falocentrična, usmerena isključivo na privlačenje suprotnog pola.

Naravno, nije moda ta koja je diktirala društvene pojave i novine, mada se često dešavalo da ono što je praktično postane i moderno, ali je sigurno da su društveni odnosi uticali na modu. Čitajući istoriju mode mi čitamo istoriju društva, istoriju svakodnevnog života koju istoriografija zaboravlja, a moda je čuva. Donji veš su prvo počeli da nose muškarci, žene su sve donedavno istrajavale bez donjeg veša – može biti komično, ali je ovo veoma bitna činjenica u tumačenju istorije procesa ženskog samooslobađanja.

Teško je ustanoviti ko je bila prva manekenka u istoriji. Kroz vreme nailazimo na brojne modne ikone: svakako je Aspazija (čuvena hetera velikog antičkog državnika Perikla) bila jedna od prvih modnih ikona. Nefertiti takođe. Velike žene istorije su ostale upamćene i po svom izgledu, stilu, zato što su se razračunavale sa društvenim diktatom i živele protiv njega i uprkos njemu. Marija Magdalena je sigurno bila i modna ikona, između ostalog. George Sand je bila femme fatale ne zato što je bila lepa i neodoljiva, već zato što je bila drugačija, zato što se odevala kao muškarac, zato što je odbijala da je usisa falocentrični vrtlog milenijuma. Ona je mogla da bude muza samo onih ne-pravih muškaraca, Chopina i Musseta, koji su umetnost stavljali iznad moći. Ali ko je bila prva manekenka?

Znamo da su krajem XIX veka ulogu prikazivanja novih modela preuzimale mlade krojačice, ili kćeri iz visokog društva koje su sa svojim majkama provodile dane dokolice po modnim salonima. Moda nikada nije pratila potrebe svakodnevnog života „običnih“ žena, već samo onih malobrojnih, čiji je smisao života bila moda sama. Ovaj narcistički karakter mode ogleda se u pastelnim providnim haljinicama empira, koje su mogle da „prežive“ samo jedno nošenje, u uzanim suknjama spočetka XX veka u kojima je potrčati bilo opasno po život, jednom rečju, modu su mogle da prate samo one žene koje nisu morale da rade i čije je potrebe zadovoljavala armija posluge, uglavnom obučena po strogim statusnim kodeksima.

A onda se dogodio kraj Prvog svetskog rata. Muškarci su bili ratom desetkovani, te je silom prilika nastalo veliko vreme žena. Suknje se skraćuju, cipele postaju udobne i spremne za „beg“ svake vrste, Berenikina kosa pretvara se u kratak bob koji niko ne mora da frizira satima stojeći na štulama, korset prevremeno odlazi u penziju, ruke se oslobađaju... Žene među ženama, sloboda na svim frontovima. Sa slobodom se konačno pojavljuje i profesija manekenke, žene koja sebe stavlja u funkciju mode. Razvoj ženske mode u stvari negira ustaljenu tvrdnju da se istorija uvek ponavlja. Ono što su žene u procesu oslobađanja zbacile sa sebe, ne vraćaju više na sebe.

Manekenka, kao profesija, pojavljuje se istovremeno s modnim pistama i fotografskim aparatima. Modni magazini, koji se prvo oslikavaju, pojavom fotografije dobijaju svoja stalna modna lica. Dvadeseti vek donosi modu na velika vrata, bez razvoja medija pojava manekena bi bila nezamisliva. U početku su modne ikone prve polovine XX veka lica koja stoje za određene modne trendove: Natalia Pawlowna Paley, Louise Brooks, Coco Chanel, Pola Negri, Marlene Dietrich, Greta Garbo, Jean Harlow. Tek posle Drugog svetskog rata i potuljenih pedesetih, u kojima su Audrey Hepburn, Grace Kelly i Marilyn Monroe širile miris i ukus mira i veselog bivstvovanja u kućicama u cveću, šireći uštirkane žipone i kombinujući glave povezane tufnastim maramama sa tamnim naočarima za sunce, počinje prava serija zemljotresa u modnom svetu, počinju režeće šezdesete. S njima dolazi jedna nova generacija, beskompromisna, neprilagođena, generacija ljutitih mladih ljudi rođenih posle velikog rata, ali s njegovim otvorenim, neisceljenim ranama.

Prva i verovatno jedina supermanekenka, manekenka nad manekenkama svih vremena jeste Twiggy. Pojavila se 1964, prvo kao model za frizure Vidal Sassoona, da bi onda brzinom svetlosti osvojila modne piste celog sveta. Twiggy je bila prava revolucija kakve nije bilo pre, a sigurni smo i nikada više.

Lesley Hornby, alias Twiggy, Grančica, nije bila modna ikona – ona je bila lice, izgled, pojava, san snova fotografa posleratne generacije. Twiggy nije plenila ni pameću, ni posebnim talentom, Twiggy nije imala harizmu jedne Dietrich, patos jedne Garbo, aroganciju jedne Negri, ona je bila look, telo i lice koje se fotografiše i koje nema dalja značenja od onoga oslikanog na fotografiji. Jednodimenzionalnost pojave Twiggy načinili su od ove obične devojčice rođene u predgrađu Londona u porodici zidara i kasirke u Woolworthu bezvremeni modni znak, kamen temeljac jednog sasvim novog sveta koji mi danas živimo, a čije značenje i potencijal u revolucionarnosti još ne možemo da protumačimo. Twiggy je preokrenula sve, ali baš sve naglavce. Twiggy je bilo ime debakla koji su doživela ženska poprsja ušnirana šiljatim brushalterima što ih je Madonna tako bespomoćno pokušavala osamdesetih da vrati u život, debakl koji su doživeli tanki strukovi utisnuti u midere i korsete, koji je doživela loknasta duga kosa što je suprotni pol obeznanjivala. Ono što je Twiggy svojom pojavom poslala u istoriju ne može se nikada više vratiti. Twiggy je bila nešto sasvim drugo od do tada viđenog: ni dečko ni devojčica, hermafrodit, androgina, svedena na liniju, bez oblina, bez kovrdža, Piet Mondrian koji diše. Twiggy je bila transparent koji su nove žene ispisale svojom mučnom modnom istorijom: Mi ne živimo da bismo rađale, mi nismo došle na svet u funkciji muške potencije, mi smo tu za sebe i zbog sebe.

Twiggy je bila drugačija u svemu: mršava, velikih odsutnih očiju, nesvesna fame koja se oko nje širi, bez emocija, bez izraza – ravna površina koja iskazuje prvenstveno ono što nije: nije seksi, nije slatka, nije umiljata, nije dobra, nije vesela. Twiggy nije imala godine, nije bila provokativna, mini suknju sa belim dokolenicama i haljine trapezastog oblika nosila je bez elegancije i gracioznosti, ali s jednom impresivnom lakoćom koja je do danas ostala jedinstvena samo njoj. Pa šta je onda bila Twiggy? Kao brojni nerazjašnjeni fenomeni, Twiggy je ostala kamen temeljac novog poretka stvari. Samostalna, nezavisna žena koja ima velike, širom otvorene oči – prozori razuma – to su nova merila koja su bila sublimirana u pojavnosti Twiggy. Ta merila važe i danas, zar još niste primetile?

Tekst: Jelena Volić Hellbusch